Ko bi rekao da je park između Gradske kuće, Muzičke škole i “Socijalnog”, nekada bio plac rezervisan za još jednu gradsku palatu. Kada je srušena stara varoška kuća i raščišćen prostor, počela je gradnja najznačajnije građevine u Subotici. Tada je osmišljena i njena neposredna okolina. Gradonačelnik Karolj Biro izneo je leta 1909. ideju o podizanju Doma kuture, pod čijim krovom bi mesto dobio gradski muzej, muzička škola, biblioteka i još toga.
O tom planu istoričar Tibor Halas piše: “Ideja o izgradnji palate kulture potekla je od samog gradonačelnika. Po mišljenju Karolja Biroa, bolje je sa estetskog stanovišta i sa ekonomske tačke gledišta, ako grad na ovom mestu izgradi odgovarajuću javnu zgradu.”
“Na trgu iza novog gradskog sedišta, nalaze se stare kuće koje će biti srušene, a na tako nastaloj parceli bi bila sagrađena subotička Palata kulture” – izneo je Biro u svom govoru pred odborom zakonodave vlasti. (Ex Pannonia br 27)
Zanimljivo je da, u prepisci sa ministarstvima, zamenik gradonačelnika poteže argument kako je Subotica “treći grad u zemlji”.
„Čak i etnografska situacija nalaže da se teži jačanju i širenju mađarske kulture na jugu” – piše prestonici zamemenik Dembic Lajoš.
Izradu projekta dobili su Marsel Komor i Deže Jakab, ali iza njih nije sačuvan nekakav crtež izgleda zgrade. U Istorijskom arhivu postoji tlocrt i detaljan opis.
Renomirani arhitekti su palatu zamislili na sledeći način:
„U prizemlju se nalazi prodavnica i poslastičarnica koja ostvaruje prihode, na spratu je veliki salon, bife… Osim pomenute biblioteke, muzeja i muzičke škole, projektovana je velika koncertna sala, koja je okružena ložama i balkonima. U njoj bi bilo 1100 mesta i svojom visinom bi zauzimala sva tri nivoa zgrade.
Takva palata morala je da ima raskošan izgled:
Fasada bi u donjem delu bila obložena kamenom a u gornjem bi bila ukrašena detaljima od gipsa i Žolnai keramike. Spoljašnost bi krasili vajarski radovi od bronze i kamena, stakleni mozaici…
Unutrašnjost bi takođe bila bogato dekorisana mermernim i bronzanim stubovima, u predvorju bi bile dve velike freske, veliki skulptorski reljef i dve skulpturalne vaze, veliko ogledalo…
Uz mnoga druga umetnička i industrijska dela, nameštaj i lustere, subotička Palata kulture bi stojala rame uz rame sa Gradskom kućom, ne samo fizički, već i svojim izgledom.
Finansijski proračun za ideju dvojice arhitekata, premašio je prvobitnu računicu. Grad je mogao da podmiri samo deo troškova pa je nastavljena prepiska sa ministarstvima. Isticalo se da u Subotici biblioteka i muzej još nemaju svoje zgrade, a muzička škola nije u adekvatnim prostorijama.
Kada su prestonici ispostavljene želje Subotičana, bila je 1913. godina. Finansijski problemi bi možda bili rešeni smanjenjem troškova i skromnijim projektom, ali do toga nije došlo. Bližio se Veliki rat zbog koga je sve ostavljeno ad acta.
U decenijama koje su usledile, svaka od ovih ustanova dobila je svoj prostor, međutim, ideja o objedinjavanju u jednu zgradu nije nestala.
Kada je gradska uprava 1961. godine dobila novu, modernu administrativnu zgradu (nova opština), rodila se ideja da Gradska kuća postane središte umetničkog i kulturnog života. Skupštinska sala je postala koncertna, doseljen je muzej, slikari su tu dobili svoje ateljee… Tako nešto ne bi imao niko u zemlji. Dosta je urađeno u tom pravcu. Čak ni Gradska kuća više nije nosila to ime, već „Dom kulture”. Tada je osnovana i ustanova „Dom kulture” koja je upravljala zgradom i kulturnim životom grada u velikoj meri.
U poređenju sa vremenom pre i posle, period delovanja „Doma kulture” izgleda kao zlatno doba.
Prostor koji je pre Prvog svetskog rata bio viđen za Palatu kulture, početkom tridesetih godina uređen je kao park. Danas bi na tom mestu bilo teško zamisliti neku građevinu koja bi zaklonila pogled na Gradsku kuću i likvidirala park kakvih imamo premalo. Ipak, ne bi bilo loše da je jedna takva palata izgrađena negde drugo, u jedno izuzetno vreme za graditelje, zanatlije i umetnike.
Kažu da umetnost nije svaki kreativan rad, već samo neki od njih. Za današnjeg posmatrača, rad zanatlija iz onog vremena, često anonimnih, deluje nedostižno i neponovljivo.
Lansky
😉
@Anonymus
Anonymus , svaka cast!
Taj projekat nije realizovan delom zbog nadolauećeg I svetskog rata i političkih pritisaka da se angažuje baš projektantski dvojac iz Budimpešte.Naime Subotica je u to vrema imala vrsnih projektanat i građevinaca ali očito da i u to vrema je bilo zakulisanih radnji i korupcije …
„Za današnjeg posmatrača, rad zanatlija iz onog vremena, često anonimnih, deluje nedostižno i neponovljivo.“
Predivno, bar da je tako napravljeno.
Gledam sad koji dan na nekom sajtu Nusicevu ulicu i toliko je ocigledno koliko odudara novo pozoriste od Biblioteke i kuce gde je bio Ravel.
Ali negativnosti dalje necu iznositi da nebi kvarila ovako lep nedeljni tekst. Svaka cast Lansky.
U svetu sad ima trend da se u Istoriskim centrima vracaju zgrade u starom stilu. Mozda je vreme da Subotica povadi sve te divne stare projekte i da ih upotrebi. Ul P. Drapsina idealna da se neki od tih projekata revitalizuju
Ona ogromna zgradurina u obliku bele kocke što su je nakalemili od budućeg ulaza sa stubovima Pozorišta i prednjeg dela Narodnog Pozorišta do „Ravela“ je zaista odbojna, gabaritima prevelika, ravna, bezidejna, jednostavno, njoj nije mesto tamo u ovom obliku i u ovoj snežno beloj boji.
Ona izgleda kao neki magacin robe ili liči na ulepšanu verziju industrijskih hala u privrednoj zoni i totalno odudara od secesijskog centra, odudara od Biblioteke i odudara od zgrade gde je bio Ravel, čak šta više, zgradu „Ravel“ delimično i neprirodno zaklanja od pogleda turista i domaćeg stanovništva.
Kao da su namerno tako gradili da ta palata bude delimično zaklonjena.
Ruku na srce, ni zgrada Socijalnog nije nešto što se uklapa u tu sredinu, ali šta ćemo, neko je to tako osmislio, neko je to dozvolio, a neko je izgradio, a ona u stvari liči maltene na neku stambenu zgradu na periferiji većih gradova građene u vreme ranog socijalističkog vremena na našim prostorima.
To su greške koje se prave kada se ne vodi računa o tome kako će izgledati ono što će se graditi i ne vodi se računa o sredini i okolini gde će se to nešto graditi, ruši se celokupna harmonija.
Tragedija je to da se ono što se već jednom izgradi, to ostaje tamo barem još 100 godina.
Odlicna je naslovna slika.
Konac delo krasi – delo hvali majstora.
Objekti u jednom gradu zavise pre svega od ekonomske potencije grada i njegovih gradjana. Osim toga njegova arhitektura nije nikakva stalna uzlazna linija, nego trpi vecite oscilacije kroz ekonomske krize, ratove i revolucije, modne trendove i promene u opstem mentalitetu stanovnistva koje je direktna posledica promena drustvenih prilika i permanenentnih migracija u manjem ili vecem obimu. Nekada je imati vlastiti krov nad glavom u formi nabijenice pokrivene trskom bio uspeh u zivotu. Danas to vise nije. Ako pogledama zgradu Socijalnog, ona je gradjena kao jedan iskljucivo svrsihodan objekat namenjen svojoj svrsi i nameni. Osim toga graditi raskosnu u luksuznu zgradu Socijalnog osiguranja imalo bi jedan jako los image jer se novcem osiguranika ne grade palate za personal nego „nuzni smestaj“ a novac sluzi iskljucivo u socijalne svrhe. Jedan takav objekat moze biti izgradjen bilo gde na ledini, vazno je samo da bude sto lakse dostupan. Sa druge strane ako pogledamo sta je bilo pre na placu danasnjeg socijalnog, onda mozemo i lakse da razumemo njegove graditelje odnosno one koji su dali dozvolu za gradnju. Ogromni kubus nakalemljen ne stari korpus gradskog pozorista potpuno je udavio stil historicizma i njegove korintske stubove. Objekti koji imaju kulturnu misiju, pozorista, opere, koncertne sale, muzeji, galerije i slicno su uvek gradjeni tako da vec svojim izgledom ostavljaju sto jaci dublji utisak na publiku i svojim interijerom jos samo pojacavaju taj direktni i zeljeni utisak. Covek kada udje u pozoriste treba da ima jedan potpuno drugaciji psihofizicki osecaj nego negde na ulici i nekoj profanoj radnji. Slicno kao i kada se udje u jednu Gotsku katedralu gde i vernici i ateisti ne mogu ostati ravnodusni pred njenom spoljasnoscu i pogotovu njenom unutrasnjoscu. Zeljeznicke stanice u 19-to veku su gradjene po istom principu, Njihova tehnicka namena je bila u drugom planu. Njihova raskos i monumrntalnost su sluzile prvom redu da ostave sto dublji utisak na putnike i posetioce a time i o gradu i njegovim stanovnicima u koji doputovali. Promene su stalne i dovoljno je da uporedimo fotografije Subotickog Korza iz 1950 i neke godine sa ovim danasnjim. promene su ogromne i skoro je sve na ovaj ili onaj nacin promenjeno do neprepoznatljivosti
Kako treći grad u zemlji, kada smo tada pri ulasku u kraljevinu bili najveći grad u kraljevini, duplo veći od Beograda, drugi po veličini na Balkanu. Trebalo je po logici veličine da budemo kraljevska prestonica, ali nismo jer smo na granici.
@Istorija
Slabo ti je znanje istorije, ovde je rec o zemlji, ne Jugoslaviji vec o madjarskoj drzavi, naime ove teritorije su bile u Madjarskoj a Subotica je navodno tada bila 3. po velicini u Madjarskoj. Prepiske sa ministarstvima se odnose na relaciju Szabadka-Budapest. I nije Subotica tada bila na granici, u to vreme je Zemun bio na granici.
@Istorija
Zaboravio sam jos napisati da je Subotica tada bila srednjoevropski grad i nije bila na Balkanu. 🙂
@ MaNe
Nije ni danas na Balkanu u smislu fizicke gografije. U mentalnom smislu je bez obzira na velicinu, jedna tipicna balkanska kasaba sa onim glavnim atributom koji kasabu i cini kasabom, a to su copori pasa lutalica koji se motaju po mahalama.
Čovek je hteo da kaže da je poenta da je bila veća od Beograda i Novog Sada i manja jedino od Atine u okvirima današnjeg Balkana. Sve što je rekao je istina zaista jesmo bili najveći grad kada se stvarala kraljevina, nebitno je što je pobrkao da samo tada još bili u Mađarskoj kad se gradila Gradska kuća, ono što je hteo da naglasi kao istorijsku zanimljivost stoji. Tad smo imali sto hiljada i ostali smo na tom broju nažalost.
Suboticu kasabom čine ljudi, čopori pasa lutalica, koji su inače njihov proizvod, nisu ono što određuje! Da li je Atina kasaba? Ili Istanbul?
Samo da pitam.
Odluka Vlade na sednici od 19.04.2024 donetja je odluka :
„Ulica Braće Radić u Subotici proglašena je za kulturno dobro – prostorno kulturno-istorijsku celinu od velikog značaja.“
Nigde teksta o ovome.
Niko ne komentariše?.
@ 5
Lajte_kere_subotičke
Zalutati u jednu rubriku a ne shvati njen smisao i njenu temu, jeste funkcionalna nepismenost. Komentarisati ono sto se nije shvatilo je znak drskosti, bezobraznosti i prirodne blesavosti. Mozda bi bilo lepo ako bi gospodin komentator izvoleo da laje na mesec, a rubriku „Stari grad“ zaobidje u sto je moguce vecem luku.
@Jakobfeld ili @Jakobsfeld
Zar ulica Braće Radića nekada nekad (Weselenyi i Paje Kujundžića ) ne pripada rubrici „Stari grad“, zar ona ne izbija na trgu starog grada? I kako sam ja to zalutao? Po čemu sam drzak , betobrazan i prirodno blesav?
Do sada Braće Radića nije bilo kulturno dobro pa ga je mogao svako unakazivati kako je hteo kao što ste uradili i sa Trgom ( pozorište ) sa onim stubovima koji su jedini ostali od nekadašnje građevine. Još samo da srušite Gradsku Kuću pa da naklepate neko đubre pa da vas Bog vidi.
@ Lajte_kere_subotičke
Meni se desava, jer nisam uvek dovoljno pazio na casovima nemackog jezika da prilikom deklinacija nemackih imenica kao i toponima, pomesam narocito u singularu genitiv i dativ pa odtle i „Jakobfeld“, a desi mi se i da prilikom kucanja po tastaturi ispustim ili preskocim poneko slovo. Uzgred ni moja tastatura nije bas najnovija.
Za tvoju informaciju – rubrika „Stari grad“ se ne bavi aktuelnim lokalno politickim odlukama. U rubrici je rec o proslosti grada a ne o tenutnim politickim odlukama gradskih vlasti i o kojima ce diskustovati neke buduce generacije. Isto tako ce i neke buduce generacije donosti svoj sud i komentarisati trenutne gradjevinske poteze u nekom dalekom vremenu kada ovo danasnje postane istorija.
@Jakob(s)feld
I zato sam ja drzak , bezobrazan i prirodno blesav?
Vidiš za razliku od tebe ja ti nisam uputio ni jednu uvredu a ti jesi i još se ljutiš.
Svaka čast gsn. Jakob(s)feld