Za ljubitelje apokaliptičnih urbanih pejzaža, uvek je posebno bila zanimljiva ova zgrada u blizini Majšanskog mosta.
Šta je to što joj daje tu vrstu horor privlačnosti?
Najpre opšti izgled tog predela, u kojem nema znakova života. Vetar huji kroz olupine i ruševine koje okružuju ovu zgradu. Tu je i činjenica da su zidovi od prozirnog materijala, stakla, cela konstrukcija je vidljiva od spolja i tim više interesuje prolaznike: čemu je ovo dođavola služilo? Jasno je da je u pitanju industrijski objekat, ali zašto je bilo nužno da unutrašnjost bude potpuno transparentna, što bi danas rekli.
Sve je to zanimljivo dok je u sferi mašte. Odgovor bi sigurno bio prozaičan, ako bi ga čuli od tvorca ove kuće duhova. Ostaje jedino pitanje, zašto je njen vek trajanja bio tako kratak.
Nakadašnja „Skrobara“, čiji je ovo bio objekat, ne postoji još od šezdeset ili sedamdeset i neke, što govori da je upotrebna vrednost ove zgrade bila prilično kratkog veka. Neki izvori kažu da je tu bio pogon za proizvodnju lepila, koji je trajao svega 4-5 godina.
Pre rata je u Subotici bilo više skrobara. Prerada kukruza u skrob, lepkove, gluten, mekinje i slične stvari, bila je značajna privredna grana.
Na bočnoj strani ove zanimljive zgrade izgrađene početkom šezdesetih, velikim slovima je pisalo SKROB, ali su vremenom neke pločice poispadale. Tako, bez naziva firme, novim generacijama Subotičana, ceo ovaj kraj liči na poprište filmskih sukoba bandi. Kao ono kad zakazujete sastanak za konačni obračun, na nekom mestu gde možete da se gađate i artiljerijom, a policija će stići tek kad sve bude gotovo.
Nadnica za strah
Nekada je u krugu fabrike bio i industrijski dimnjak visok 35 metara. Kada je rušen 1984. godine, u Suboticu je došao stručnjak iz Vlasotinca. Dželat više od 200 ovakvih dimnjaka, svaki put bi izlagao svoj život opasnosti. Radio je svoj posao bez greške, iako je njegov postupak izgledao previše rizičan.
Luka Stanojević izvlačio je cigle iz podnožja dimnjaka, sa one strane na koju majstor želi da se građevina sruši. U prvoj fazi on cigle izvlači od spolja, a zatim ulazi unutra. Kako su opisivali svedoci, dok vadi cigle iznutra, njegov „osigurač“ je parče papira koje je zalepljeno za suprotnu stranu unutrašnjeg zida.
Kada taj papir počne da se cepa to znači da je dimnjak počeo da se naginje i da pada. Majstor tada zna da mu je ostalo nekoliko sekundi da izađe iz unutrašnjosti i skloni se na bezbedno. Iako je bio svestan da bi grešku platio životom, to mu je uvek polazilo za rukom i dimnjak je uvek padao na željeno mesto. Bez velikih matematičkih proračuna, potpuno oslonjen na poznavanje zakona fizike na osnovu svojih zapažanja i iskustva onih koji su ga učili, demolition man se svaki put oslanjao na ovaj metod i do tada uvek bio siguran.
Svedok sa foto-aparatom bio je Augustin Juriga. Po njegovim rečima, nije bilo teško snimiti pad dimnjaka, pošto je padao vrlo sporo, sve do pred sam dodir sa zemljom. Međutim, kada je 35 metara visoka vertikala tresnula o tlo, nastao je pravi mali zemljotres, što se odrazilo na oštrinu poslednjih snimaka.
Lansky
