Štednja u zlatu, za kamate u zlatu

Prosečan muškarac retko zalazi u zlatare, i ako bi ga neko pitao gde u Subotici ima zlatarska radnja, setio bi se njih par. Subotičanke su te koje poznaju lokalnu ponudu.

Kada se sve izbroji, tih malih zlatara ima iznenađujuće velik broj. Nekada su centar grada držali mali trgovci i zanatlije raznih profila, dok ih, jednog po jednog nije ugasila masovna proizvodnja. U novom veku nam je izmakla i industrijska proizvodnja i otišla u druge zemlje. Jedva da je ostao koji krojač, obućar, fotograf, TV mehaničar… ali su mali zlatari tu u punom broju.

Ulica Matka Vukovića, šezdesetih

Imali su oni konkurenciju u velikim firmama kao što je Zlatara Majdanpek, Zlatarna Celje, ili recimo subotički Aurometal. Za razliku od ovih prvih, Aurometal se nije oslanjao na neki rudnik, već je do zlata dolazio na tržištu.

Tu je rođena ideja o štednji u zlatu, odnosno o pozajmici porodičnih rezervi koja će biti vraćena sa kamatom. Mrtav kapital koji leži u porodičnim riznicama mogao je da se aktivira i oplodi na obostranu korist, kao što to rade novčani zavodi. Ovaj put je Aurometal bez posrednika pozvao građane da im pozajme svoje „lomljeno zlato“ i za to ponudio kamatu od 12,5 odsto.

Krajem osamdesetih godina, kada se ovo dešava, cena ovog dragocenog metala bila je kod nas 25 odsto skuplja nego u inostranstvu, a uvoz je bio ograničen zbog nestašice deviza. Kao izvozniku, Aurometalu je u tim okolnostima najviše odgovorao otkup zlata od građana. Kada više ni to nije bilo dovoljno, iz ovog preduzeća je stigla ponuda za pozajmicu uz interes.

Pozajmite svoje zlatne predmete koji vam se više ne dopadaju, koji se ne koriste,  i dobićete zlato nazad za godinu dana, kao pločicu uvećane težine za 12,5 posto. Ono može biti vraćeno i u obliku medaljona sa slikom, ili kao replika starih dubrovačkih zlatnika, ili pak oblikovano na željeni način. Pored toga učestvujete u nagradnoj igri, a tu su i još neke pogodnosti.

Akcija je naišla na pozitivan odgovor. Bez pristupa Trepči ili Borskom basenu, subotička firma je zagrabila u „rudnik“ starog zlata koje su građani čuvali iz raznih razloga. Često su to bili dobijeni pokloni ili zlato za zube, koje se nekada koristilo u zubnoj protetici.

Aurometalovih 250 zlatarskih majstora (od toga 30 vrhunskih) moglo je godišnje da obradi pola tone zlata. Po nekim tadašnjim procenama (1988. godina) Jugosloveni su kod kuće čuvali oko 70 tona zlata, u nakitu i kovanicama.

Aurometala više nema ali posla za zlatare kod nas izgleda i dalje ima. Možda nije reč o velikim majstorima za oblikovanje i dizajniranje, već o trgovini, graviranju, popravkama… Detalji spadaju u tajne njihovog biznisa. Zlato se i dalje kupuje za sebe ili za poklon, retko kao rezerva za budućnost, koja ne gubi vrednost poput papirnog novca.

Zlatar Oskar Burkovski, u ulici Dimitrija Tucovića

Početkom druge decenije 21. veka banke su prestale da daju kamate na deviznu štednju građana. Pojavile su se tada pretnje da bi bankari čak mogli i da naplaćuju čuvanje novca. Uz sva stručna objašnjenja o razlozima za to, običan čovek ne može da se ne zapita – kako može da nestane ono što je bila osnovna delatnost banaka od kada postoje. Neke od njih i u imenu nose naziv „štedionica“. Štednja se zadnjih nekoliko godina opet stidljivo nudi za skroman procenat kamate, uz njeno opadanje u predstojećim godinama, iako konvertibilna valuta gubi vrednost.

U tom svetlu, štednja u zlatu deluje kao dobra ideja. Tradicionalne valute u kojima su građani štedeli, nisu više pouzdane.

Lansky