Šta vozi osvajač olimpijskog zlata u rvanju iz Subotice?

Svi ga znaju kao osvajača zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine. Osvajao je zlato i na Svetskom juniorskom prvenstvu 2005. u Litvaniji, na Mediteranskim igrama 2009. u Peskari, ali i na Svetskom prvenstvu 2014. u Taškentu.

Davor Štefanek je veoma strastven kada su automobili u pitanju i tačno zna šta želi da vozi.

Ove sezone, Polovni Automobili su odlučili da sponzorišu njegov klub RK „Spartak“, kako bi pomogli mnogim mladim sportistima. Nadamo se da ćemo ovim gestom pospešiti svest o važnosti zdravog života i sporta među mladima iz Subotice, ali i šire.

Razgovarali smo sa Davorom kako bismo saznali njegovu „istoriju“ kako po pitanju automobila, tako i po pitanju uspeha u rvanju, sportu kojim ne može svako da se bavi.

Naš auditorijum će najviše zanimati sledeće: šta za tebe predstavljaju automobili?

– Pa ja sam po tom pitanju možda i malo „bolestan“. Šalu na stranu, kupio sam auto pre nekih godinu dana, ali već razmišljam o tome kako bih mogao da uzmem noviji i bolji.

Šta je bio tvoj prvi auto, šta voziš sada i zašto baš to?

– Prvi auto mi je bio Suzuki Swift, kupljen nov na kredit. Posle sam vozio VW Passat, Mercedes A klase koji sam poklonio bratu… Audi A6 iz 2006. sam vozio dve godine i nisam mogao da se odvojim od njega. Posle sam kupio nešto drugo, ali sam opet poklonio, ovaj put rođenom bratu.

Nakon osvojenog Olimpijskog zlata dobio sam Fiat 500L, ali i njega sam poklonio mami i tati. Trenutno vozim Audi A6.

Kada bi mogao da voziš do kraja života samo jedan auto, koji bi bio taj posebni, odabrani?

– Volim brze i jake automobile, a posebno Audi. Za mene je Audi najbolji automobil koji postoji i mislim da marku automobila više nikad neću menjati. Audi A6 ili A7 je moj izbor.

Kada bi morao da sebe opišeš, u kakvog vozača bi se svrstao?

– Kada sam tek počeo da vozim, bio sam neozbiljan vozač. Sada jako puno vozim, i nakon pređenih hiljada i hiljada kilometara mogu da kažem da sam dobar vozač. Moja žena ne voli sa svakim da seda u kola, ali kada ja vozim, čak i zaspi bez problema!

Koji  je najteži saobraćajni prekršaj koji si napravio?

– Imao sam udes sa motoristom, ali nije bila moja krivica. Dok me je obilazio, uleteo je u moju traku i mislio sam da sam ubio čoveka. Hvala Bogu, ostao je živ i zdrav!

Čime te je rvanje osvojilo, s obzirom na to da nije među najpopularnijim sportovima kod nas?

– Rvanjem se bavio moj otac, stric, ujak i deda. Kada je moj stariji brat krenuo na rvanje, krenuo sam i ja sa njim. Od samog starta sam imao mnogo drugara među rvačima, i još kao dete sam dolazio prvenstveno da gledam svog strica koji pripada toj nekoj staroj rvačkoj gardi. Na svakoj pauzi takmičenja, brat i ja smo izlazili na strunjaču i rvali se, tako da sam stvarno zavoleo taj sport od malih nogu.

Nepisano je pravilo da je mala razlika između odličnih i vrhunskih sportista. Kad i kako si shvatio da imaš sve što je potrebno za Olimpijsko zlato?

– Još od dvadesete godine su mi pričali da sam sposoban da budem Olimpijski šampion. Isprva nisam u to verovao, imao sam tri medalje sa Evropskih takmičenja, ali nikako nisu dolazile te zlatne medalje.  U 2013. godini nisam bio više prvi čovek u reprezentaciji, i nakon deset godina stalnog takmičenja desi ti se da te nekako nema i da te izbrišu i da se priča da si „pročitana knjiga“, te da „nema od tebe ništa“.

Tada sam po prvi put došao kući i pričao sa mamom i tatom o tome da ne želim više da se bavim rvanjem. Mama mi je rekla da probam još godinu dana. Od tog trenutka sve se promenilo u mom životu, vratio sam se treniranju i rekao da hoću u tih godinu dana da uradim sve za svoj cilj – da budem svetski šampion.

Otišao sam u Taškent, izašao na strunjaču i jednostavno nije mogao niko da me pobedi. Sa istim samouverenjem sam otišao na Olimpijske igre i počistio sve sa strunjače.

Više puta smo čuli da sportisti ističu važnost stabilnosti u privatnom životu. U skladu sa tim, kad si u životu bio najsrećniji?

– Ta stabilnost je došla sa mojom devojkom, sada ženom. Uvek je bila uz mene, smirivala me, uvek me je podržavala i mislim da bi i život dala za mene. Kada sam pre devet dana postao otac, ona mi je poklonila nešto što je vrednije od bilo kakve zlatne medalje, i moj sin Matija je ono što me čini najsrećnijim.

Nakon Olimpijskog zlata, šta je za tebe sledeći izazov i kuda ide karijera Davora Štefaneka?

– Imam samo jedan lični hir, nemam više izazova. Ostalo mi je da sledeće godine osvojim zlatnu medalju na prvenstvu Evrope.

Imaš li neku neostvarenu želju?

– Za sada sve što sam zacrtao u životu sam ostvario. Pored evropskog zlata, želim barem još jedno dete.

Šta je tvoja poruka mladima Srbije?

– Maknite se od kompjutera, idite na igrališta, igrajte fudbal, bavite se sportom. Mobilni telefoni i kompjuteri uništavaju našu decu.

Polovni automobili