Stara carinarnica i pasarela

/Objavljeno i u časopisu Ex Pannonia br 23, 2019. god/


Gradski pejzaži Subotice ne prestaju da se menjaju. Danas je to posledica razvoja a u prošlosti su svoj doprinos dali i bombarderi, ostavivši za sobom čitave blokove u ruševinama. Osim ratnih razaranja neki objekti su planski uklonjeni nakon procene da više nemaju značaj i funkciju koja im je nekada pripadala. Među njih spadaju i carinarnica i pešački most na kraju ulice Pap Pala. Carinsku zgradu je razorila avionska bomba 1944. godine dok je most pretekao do kraja XX veka, kada je razmontiran.

Izgradnja u Subotici između dva rata

Posle Prvog svetskog rata, za Suboticu a i Evropu, Belle Époque (lepa vremena) su bila prošlost. Iako se smatra da se grad u ovom periodu, kao pogranično mesto našao u nepovoljnoj poziciji u odnosu na neke druge centre i da ga karakteriše zaostajanje i zapostavljanje na državnom nivou, Subotica je ulagala u javne građevine. Neke od najznačajnijih su Štrand kupatilo na Paliću sa 600 kabina (1921), rekonstrukcija Pozorišta (1926), Sokolsko sletište (1936), Jugoslovenski narodni dom (1937), zatim Berza rada (1935) i Carinarnica prvog reda.

Berza rada (1935. godine)

Izgradnja internacionalnog puta Beograd – državna granica, koja je započela 1934. godine, bila je najveća državna investicija putne mreže kroz Suboticu. U to vreme ovaj grad je jedan od najvažnijih saobraćajnih centara nove države. Tu su bile skoncentrisane sve železničke linije i svi putni pravci koji su dolazili sa juga, jugozapada i jugoistoka prema severu.

Carinarnica

Nakon što se našla u novoj kraljevini, i to na njenoj granici, Subotica je dobila ulogu severne kapije, kroz koju teče značajan promet robe. Carinska služba je dobila svoju zgradu uz teretnu železničku stanicu, između današnjih ulica Pap Pala i Bolmanske a u ono vreme nazvanih Carinska i  Činovnička, u delu grada koji je tek trebao da se formira kao naselje.

Pored administrativne zgrade, magacina i rampe, podignute su i dve stambene zgrade za nameštenike ove državne službe, a od ovih novih objekata, preko koloseka teretne stanice do Senćanskog puta, konstruisan je pešački most. Prema sačuvanim nacrtima u zbirci projekata Istorijskog arhiva u Subotici, kao lokacija za ove objekte razmatran je i prostor na uglu ulica Paralelna (danas Jovana Mikića) i Hrastova.

U okviru tog plana je izgrađena zgrada pošte i poštanske carinarnice u produžetku železničke stanice, na mesto poštanske barake (danas Pošta broj 2).

Izgradnja Carinarnice prvog reda sa pratećim objektima u XI kvartu predstavlja jedan od najvećih graditeljskih poduhvata ovog perioda. Radove je nadzirala Kraljevska banska uprava, a sve poslove je završila Gradska opština putem Gradskog tehničkog odeljenja. Projekti su izrađeni 1930. godine i naredne 1931. se pristupilo gradnji. Tom prilikom je urađeno kaldrmisanje pristupnih ulica i napravljena je kanalizacija.

Administrativna zgrada carinarnice, pogođena bombom 1944. godine
Zgrada za činovnike

Mada je prvobitno planirana izgradnja većeg broja manjih objekata, individualnih i dvojnih kuća za potrebe smeštaja većeg broja činovnika, usled nedostatka prostora izgrađene su dve dvospratne zgrade.

 Bombardovanje

Prilikom napada Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, Subotica je izbegla napade iz vazduha. Ovaj grad je bio pošteđen sve do leta 1944. kada je bombardovanje otpočela anglo-američka avijacija, a okončala ga, pred kraj 1944. nemačka avijacija. Vazdušni napadi u leto i ranu jesen 44’ sa sigurnošću se mogu povezati sa opštim planovima i vojnim operacijama velikih savezničkih sila SAD, Velike Britanije i SSSR-a, u kojima je trebalo uništiti ili onemogućiti izvlačenje okupacionih vojnih i materijalnih snaga iz Srbije. Bombardovanje Subotice 18. septembra 1944. godine bilo je peto po redu i najmasovnije do tada. Tom prilikom je u letačkoj misiji angažovan veliki broj borbenih letelica sa ciljem da se u što većoj meri oštete železničke saobraćajnice i objekti na potezu Beograd – Novi Sad – Subotica – Budimpešta. Tog dana su pale bombe i na ulice Carinska, Činovnička i Teretna, gde su se nalazili objekti carinarnice i pešački most. Prema Iskazu o šteti pričinjenoj u Subotici usled bombardovanja iz vazduha pogođena je administrativna zgrada i magacin iza nje, dok su stambene zgrade pretrpele štetu „u crepu i staklu“.

Nacrt bočne strane administratvne zgrade, srušene prilikom bombardovanja (Zbirka projekata istorijskog arhiva, F:275)

Za objekat carinarnice to je bio kraj. Oštećeni magacin je popravljen i on je u funkciji do današnjih dana, kao i spratnice sa činovničkim stanovima. O ljudskim žrtvama na ovom mestu nema podataka, međutim, poznata je jedna žrtva bombe bačene toga dana, koja ja eksplodirala tek posle rata. Novine „Slobodna Vojvodina“ 1945. godine izveštavaju da je ispod čeličnog pešačkog mosta poginuo petnaestogodišnji Stjepan Kizur, usled eksplozije zaostale bombe koju je nesrećni dečak pronašao i sa njom nespretno rukovao.

Pasarela

Pasarela, francuski passarelle (pasarel), jeste pešački mostić, prelaz za pešake preko prometnih ulica ili železničkih pruga. 

Ovakvi  mostovi se grade da bi pešacima pružili bezbednost na onim mestima gde oni u većem broju  prelaze saobraćajnice, neretko kršeći saobraćajne propise.

U Subotici, 1933. godine je za pešake podignut most gvozdene konstrukcije preko  teretne železničke stanice. Pešački most dužine 200 metara premostio je železnicu na mestu gde je ona bila najšira, i spojio dva dela grada koje razdvajaju koloseci. Osim što je služio osnovnoj nameni, to je bio „balkon“ sa kog su prolaznici, a posebno deca, sa zanimanjem posmatrali manevrisanje lokomotiva i sastavljanje kompozicija. U vreme kada je izgrađena ova pasarela, postojali su planovi o izgradnji bar još jednog ovakvog mosta koji bi skratio put između starog dela grada i novonastajućeg naselja preko pruge.

I nakon rata se u planovima računa na ova rešenja ali se u praksi ne održava ni ovaj postojeći most. Polovinom šezdesetih, grupa građana, uglavnom stanovnika naselja Novi grad, pišu „Subotičkim novinama“ i pitaju zašto je pasarela zatvorena. Iz Odeljenja za urbanizam i komunalne poslove odgovaraju: „ U nedostatku sredstava most se nije održavao godinama pa se sada nalazi u takvom stanju da predstavlja opasnost za sve one koji bi ga koristili.“ Novine prenose da je prolaz zaprečen drvenom ogradom ali je neki građani preskaču: „Upozoravamo da na mostu nedostaje dvadesetak poprečnih dasaka pa nije isključeno da neko od građana, a pogotovo dece i nastrada.“

Od vremena kada je ova konstrukcija podignuta pa do osamdesetih godina, sa jedne strane je niklo naselje solitera Prozivka, a sa druge je dovršeno formiranje kvarta Novi grad u kom su, pored porodičnih kuća, postojala i preduzeća sa velikim brojem zaposlenih. Opravdanost postojanja pasarele je bila neupitna, međutim, njeno održavanje nedovoljno, što je potvrdila i nesreća 1987. godine. Jedna mlada žena je propala kroz natrule daske i pala sa visine od šest metara na prugu. Preživela je, ali sa teškim povredama. Odgovornost za stanje niko nije hteo da primi. Ni železnica, ni opština, ni komunalne službe nisu htele da priznaju vlasništvo nad objektom.

Zna se da su most godinama popravljali i o njemu se brinuli radnici ŽTO-a, iako on nije njihovo osnovno sredstvo, kao i radnici Komunalne radne organizacije „Subotica“ bez obzira što to nije bilo u njihovoj nadležnosti. Pošto je izgradnju mosta naručio Senat grada Subotice tridesetih godina, sve je govorilo da je njegov naslednik Skupština opštine. Roditelji nastradale devojke su podneli tužbu protiv “nepoznatog lica” zbog neodržavanja mosta, koji ni posle toga niko nije popravio, možda da ne bi potvrdio svoju nadležnost.

Poslednju nadu značila je izgradnja nove autobuske stanice. U planovima se u tom trenutku računalo i na staru pasarelu.

Pogled sa pešačkog mosta

Subotičke novine 1987. godine pišu da će postojeći pešački most, koji prelazi prugu i izlazi na Užičku ulicu, i dalje ostati, ali će biti produžen preko čitavog kompleksa autobuske stanice sa izlazom na trotoar na Senćanskom putu. To će stanovnicima MZ Novi grad omogućiti da peške za kratko vreme stignu do prodavnica i drugih lokala na stanici. Vest su potvrdili i u Sekretarijatu za urbanizam i građevinarstvo: „Pešački most će biti kompletno renoviran i postaće sastavni deo autobuske stanice tako što će jedan njegov kraj direktno ulaziti u sam hol stanice.“

Ništa od toga nije ostvareno. Autobuska stanica je završena a most ostao iza nje zapečaćen metalnom rešetkom. Više niko nikad nije prešao preko njega. Ostao je da stoji do kraja devedesetih godina, kada je doneta odluka da bude razmontiran. 


Lansky



KOMENTARI

  1. adkersu kaže:

    Slepa ulica na koju je pešački most je izlazio zvala se Lička.

  2. sprdoslav kaže:

    Mislim da bi vama gosn. Lansky grad trebao da dodeli kancelariju i titulu gradskog istoricara jer ocigledno imate dovoljno materijala i volje i zelje, steta bi bilo da se sav taj materijal ne sacuva negde. Lep pozdrav.

  3. Kertvaros kaže:

    Nekada sam citav taj kraj oko cinovnickih stanova i teretne stanice poznavao kao svo dzep. Druzio se sa decom iz tih carinskih zgrada, poznavao njihove roditelje i njihova imena su mi i danas urezana u secanju. Neki su otisli ispred nas i nisu vise medju zivima, neko je opet ceo zivot proveo i jos uvek provodi u Subotici, gde je poneki u raznim domenima ostavio svoj prilicno duboki trag. Imena necu spominjati niti ih prozivati zbog Netiquette, pa ukoliko sami nadju za shodno neka napisu par recenica o jednom delu gradu i njegovim stanovnicima. Ulice Pap Pala, Rade Koncara, Bistricka, Bolmanska itd. pamtim u kontekstu imena starih skolskih drugova koji su stanovali u tim ulicama. U Kertvarosu i Novom Gradu nije bilo osnovne skole, osim one kod SAND-a koja je bila cetvorogodisnja. Zbog toga su sva deca iz 10 i 11 kvarta posecivala skolu u Jadranu i kasnije odlazili u vise razrede “Kod Poste”. Skolski prostor je bio u to vreme vrlo deficitaran pa se islo na nastavu u dve smene. Kako je to izgledalo u hladnom godisnjem periodu kad se odlazilo u skolu ili vracalo iz skole po mraku, po neosvetljenim i blatnim ulicama obicno bez trotoara, ne moram posebno opisivati. Ljudi u srednjem veku su sebi osvetljavali put upaljenim bakljama. Mi smo vec bili savremeniji i napredniji i svako je u djackoj torbi bezuslovno imao i dzepnu bateriju. I kao sto danasnja deca imaju izvesno medjusobno takmicenju u marki i kvalitetu smartfona, tako je i izmedju nas bilo pitanje presiza ko ima bolju baterijsku lampu, koja lampa bolje i sto je navaznije dalje osvetljava. Deca ko deca, uvek i svuda ista, jedino se tehnika menja i dzepnu lampu je zamenio dzepni telefon. Dok ovo pisem odjednom iskrsava secanje na jedan “specerajski” ducan na uglu Koncareve i Mestroviceve ulice. Koliko vidim na Google-maps, kuca i danas postoji kao stambeni objekat. Speceraj u kuci na uglu, javni bunar ispred nje i stablo gelegunje. To je jedna tipicna vizuelna scena iz stare Subotice i mogla je isto tako biti negde drugde u bilo kojem kvartu. Pasarela uz teretnu stanicu je uvek bila jedan vazan i centralni objekat za klince iz celog kraja. Kada god bi dosao uvek je nekoga iz drustva bilo na stepenicama pasarele. Bila je to berza novosti, aktuelnih dogadjaja, mesto gde se dogovaralo i gde su se kovali planovi. Nesto slicno kao Majmun-plac u centru grada. Pasarela izgradjena u gvozdju slabe nosivosti, namenjena iskljucivo pesacima, nije mogla zbog te slabe nosivosti da izdrzi nikakav drugi pod osim od drvenih dasaka, a pogotovu ne betonski. Ja sam bio klinac i nisam involviran u tadasnja tehnicka pitanja pasarele, ali ne secam se da je i da li je, ikada bila premazana necim protiv korozije metala. Daske su bile cesto slicne onima na Palickim molovima. Izgledale su isto nakon dugogodisnjeg izlaganja svim mogucim vremenskim prilikama i valjda nikad impregnirane onako kako bi valjalo. S vremena na vreme bi se one jako ostecene daske zamenile novim, ali bi isto tako brzo nestajale preko noci, jer je nekome upravo dobrodosla jedna daska ili vise njih, napravljenih od tvrdog drveta debljine od preko dva cola za popravke na vlastitom svinjcu ili kokosinjcu. Kada sam kao klinac prolazio Subotickom ulicama, pitao bi se pokraj nekih kuca koje su mi posebno zapale za oko – ko su bili ljudi koji su ih gradili i u njima ziveli? Kada bih danas prolazio ulicama grada, zastao bih sigurno pored ponekog meni dobro poznatog objekta i zapitao se – gde su danas svi ti ljudi koji su u njima nekada stanovali i koje sam poznavao i sa njima se druzio?

  4. Ah ta subotica kaže:

    I tad bilo svega i svacega.
    Ugasili tramvaj.bus stanica promasaj …a cinovnika i tad vise od radnika

OSTAVITE KOMENTAR

57 + = 67