Spas u oživljavanju malih pogona i zanatskih delatnosti

Dileme nema – privatizacija u Srbiji opustošila je privredu, a građane drastično osiromašila, i sve se praktično završilo na prvobitnoj akumulaciji kapitala. Epilog je – uništena privreda čija je efektivnost na nivou od 60 odsto u odnosu na onu iz 1989. godine, dok je nezaposlenost poprimila alarmantne razmere. U Subotici je stvarno nezaposleno oko 22.000 građana, iako je prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, njihov broj gotovo 50 odsto manji.

Tako alarmantno stanje direktna je posledica uništavanja nekada uspešnih subotičkih preduzeća, zaključili su učesnici tribine koju je organizovalo Udruženje građana Subotice Solidarnost, u saradnji sa ograncima iz cele Srbije, kao i sa Udruženjem Ravnopravnost iz Zrenjanina. Oni su pokušali da daju odgovor na pitanje: kako obnoviti zamrlu privredu u Subotici.

 

Prema oceni Boška Kovačevića, sociologa iz Subotice, jedna od najvećih prepreka pronalaženju konstruktivnog rešenja jeste privredni sistem, nastao na pljački građana i devalviranju rada.

 

– Danas je pojam rada potpuno obezvređen, pa je takoreći sramota biti radnik, dok je društvo, zahvaljujući privatizaciji i najprimitivnijoj akumulaciji kapitala, postalo ekstremno raslojeno. Da bi se napravio bilo kakav pomak u pravcu oporavka privrede, neophodno je stvoriti ambijent za funkcionisanje socijalno odgovornog kapitala. Jedan od izlaza mogli bi da budu razni alternativni oblici privrednog preduzetništva, kao što je na primer socijalno i saradničko preduzetništvo. Reč je o umrežavanju građana, odnosno ljudi od znanja i ideja, koji bi se uključili u proces stvaranja drugačijih uslova za pokretanje privrednih aktivnosti – ističe Kovačević.

 

Branimir Markuš, predsednik UG Ravnopravnost iz Zrenjanina, slaže se s konstatacijom da je privatizacija glavni krivac za uništavanje nekada zdrave privrede. On podseća da su preduzeća prodavana kao nekretnine, a ne kao vredan privredni potencijal, i to kroz licitaciju koja je omogućavala privilegovanu kupovinu samo politički podobnim kadrovima, „zbog čega smo mi i danas taoci političkih stranaka“.

 

– Da je država bila na strani krupnog kapitala, na to najočiglednije ukazuje protivljenju akcionarskom modelu privatizacije. Zbog takvog pristupa većina radnika ostala je ne samo bez imovine već i bez posla. Oni koji su pokušali da se bore protiv te pljačkaške privatizacije, u nadi da će se stvoriti pravi ambijent za pokretanje privrede, ostali su usamljeni i prepušten sebi, jer ne postoji solidarnost među opljačkanim i prevarenim radnicima i građanima. Takav pasivan i defetistički odnos prema kriminalu i korupciji posledica je teškog stanja većine stanovnika ove zemlje, koji se bore za goli život. A gladan čovek nema ni snage ni hrabrosti da se bori – tvrdi Markuš.

 

Za Radmila Todosijevića, profesora Ekonomskog fakulteta u Subotici i predsednika gradske skupštine, situacija je kristalno jasna – država je glavni krivac za stanje u privredi pa je realno očekivati i da izvuče preduzeća iz agonije. On, međutim, upozorava da privreda Srbije, inače tehnološki zaostala u odnosu na privredu razvijenog sveta, nema šansu da se reindustrijalizuje.

 

– Nerealno je očekivati da će oživeti nekadašnji privredni sistemi, već se moramo okrenuti razvoju malih i srednjih preduzeća i tercijarnim delatnostima. Drugim rečima mi nemamo vremena da gradimo velike sisteme i da ulazimo u neke dugoročne proizvodne programe. Iluzija je i to da u tom segmentu možemo biti konkurentni na svetskom tržištu. Zato bi, konkretno u Subotici, trebalo raditi na revitalizaciji malih pogona u kojima bi se proizvodili bicikli, mali motori, ili zalivni sistemi. Pažnju bi trebalo usmeriti i na razvoj zanatstva, turističke delatnosti, ali i na podizanje nivoa obrazovanog sistema koji je takođe devastiran – ocenjuje profesor Todosijević.

 

U Udruženja Solidarnost podsećaju da se već radi na revitalizaciji proizvodnje malih motora, kakve je nekad proizvodila subotička fabrika Sever, a naruku im ide to što ovo udruženje okuplja bivše radnike i inžinjere ove kompanije. Njihov program zasniva se na znanju i iskustvu koje poseduju članovi ove grupe.

 

Veliko nezadovoljstvo tranzicijom i rezultatima privatizacije, i odsustvo nade da se išta može promeniti, obojili su ovu tribinu sindikalnim bojama. Niko od učesnika nije skrivao razočarenje zbog novonastale situacije u društvu koja je uništila svaku iluziju da su pravedni odnosi u kapitalističkom privrednom sistemu – mogući. Očiti nedostatak političkog kapaciteta (i volje) da država posreduje između interesa kapitala i osnovnog prava radnika na rad, moglo bi da stvori nove probleme, zaključeno je na tribini.

 

 

---

---