Subotičanin Sreten Damnjanović čak devet puta učestvovao je na olimpijadi. Dva puta je nastupao kao takmičar, a čak na sedam olimpijada bio je trener. Ta učešća donela su mu tri odličja – dva zlatna i jedno srebrno. Međutim – nijedno oko njegovog vrata, iako u svom poslednjem nastupu na olimpijadi – nije poražen.
Poster u magazinu Tempo, 1976. godine
Sve što je propustio kao takmičar, legendarni Sreten Damnjanović ostvario je kao trener. U Meksiku 1968. bio je mlad i od njega se nije mnogo očekivalo, da bi u Minhen 1972. godine otišao kao svetski šampion, ostvario pet pobeda, imao jedan nerešeni meč, ali zbog specifičnosti bodovanja u rvanju – ostao bez medalje. Iako nijednom nije bio poražen.
„Rvanje je specifičan sport, dosta težak. Mora mnogo da se radi, da se pazi, jer ima dosta povreda. Imao sam tu sreću da nisam često bio povređen. Zapravo, vrlo malo, tako da sam malo mečeva i gubio. Međutim, ostao sam bez olimpijske medalje, što je jedan veliki žal, bez obzira na to što sam bio prvak sveta, prvak Evrope…“
Sve mu se vratilo uz njegove učenike. Prvo zlato sa Momirom Petkovićem u Montrealu, zatim srebro sa Refikom Memiševićem u Los Anđelesu, pa ponovo zlato – sa Davorom Štefanekom u Riju.
„U polufinalu rvao se sa Gruzijcem… pobedio je za minut i 20-30 sekundi. Gruzijca je ‘tuširao’, to je neverovatno. Kada je sišao sa stručnjače, nismo znali ko se nalazi na drugom kosturu, ko će mu biti protivnik u finalu. On je samo rekao: ‘Ja ću biti olimpijski pobednik!’ Čekaj, polako, nemoj da žuriš, ajde da odspavamo, posle podne imamo meč. on je samo rekao: ‘Ne, ne, ne – idemo da spavamo, ali – ja ću biti olimpijski pobednik.’ I stvarno – tako se i desilo.“
