STARE PRODAVNICE IGRAČAKA i mi

Reč dve o igračkama.

Pre sto godina dečije igračke su se proizvodile od tekstila, drveta i pleha. Nije bilo specijalizovanih prodavnica i fabrika već je to bila najčešće sekundarna delatnost pojedinih firmi. Dvadesetih godina, drvoprerađivačka firma „Braća Spitzer“ , u ulici Huga Badalića, pravi drvene konjiće, opremu za stoni tenis, sanke…

Etnolog Gavra Budišin, u časopisu Ex Pannonia piše: „U gradu mogu da se kupe igračke u više prodavnica. U jednom izlogu imaju veliku reklamnu figuru MIKE MIŠA (kasnije prekrštenog u Miki Mausa) velikog preko metar. Prodaju se štofane lutke, plišani medvedi, igre „Ustani Jovo“ i „Čoveče ne ljuti se“, limeni automobili, drvene puške sa čepom, vetrogasna kola na navijanje, drvene kocke i domine i još mnogo toga. Firma „Braća Beno“ se reklamira:
DOŠAO JE ISUS. DECO, POGLEDAJTE BOŽIĆNU IZLOŽBU IGRAČAKA.
Najveća potražnja je bila oko Božića i na vašarima. Postala je mogućnost i naručivanja igračaka poštom, od velikih robnih kuća, pa čak i luksuznih, kao dečiji automobil sa svetlima, amortizerima…“

Mali Milenko Milošev se motorizovao još 1937.

Na Majmun placu 1938.

Ono što je meni tu zanimljivo, jeste to da smo, moji vršnjaci i ja, imali iste ovakve trotinete i tricikle ali četrdesetak godina kasnije. Da li je to isti proizvođač pravio iste stvari pola veka ili je tehnologija i dizajn bio malo u zastoju – ko zna.
1933. godine, u Subotici je prodavnicu otvorio najveći Jugoslovenski proizvođač i prodavac dečije garderobe i igračaka : Varaždinski TIVAR.

Sa subotičke pijace, kupljeno pedesetih godina

Posle rata i oskudice, pojavila se plastika koja će doprineti pojeftinjenju i omasovljenju proizvodnje. Početkom šezdesetih se otvorila prva specijalizovana radnja za dečiju garderobu i igračke – MIKI radnja. Niko je nije zvao samo Miki, ili prodavnica Miki ili nekako treće, nego uvek i isključivo – MIKI RADNJA.

1971.Robna kuća STANDARD, napravila je potpuni ugođaj za klince. Ceo sprat za decu a u sredini poligon sa drvenim toboganom i igračkama. Do tamo se stizalo prvim pokretnim stepenicama u gradu što je bio provod za sebe. Nedavno sam pitao mog prijatelja koji danas živi u Australiji, da li pamti Standard. Rekao mi je :

„Kako da ne, obožavao sam da idem tamo, grlio sam one velike medvede, ali kad bih oca pitao da mi kupi nešto, odgovor bi uvek bio isti – Nemam para.“
Današnji klinci nemaju tih problema jer se kineske igračke tovare lopatom.

U Standardu 1971. Vozići, tobogan…

Novi plastični materijali, donosili su i nove živopisne boje u dečije živote. Televizija je bila crno – bela, kuće , nameštaj , odeća, bili su u smeđim – zeleno – sivkastim nijansama, celo socijalističko društvo imalo je problem sa sivilom. Dugo su dečaci skupljali komadiće stakla u boji i gledali kroz njih, devojčice su ravnale zlatni i srebrni staniol od čokolade ili papiriće od bombona u boji. Kina je bila još daleko ali su tu bile Mađarska i Poljska. Poljaci na Buvlajku, vadili su situaciju sa jeftinim, kožnim fudbalskim loptama jer su naše u prodavnici SPORT bile one kojima se igrala i prva liga, dakle toliko skupe da se takva stvar, koja je potrošna i gubi se, dečaku kupuje jednom ili nikad. U susednoj Mađarskoj je zbog niskog nataliteta, država dotirala sve što je bilo namenjeno deci. Osim što su cene bile niske, prodavnice su bile prepune kvalitetnih i maštovitih igračaka. Naravno, ta roba se nije smela iznositi iz zemlje pa je sve bilo skopčano sa švercerskom avanturom, segedinskim kolačima i bezbrojnim vrstama keksova…i jednim od simbola socijalističke Mađarske – ultragaziranim sokom MARKA. Ukinuta je valjda prvog dana prelska u kapitalizam. Ali, o Segedinu drugi put.