Spas u oživljavanju malih pogona i zanatskih delatnosti

Dileme nema – privatizacija u Srbiji opustošila je privredu, a građane drastično osiromašila, i sve se praktično završilo na prvobitnoj akumulaciji kapitala. Epilog je – uništena privreda čija je efektivnost na nivou od 60 odsto u odnosu na onu iz 1989. godine, dok je nezaposlenost poprimila alarmantne razmere. U Subotici je stvarno nezaposleno oko 22.000 građana, iako je prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, njihov broj gotovo 50 odsto manji.

Panorama-Subotica-9

Tako alarmantno stanje direktna je posledica uništavanja nekada uspešnih subotičkih preduzeća, zaključili su učesnici tribine koju je organizovalo Udruženje građana Subotice Solidarnost, u saradnji sa ograncima iz cele Srbije, kao i sa Udruženjem Ravnopravnost iz Zrenjanina. Oni su pokušali da daju odgovor na pitanje: kako obnoviti zamrlu privredu u Subotici.

 

Prema oceni Boška Kovačevića, sociologa iz Subotice, jedna od najvećih prepreka pronalaženju konstruktivnog rešenja jeste privredni sistem, nastao na pljački građana i devalviranju rada.

 

– Danas je pojam rada potpuno obezvređen, pa je takoreći sramota biti radnik, dok je društvo, zahvaljujući privatizaciji i najprimitivnijoj akumulaciji kapitala, postalo ekstremno raslojeno. Da bi se napravio bilo kakav pomak u pravcu oporavka privrede, neophodno je stvoriti ambijent za funkcionisanje socijalno odgovornog kapitala. Jedan od izlaza mogli bi da budu razni alternativni oblici privrednog preduzetništva, kao što je na primer socijalno i saradničko preduzetništvo. Reč je o umrežavanju građana, odnosno ljudi od znanja i ideja, koji bi se uključili u proces stvaranja drugačijih uslova za pokretanje privrednih aktivnosti – ističe Kovačević.

 

Branimir Markuš, predsednik UG Ravnopravnost iz Zrenjanina, slaže se s konstatacijom da je privatizacija glavni krivac za uništavanje nekada zdrave privrede. On podseća da su preduzeća prodavana kao nekretnine, a ne kao vredan privredni potencijal, i to kroz licitaciju koja je omogućavala privilegovanu kupovinu samo politički podobnim kadrovima, „zbog čega smo mi i danas taoci političkih stranaka“.

 

– Da je država bila na strani krupnog kapitala, na to najočiglednije ukazuje protivljenju akcionarskom modelu privatizacije. Zbog takvog pristupa većina radnika ostala je ne samo bez imovine već i bez posla. Oni koji su pokušali da se bore protiv te pljačkaške privatizacije, u nadi da će se stvoriti pravi ambijent za pokretanje privrede, ostali su usamljeni i prepušten sebi, jer ne postoji solidarnost među opljačkanim i prevarenim radnicima i građanima. Takav pasivan i defetistički odnos prema kriminalu i korupciji posledica je teškog stanja većine stanovnika ove zemlje, koji se bore za goli život. A gladan čovek nema ni snage ni hrabrosti da se bori – tvrdi Markuš.

 

Za Radmila Todosijevića, profesora Ekonomskog fakulteta u Subotici i predsednika gradske skupštine, situacija je kristalno jasna – država je glavni krivac za stanje u privredi pa je realno očekivati i da izvuče preduzeća iz agonije. On, međutim, upozorava da privreda Srbije, inače tehnološki zaostala u odnosu na privredu razvijenog sveta, nema šansu da se reindustrijalizuje.

 

– Nerealno je očekivati da će oživeti nekadašnji privredni sistemi, već se moramo okrenuti razvoju malih i srednjih preduzeća i tercijarnim delatnostima. Drugim rečima mi nemamo vremena da gradimo velike sisteme i da ulazimo u neke dugoročne proizvodne programe. Iluzija je i to da u tom segmentu možemo biti konkurentni na svetskom tržištu. Zato bi, konkretno u Subotici, trebalo raditi na revitalizaciji malih pogona u kojima bi se proizvodili bicikli, mali motori, ili zalivni sistemi. Pažnju bi trebalo usmeriti i na razvoj zanatstva, turističke delatnosti, ali i na podizanje nivoa obrazovanog sistema koji je takođe devastiran – ocenjuje profesor Todosijević.

 

U Udruženja Solidarnost podsećaju da se već radi na revitalizaciji proizvodnje malih motora, kakve je nekad proizvodila subotička fabrika Sever, a naruku im ide to što ovo udruženje okuplja bivše radnike i inžinjere ove kompanije. Njihov program zasniva se na znanju i iskustvu koje poseduju članovi ove grupe.

 

Veliko nezadovoljstvo tranzicijom i rezultatima privatizacije, i odsustvo nade da se išta može promeniti, obojili su ovu tribinu sindikalnim bojama. Niko od učesnika nije skrivao razočarenje zbog novonastale situacije u društvu koja je uništila svaku iluziju da su pravedni odnosi u kapitalističkom privrednom sistemu – mogući. Očiti nedostatak političkog kapaciteta (i volje) da država posreduje između interesa kapitala i osnovnog prava radnika na rad, moglo bi da stvori nove probleme, zaključeno je na tribini.

 

 



KOMENTARI

  1. bivsi kaže:

    Nije rad ili posao sramota nego plata sto se placa za to…. 2011 kad sam dobio otkaz u severu posle 28,godina provedenih  njemu bilo je neka inicijativa da se iznajmi neki pogon za nas radnike i da  dalje proizvedemo pumpe za navodnjavanje i male motore ali opstina nije stala iza radnika nego iza poslodavca, Normalno ko da vise narodski receno.

  2. Anonimni kaže:

    Malo je cinično od Todosijevića kada kaže "kriba je država i da se se moramo okrenuti razvoju malih i srednjih preduzeća i tercijarnim delatnostima. Koja država? Ko čini, odnono ko je činio tu "državu", državni aparat u proteklih trinaest godina? Šta znači "mala preduzeća" i "tercijalne delatnosti"? Možda odgovor leži u intervjuu Roberta Baer-a, odbeglog visoko rangiranog službenika CIA, koji je dao zanimljiv odgovor na pitanje zašto je exYu razbucana i zašto je sada privreda tu gde jeste… Oni koji su izazvali, huškali raspad i rasulo, sada su vlasnici bivših kompanija, prirodnih resursa ili uvozničkih kompanija za koje lobiraju, a raja je samo puko roblje. To je bio cilj i postignut je. Zašto bi neko, ko je ovakav poredak ustrojio, to promenio?

     

OSTAVITE KOMENTAR