Snima se dokumentarac o golmanu iz Subotice, Gezi Šiflišu

Danas se samo retki sećaju Geze Šifliša, iako je bio poznati fudbaler u Jugoslaviji, a potom i u Mađarskoj. To nije slučajno. I on je jedan od žrtava komunizma, a vlast u Mađarskoj je četrdeset godina posle njegove smrti činila sve da izbledi njegova uspomena i da se zaboravi šta mu je učinjeno.

Geza Šifliš je rođen u Krsturu 1907-e, i živeo je svega 41 godinu. Godine 1927. i 1928. je bio golman SANDa iz Subotice, i u međuvremenu pet puta igrao u jugoslovenskoj reprezentaciji. Iz Subotice je prešao u Ferencvaroš, popularni Fradi. Tu je igrao 14 puta, od toga 4 utakmice šampionata. Bio je član tima koji je 1928/29. i 1929/30. izvojevao srebrnu medalju. Od 1930. godine je igrao u FC Ujpešt.

Reprezentacija Jugoslavije na olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. godine

Po završetku aktivne karijere se nastanio u Kelebiji u Mađarskoj. Imao je četrdeset godina kada je oženio svoju đačku ljubav, Margit Berenji. Bio je vođa i trener Sportskog udruženja „Levente“ u Kelebiji. Iste godine je došao u sukob sa komunističkom vlašću, podvrgnut je tako teškom mučenju da je umro.

U Kelebiji se nekadašnjeg sportiste sećaju 25. februara, na Spomen dan žrtava komunističkih režima, kada mu je i rođendan. Tako je bilo i ove godine. Svečanosti je prisustvovao i sinovac Geze Šifliša, filmski reditelj dobitnik nagrade „Bela Balaž“, Zoltan Šifliš iz Subotice, koji snima dokumentarac o svom stricu.

– Kakve uspomene se čuvaju u porodici na slavnog golmana?

– U porodici je ostalo samo nekoliko fragmenata uspomena na Gezu Šifliša, uglavnom su moj otac i deda i baka pričali o njemu, koji nažalost više nisu živi. Često smo slušali o njegovim zaslugama u sportu, u bivšoj Jugoslaviji, a znali smo i da je žarko želeo veću sportsku karijeru, u Budimpešti. Ferencvaroš mu je bio omiljeni klub.

Geza Šifliš u fudbalskom klubu SAND iz Subotice

Taj san mu se i ostvario. Znali smo i da se oženio u Mađarskoj, da mu je supruga bila plivačica olimpijka. Nažalost, 1945. je zatvorena granica, i porodica ga je izgubila iz vida, kontakti nisu bili mogući. Porodica je malo toga znala o Gezi, nisu znali ni da ga je uhapsila Državna služba bezbednosti (ÁVH). Sigurne su bile samo vesti koje su u Suboticu donosili železničari, npr. da se skrasio u Kelebiji. Želeo je da se vrati u Suboticu, ali nije mogao, pa se nastanio na mađarskoj strani granice. Počeo se baviti trgovinom, imao je gvožđaru kao njegov otac u Subotici. Čuli smo da je poslao poruku svojoj staroj ljubavi u Suboticu i da je ona otišla preko, uzeli su se, dakle to je romantična priča, koja je, međutim, zbog njegove rane smrti potrajala samo nekoliko nedelja. Nije se naime mogao pomiriti sa zvaničnom mađarskom politikom, koja je posle Drugog svetskog rata nacionalizovala privatno vlasništvo.

– Gvožđara ga je došla glave?

– Pošto je on u Kelebiji glasno govorio da nacionalizacija nije poštena, što diktature u ono vreme nisu trpele, uhapšen je, odveden u Budimpeštu, i u zloglasnoj instituciji u ulici Andraši br. 60 više dana ispitivan. Odatle su ga odveli u Baju, ali je posle nekoliko dana mučenja i batina umro. Sahranjen je u Kelebiji. Moj otac je dobio obaveštenje. Tada je na granici takođe postojala žičana ograda. Rođaci iz Subotice su mogli do ograde, i zahvaljujući ljudima iz Kelebije, koji su znali da rođaci žive preko granice i odlučili da pogrebna povorka koliko može, skrene u atar sela, rodbina se mogla oprostiti od nekadašnjeg sportiste.

Posle se do 50-ih godina nije moglo u Mađarsku, njegova priča je zaboravljena. Onda je Marcel Kovač krenuo da napiše istorijat sporta u Kelebiji i naišao na ime Geze Šifliša, koji je u selu poučavao fudbalu mlade i osnovao sportsko udruženje.

U filmu će biti reči i o tome, ali ćemo životu Geze Šifliša dodati i istorijski bekgraund. Posle Trijanona je Kelebija odcepljena od Subotice. Ranije su građani Subotice tu imali voćnjake, Kelebija je zvana i cvetnim vrtom Subotice. Posle smene imperija je Kelebija postala samostalno naselje, dobila železničku stanicu i crkvu. U filmu pod naslovom Smrt golmana želim da predstavim i trijanonske događaje, jer se tragedija Geze Šifliša ne može razumeti bez istorijskog bekgraunda.

Za porodicu je ozbiljna satisfakcija da mu je grob uređen i da ga se svake godine sećaju. I Fradi čuva njegovu uspomenu, Geza Šifliš ima svoj pano. Zaživeo je nekakav kult, u njegov spomen se održava fudbalski turnir, želi se osnovati fondacija za podršku talentovanim mladim fudbalerima, što će obuhvatiti i Suboticu. Kelebija veoma lepo čuva njegovu uspomenu, jer je stanovništvo sela privrženo Subotici. Ovo je možda jedna post-trijanonska priča. Posle ovoliko decenija se još uvek javlja potreba da pripadaju i gradu, zajednici za koju su bili vezani njihovi preci. Čudesan je taj doživljaj, i to želim prikazati u svom filmu. Trenutno istražujem po filmskim arhivima u Srbiji i Mađarskoj. Ako ovaj film uspe, možda će opet povezati Kelebiju i Suboticu.

Marcel Kovač, osnivač Sportskog udruženja „Levente“ u Kelebiji je taj koji je uspomenu Geze Šifliša oživeo za javnost. Kaže da sportista stanovnicima Kelebije daje neku vrstu identiteta, jer povezuje post-trijanonsku Suboticu sa Kelebijom.

– Kako smo se upoznali sa njegovom gorkom sudbinom, svakako smo želeli objaviti ono što je raniji komunistički režim želeo izbrisati iz pamćenja ovdašnjih ljudi. Geza Šifliš je imao četiri greha. Prvo: komunisti su iz političkih razloga želeli promeniti naziv Sportskog udruženja „Levente“ u Kelebiji koji je osnovan 1925. a on to nije odobravao. Drugi greh mu je bio da se zbog nacionalizacije gvožđare sukobio sa vlastima. Treći greh je bio što nije hteo prihvatiti metod izbora 1947. godine, a to je glasno i rekao. (To su bili prvi parlamentarni izbori na kojima je Komunistička partija Mađarske dobila najviše glasova, ali ni promenom izbornog zakona, ni prevarama tokom glasanja nije postigla apsolutnu većinu. Međutim, uspela je taktika kojom je samlevena Nezavisna seljačka partija, koja je ranije imala apsolutnu većinu.) Njegov četvrti greh je bio što je poreklom bio iz Vojvodine. Vojvođane su ovde tada redovno hapsili i prebijali. Mnogi su se zbog toga vratili u Jugoslaviju.

– Trebalo je čekati do smene režima da bi uspomena Geze Šifliša isplivala iz mraka prošlosti. Da li je još bilo ljudi koji su ga se sećali?

– Ni posle smene režima se dugo niko nije smeo latiti teme, a i naše udruženje je slučajno nabasalo na ovu priču, kada smo se počeli baviti prošlošću sporta u Kelebiji. Tada su mnogi njegovi bivši igrači još bili živi, i puno su pričali o njemu. Proverili smo informacije u FK Ferencvaroš. Potražio sam osnivača Muzeja Fradija Belu Nađa, koji mi je ispričao da je Geza Šifliš bio šaljivdžija u timu. Bio je u Urugvaju, kada je Fradi pobedio reprezentaciju te južnoameričke zemlje, dva puta je branio protiv Barselone. Otputovao sam u Budimpeštu i sa još dvojicom Fradijevaca prodiskutovao temu, i dobio sam brošuru koja sadrži 29 slika. Tako ličnost Geze Šifliša povezuje Suboticu, Kelebiju i Ferencvaroš.

Marcel Kovač se raduje što je počelo snimanje dokumentarca o Gezi Šiflišu, i što će se osnovati i fondacija sa ciljem da poveže tri grada i njihove regione, ali ne samo po liniji sporta, nego i privredno. Smatra da je važno da se ponovo poveže region koji je nekada bio celina, pa makar samo u dušama ljudi, a u tome pomaže i uspomena na legendarnog golmana.

(Erne Nemet/vajma.info)



KOMENTARI

  1. Dr Sale kaže:

    Trijanon pa Trijanon!

  2. Robert kaže:

    Rođen u Krsturu. Kojem Krsturu Ruskom ili Srpskom?

OSTAVITE KOMENTAR