Subotica nema pravo more, a kamo li okean, sem našeg Bačkog mora kako od milošte nazivamo Palićko jezero, ali ipak brojne ulice nazvane su po primorskim mestima, gradovima, poluostrvima i ostrvima, pogotovo na Paliću. Da li je to jedina veza našeg grada sa „velikom slanom vodom”, ne računajući brojne i raznovrsne aktivnosti na polju kulture, privrede i turizma, odnosno lične i porodične kontakte? Nije. Široj javnosti manje je poznato da postoji i jedna, da je tako nazovemo, „inženjerska”, oličena u projektantskom radu i delovanju poznatog graditelja svetski važnih kanala – Panamskog i Korintskog – Bele Gerštera (Gerster Béla, Košice, 20.10.1850. – Budimpešta, 03.08.1923.)
Tehnički fakultet završio je u Beču, gde je i počeo karijeru kao gradski inženjer. Kao mlad i perspektivan inženjer, 1876. godine bio je član ekspedicije koja je imala zadatak da obeleži trasu budućeg Panamskog kanala dužine 77 kilometara koji će povezati Tihi i Atlantski okean. Od 1881. godine bio je glavni inženjer i vodio je radove na prokopavanju i izgradnji Korintskog kanala koji kroz Peloponez povezuje Korintski zaliv u Jonskom moru sa Egejskim morem.
Kanal je dug 6.345 metara, širine 25 metara, 8,5 metara dubine, sa visinskim stranama koje dostižu i do 77 metara. O ozbiljnosti Geršterovog „angažmana“ govore i sledeći podaci: u radovima je učestvovalo 4.000 radnika iskopavši 11 miliona kubnih metara kamena i zemlje. Kanal je predat na upotrebu 1893. godine. Inače, ideja prokopavanja kanala kroz Peloponez potiče još iz 68. godine, za vreme rimskog cara Nerona. U današnje vreme, ovim kanalom godišnje prođe i 20.000 brodova.
Izgradnja Korintskog kanala
A sada je na redu Subotica. Godine 1904. inženjer Geršter na inicijativu gradskih vlasti izradio je plan kanalizacione mreže Grada Subotice. Plan je obuhvatio tadašnju teritoriju grada površine 630 hektara zapadno od železničkih postrojenja koji i danas presecaju grad na dva dela. Plan se nije odnosio na današnji Kertvaroš (tada zvan Segedinski vinogradi – Szegedi szőlők), jer je taj deo grada bio tek u začetku. Predlagao je da se atmosferska voda, otpadna voda stanovništva grada i otpadna voda tada naglo narastajuće industrije odstrani sa teritorije grada jednim glavnim kanalom/kolektorom (sa priključcima sekundarne mreže) koji bi se prirodnim padom odvodio do (tada) senokosa Mlaka (Mlakai kaszáló) gde bi se izgradio prečistač (sic!), odakle bi se – kako je naveo Geršter – kristalno čista voda ulivala u Palićko jezero i na taj način optimalno razblažila vodu jezera od magnezijumskih soli, a bio bi rešen i problem vodostaja jezera.
Obrazlažući svoje rešenje Geršter kaže: otpadne vode bi se putem sakupljačkog kanala odvodile do donjeg dela rita Mlaka, na čijem krajnjem delu bi se u prečistač sa bazenima za taloženje i izbistrivanje pumpama prebacivala otpadna voda. U taložnicima i izbistrivačima otpadna voda bi se prečistila do tog stepena, da bi iz postrojenja bez štete (što bi značilo bez zagađenja- prim. aut.) mogla ulivati u Palić. Nadalje, navodi da je površina pod trskom oko 3 km dužine i 300-500 m širine. Voda se rasprostire na velikoj površini a preko vegetacije trščare teče vrlo sporo jedva vidljivom brzinom i kao preko nekog prirodnog filtera, nakon proticanja kroz trščaru ulivaće se u Palićko jezero u potpuno čistom stanju.
Geršter je na ovaj način zagovarao rešenje četiri problema: kako na najefikasniji način rešiti odvođenje atmosferske vode, na koji najmanje štetan način rešiti odvođenje otpadne vode grada i industrije, šta činiti sa otpadnom vodom i kako nadoknaditi postepeno smanjenje količine vode Palićkog jezera koje nastaje kao prirodni proces u starenju –eutrofizaciji jezera.
Interesantno je da su problem kanalizacije grada „gradski oci“ razmatrali još 1884. godine. Tada je inženjer Könyves Tóth Mihály predlagao odvojeni sistem odvođenja atmosferskih i otpadnih voda (suprotno od Geršterovog rešenja), ali je njegov predlog odbijen. Smatrali su takvo rešenje skupim i necelishodnim. Sigurno da nije bilo jeftino, a da li je bilo necelishodno?
Po pitanju vizionarskih rešenja u bilo kojoj delatnosti u Subotici uvek su se „lomila koplja”, a pobednik je po pravilu za nametanje i ostvarenje svojeg viđenja rešenja kao glavni adut uvek potegao pitanje visine ulaganja njegovog veličanstva novca automatski dodavši samo pridev „necelishodno” suprotnom, skupljem rešenju, često bez sagledavanja posledice filozofije „samo da je jeftinije”. Poštovani čitaoci, bez brige – nećemo sada o subotičkom tramvaju…
Atila Dunđerski
