Nekada je Rajhlova palata, sigurno, i iznutra bila lepa kao i spolja. Ne znamo to, samo pretpostavljamo, jer svedočanstva o tome nema. Nesputana mašta ondašnjih graditelja secesije, pa i Ferenca Rajhla, stvarala je egzotične slike i ambijente ovoga sveta: turska kupatila, arapske sobe, erdeljske i mavarske šare, nemačke lovačke salone, kineske duvandžinice… Mnogo je toga nestalo, iz ove palate sve. Kako? – možemo samo da pretpostavimo, ali dosta pouzdano.
Jedna mala dobronamerna istraga čiji su rezultati za stogodišnjicu smešteni baš u staru tursku sobu Palate Rajhl, možda najsvedenije i najsažetije svedoči o sudbini ovakvih dvoraca. Desetine je uloga odigrao glumac Mihajlo Jančikin u ovdašnjem Narodnom pozorištu. U bezbroj scenografija, među ogledalima, u foteljama, na rekamijeima… Sve su to vredni scenski radnici donosili iz nekog magacina za koji niko pouzdano nije znao ni kada je ni kako je nastao. Sve dok se Jančikin nije zapitao: odakle sve to? Kao da je nekada neko rekao, a možda i nije, ili, moglo bi tako biti, a možda i ne, možda je važno, a možda i nije, uostalom već je kasno. Ili nije? Tek, seća se Jančikin, posle rata su u neki narodni magazin donosili nameštaj iz raznih napuštenih kuća odbeglih ili nestalih Subotičana, a siromašno pozorište na revers uzimalo nešto od tih stvari kako bi na pozornici stvaralo iluzije bivših vremena i zaboravljenih sudbina. Sve se to vremenom lomilo, prekrajalo, prefarbavalo, nestajalo. Jedan život, ili bar nameštaj jednog vremena i nekih života selio se na pozorišnu scenu. Ko zna zašto, čijom brigom, u jednoj pozorišnoj kancelariji, valjda zato jer više nikome nisu bila potrebna za scenografiju, našla su se neka dva ugaona ormana i dva drvena tabureta a u pozorišnoj biblioteci sijaset puta prefarbani čudnovati stočić.
Ispostaviće se: turska soba iz Palate Rajhl koju su majstori besprekorno obnovili i danas je makar pramen starog ambijenta ovog Rajhlovog doma u kome je on pre njene prodaje na doboš proveo tek tri godine. Ostaće i dalje tajna: a gde je secesijski nameštaj iz stare Gradske kafane pod Gradskom kućom, »Rojala«, »Nacionala« i drugih bogatih lokala i privatnih domova?
Nekome ko stiže u Subotici ne morate objašnjavati gde je Rajhlova palata. Čim izađe iz voza pred stanicu ugledaće je kroz aleju platana. Kao da je starom graditelju bilo stalo da je ugleda svako ko stiže u Suboticu, ali da je ponese u sećanju i kada odlazi iz nje. Da li ju je on poneo u očima i u srcu kada je razočaran i slomljen otišao iz ovoga grada da se više ne vrati? Pred palatom mu je 2004. postavljena bista, ceo trg poneo njegovo ime i prvi put rečeno hvala za možda najlepšu porodičnu palatu u ovom delu sveta. Godinu dana kasnije, propala fasada napokon je obnovljena i vraćena u naše vreme i u naše živote.
(Boško Krstić na izložbi Sto godina secesije i Palate Rajhl, 2. septembra 2005.)
Teško se odlučiti koji je najljepši objekat u Subotici.Meni je ovaj objekat ipak najljepši.Nekad je tu bila galerija a sad neznam koja mu je namjena.
Mislim da niko ne zna koja mu je namena, a bilo bi lepo kada bismo svi dobili obaveštenja i prenameni objekata koji spadaju u spomenike kulture!!!!
Rajhlova palata je i dalje galerija, tačnije Moderna galerija Likovni susret. Često ima izložbe i postavke a jedna od narednih je New look Croatia
JimmyQ, ako niste iz ovog grada onda je OK, međutim ako jeste, a mislite da niko u gradu ne zna koja je namena Rajhlove palate, grešite jer je to jedna od najaktivnijih galerija u zemlji. A ako to subotičani ne znaju to je sramota i dokaz da nam je grad postao selendra.
Stvarno ljudi, kako ne znate koja mu je namena? Ne morate da ga posecujete da bi znali da je to galerija. 😐