Tog „leta ljubavi“ 1967. besneo je rat u Vijetnamu, The Beatles su izdali Sargent Pepper’s Lonely Club, FK Sarajevo je postalo prvak Jugoslavije u fudbalu, a iz palićkog zoološkog vrta, bez traga je nestao lep debeli PITON. Kakvi su ga jadi snašli da se odrekne života na račun budžeta opštine Subotica i da se odmetne, to niko ne zna. Najpre je izdato samo kratko saopštenje i upozorenje za stanovnike Palića. Međutim, dani su prolazili, potraga nije davala rezultate i nemir se uselio među stanovnike naselja i okoline. Staze u ZOO vrtu su posute peskom, ne bi li gmizavac noću ostavio trag ali – ništa.
Strah se sada širio i na Subotičane. Stizala su upozorenja da su deca u opasnosti, posebno ona u poljima koja su bez nadzora za vreme poljoprivrednih radova. Sad već svi jugoslovenski listovi prenose da je pitončina od 4 metra na slobodi. U subotičke domove se uvlači nelagoda. Nešto je popilo mački mleko, drugi je video nešto sumnjivo, gleda se pod krevet, stavljaju se mreže… Raspisana je i novčana nagrada – 20 000 dinara. Kako su u strahu velike oči, krenule su vesti i iz drugih delova Jugoslavije. Jedan vozač je kod Stare Pazove izašao iz kamiona da pomeri nekakvo drvo sa puta, a ono stablo – otpuzalo u kukuruz ! Iz Banjaluke javljaju da je piton viđen kako pliva u reci Vrbas, u Mostaru je viđen kako leži na obali Neretve, neki Apatinci su sigurni da su ga spazili u Dunavu…
Život na Paliću je zamro, pogotovo noću.
BUSTED !
Cela „drama “ trajala je oko dve nedelje, dok gmaz nije pronađen svega dvadesetak metara od svog terarijuma – u gnezdu divljih pataka.
Gde je bio u međuvremenu ? Nikad se nije saznalo.
Šta bi bilo da nije pronađen ? Piton živi i do 90 godina i sasvim moguće da bi Palić doživeo sudbinu „malog Loh Nesa“.
Pre desetak godina, časopis ZONA SUMRAKA, pokušao je da lansira priču (iz zone sumraka pameti), kako u jezeru živi mutant, potomak te zmije.
Sedamdesetih
Da petljanje sa zverinjem nije ni malo lagana rabota, najbolje je znao prvi upravnik ZOO vrta Kosta Medaković. Lično je u Makedoniji hvatao orlove-lešinare na strmim liticama, kada ga je ujeo poskok. Jednom kada je mladunče bizona prešlo u obor lame pokušavajući da spasi bizončića, mužjak lame mu je slomio grudnu kost. Jedan drugi bizon mu je jednom slomio ramenu kost.
Za sve te životinje važi jedino zakon džungle i jedino su rešetke te koje sprečavaju da i posetioci ne potpadnu pod zakon jačeg i tako siđu sa vrha lanca ishrane. Da li ste ikad šetajući ZOO vrtom pomislili šta bi se desilo da se kavezi otvore ? Kako bi reagovali ? To najbolje znaju oni koji su bili tamo tog baksuznog dana kada je radnik koji je odneo hranu TIGRU, zaboravio da zatvori vrata. Kakav je doživljaj kada shvatite da na travnjaku pored vas šeta tigar !? Novine su prenele svedočenje jedne majke sa dvoje dece. Ona se od šoka i straha potpuno paralizovala. Neki drugi su oborili rekorde u sprintu ali srećom, zver je pre toga jela.
Bilo je to pre desetak godina a ostalo je upamćeno da je 1963. tako išetao lav. Krajem osamdesetih je pobegao kengur ali je pregažen već na palićkom putu.
Početkom ovog veka su pobegli nekakvi majmuni. Potera je izostala i oni su prepušteni sebi lutali Palićem, građani su ih hranili a upali su i u hotel u kom je boravila fudbalska reprezentacija koja je tu bila na pripremama. BLIC je preneo fotografiju nasmejanog Piksija pored kojeg sedi majmunić.
Da ni rešetke nekad nisu dovoljne, pokazalo se više puta. Sedamdesetih je lav teško povredio jednu devojčicu a devedesete su donele najveće tragedije. Jednom nesretnom dečaku su vukovi otkinuli celu ruku a drugom je lav rastrgao nogu kada je ovaj pokušao da ga šutne i tako razbudi. Najveća nesreća se zbila kada je SLON UBICA ubio radnika koji ga je hranio.
Neobično je vreme u kom je palićki zoološki vrt nastao. 1948. godine, Evropa je bila opustošena ratom. Hrana se delila na bonove a za životinje nije moglo mnogo toga da preostane. Lokaciju je odredila blizina jezera i četiri tristogodišnja hrasta. Tu je i činjenica da je podloga pesak koji ne pogoduje glodarima a oni su glavni prenosioci bolesti životinja. Na mestu vinograda i voćnjaka počelo je kreiranje ZOO vrta, pored beogradskog (otvoren krajem tridesetih), do danas jedinog pravog u Srbiji. Objekti koji su zatečeni na terenu, preuređeni su po projektu ing. Franje De Negrija u paviljone za životinje.
Stari letnjikovac je postao upravna zgrada. Prvi posetioci su ga videli u jesen 1949. a zvanično je otvoren pre 60 godina, 1.maja 1950. Početkom 1970. god. počela se formirati botanička bašta koja danas ima hiljade sadnica i stotine biljnih vrsta.
Ulaz u ZOO 1973.g
Sjajno! Prosto je uzivanje citati ove tekstove.
Na pretposlednjoj slici je jedan zanimljiv obejkat, gde se nalazi i da li jos uvek postoji? zahvalan na odgovor.
U pozadini tih objekata vidi se upravna zgrada. Prvi ko ode u ZOO neka proveri da li je sve na mestu. Ja mislim da su tamo sada lame ili neka goveda.
Zar ta zgrada nije sa desne strane tog puteljka? Ako jeste, tamo nema zivotinja.Ustvari, bese jednom neki smesni majmun, ali jako davno. Kavez mu je bio uz samu zgradu, ali ne znam da li se radi o istoj zgradi.
Da je bilo leto ljubavi – bilo je.Barem za mene .Od tadasnje ljubavi me dele 43 godine i oko 3000 kilometara. Pocetkom ove godine kako cujem, ljubav je postala baka (internet je cudo). Te godine su vesti pocinjale obavezno sa Vijetnamom.Bilo je to prvi puta da TV donosi rat onako "uzivo" u nase ipak prilicno mirne i spokojne Suboticke domove. Ljudi su tada bolje znali gde se nalaze sela po Vijetnamskoj dzungli nego gde su Visnjevac, Tresnjevac, Orom ili Bogaras.Ispred Jadrana preko celog plocnika bila je ispisana velikim belim slovima,strucno i akuratno – parola na oba jezika "Mir Vijetnamu" Tako je valjda neki "Drug iz komiteta" zamislio doprinos za svetski mir. Za nas zaljubljene je piton bio prilicno marginalna prica. Mi smo imali jelte, vaznijih stvari na umu. U kafanama je odjednom bila sva sila strucnjaka za pitone znali su kako zive sta jedu i kako mogu postati jako stari. Naravno od tih strucnjaka niko se nije setio da bi piton preziveo najdulje do prvog mraza. Sto se tice posipanja staza peskom, Palic je imao samo jednu asfaltiranu ulicu – Spltsku aleju. Put za Horgos je bio poplocan klasicnom kockom a ona cesta sto vodi u vinarski podrum bese provizorno asfatirana jednim tankim slojem bitumena i koliko znam to je imalo neke veze sa Titovom posetom Subotici tj. vinariji. Sve ostalo je bio pesak i samo pesak.Njega su uredno ravnali grabljama svake veceri u nadi da ce u jutro otkriti neki trag. Piton je pronadjen. Verzija koju ja znam glasi – paunovi koji su se slobodno setali po zoo-vrtu bi uvece trazili prenociste na drvecu, piton lovi nocu, takodje po drvecu. Sva je prilika da se docepao jednog pauna i onda lepo otpuzao do obliznjeg plasta sena da na miru svari rucak/veceru, kao sto se i prilici jednom Subotickom i Vojvodjanskom pitonu. U tom plastu sena je i pronadjen.
Relata refero
Kertvaros, vas komentar neodoljivo podseca na suboticku retrospektivu serije Grlom u jagode, kao izmeđuostalog i sama vest.
Inače te 1967…
Formiranje Botaničke bašte pri Palićkom Zoo vrtu nije započelo kako pišete početkom sedamdesetih. Početkom sedamdesetih, Botanička bašta kako danas izgleda, u globalu je već bila završena, i za to je najzaslužniji prvi direktor i jedan od osnivača ZOO vrta Konstantin Medaković. Poricati tu činjenicu, znači falsifikovati činjenice, koje moraju biti svete, a komentari slobodni.
Podatak je uzet iz intervjua sa Konstantinom Medakovićem (Subotičke novine 15. juli 1977.god). Po njegovim rečima, park je počeo da se formira oko 4 tristogodišnja hrasta 1949. godine, da bi se zaustavio pesak vejavac.
"Početkom 1970. godine počela se formirati i botanička bašta koja sada ima oko 9000 sadnica i preko 240 biljnih vrsta."
Četiri hrasta neće zaustaviti pesak. Sadio se bagrem u ovim krajevima, da se sa severa kao neka vrsta zelene kifle zaustavi erozija peska i to prema gradu. Da je bilo obrnuto 300 hrasta stara četiri godine e to bi bilo već nešto protiv peska.
Ipak da se uključim u priču oko pitona. Letnji meseci tih godina a u gradu ništa se ne dešava. Novinar sa direktorom nahranili su bogato gmizavca koji će danima posle spavati za novine i radio vesti UBORKA SZEZON, kada se ništa ne dešava ovo je senzacija koja se završila kako je to tada štampa donosila. Mislim da nakon deset dana u korpi su vratili gmizavca na 20 metara od prebivališta i žrtvovana je jedna divlja patka. KADA JE SVE SLEGLO. mesecima su posetioci ZOO vrta prvo gledali pitona – sigurno je što je sigurna. I od data velika je posećenost koja kreće oko prvog maja svake godine, ipak lepo smo se setili. DGY
Joka, Tito i Medaković u ZOO vrtu 1960. godine
😎 Taj pored Joke i Tita je moj stric na koga sam jako ponosna jer je bio prvi direktor Zoo vrtai jedan od osnivaca.Do pre par godina sam vrlo cesto posecivala Vrt sa svojom decom,a sada idu sami(bez mene).
još ovakvih starih slikica iz zo vrta?
Biće slika, sakupljam pa kad bude za jedan album…
Sećam se davnih osamdesetih kada sam sa ćerkicom boravio u zološkom vrtu na Paliću. Radnik koji je hranio slona sa nekom štapom koji na vrhu imao ekser par puta ubo slona koji tako besan sa kljovama rasparao stomak radniku kome su odmah ispala creva. Pobesneli slon izleteo kroz vrata, hvala bogu ne prema otvorenoj čeličnoj kapiji gde sam ja stajao sa ćerkom nego prema ogradjenom delu prostora. Ja sam bio gotov,šta se desio sa čovekom sa takvim ozledama neznam.Čim je došao drugi radnik zološkog vrta zatvorili smo kapiju a povredjenog radnika odvezli. Onda sam video besnog slona kako može biti opasan. Jedno sigurno znam, netreba dozvoliti posetiocima da huškaju životinje jer mogu naneti štetu ostalim posetiocima.
Konstantin je moj deda.Sigurno znam da je on lično formirao botanički vrt.Moj brat i ja smo sa njim išli u potragu za pitonom.Deda je dao sebe da vrt blista,od svoje plate je kupovao životinje i do smrti je vrt bio njegova tiha patnja.Na nas decu je preneo ljubav prema životinjama.Bio je vrstan poznavaoci ptica,skupio je mnoštvo podataka o njima .Sve u svemu za mene je bio jedan od najvećih Subotičana koji je nesebično dao sebe za ovaj grad