Stevan Raičković (1928 – 2007), jedan od najznačajnijih srpskih savremenih književnika 20. veka, svoje gimnazijske dane proveo je u Subotici koja je oduvek bila mesto susreta različitih kultura, jezika i književnih uticaja.
Upravo taj period njegovog života ostavio je dubok trag na njegovo kasnije pesničko stvaralaštvo. U tom smislu, Subotica je ostala u sećanju kao mesto tihe introspekcije, jedno bezgranično polje kroz koje je prošao na svom putu ka pesničkom sazrevanju.
Kao pesnik lične meditacije i suptilne simbolike, Stevan Raičković je u svom stvaralaštvu često evocirao dane iz detinjstva i mladosti, kroz slikovite unutrašnje pejzaže, tražeći smisao u neumitnoj prolaznosti. Njegova dela bogata misaonom tišinom prožeta su duboko filozofskio-elegičnim promišljanjima. Tako u svojoj autobiografskoj knjizi Jedan mogući život (Homo Poeticus) otkriva slojeve svog postojanja kroz intimna sećanja, unutrašnje dijaloge i pesničke meditacije o životu i umetnosti.
Odlomak iz knjige, pod nazivom „Subotički dani“, posvećen gimnazijskom periodu u Subotici, jedno je od ključnih poglavlja, jer otkriva rane tragove njegovog književnog razvoja. U ovom odlomku, Raičković ne opisuje Suboticu u topografskom ili faktografskom smislu, već kroz osećajnost i specifičnu atmosferu, dajući joj ton pomalo mistične, hladne i zatvorene sredine. Ona je za njega predstavljala prvi prostor umetničkog samoosmišljavanja i estetske spoznaje. Percepcija grada nije konkretna – ona je fluidna, senovita, melanholična, baš kao i njegov pesnički izraz.
U ,,Subotičkim danima“ Raičković ne gradi narativ koji bi se zasnivao na spoljašnjim događajima – umesto toga, on stvara lirsku prozu u kojoj se prošlost razliva kroz misaone refleksije. Ovo nije obična autobiografija – već poetsko prisećanje, gde su sećanja filtrirana kroz estetsku percepciju.
,,SUBOTIČKI DANI“
,,Svakoga jutra, sa par knjiga i svezaka pod miškom, sedao sam u tramvaj koji je od periferijske stanice iz Malog Bajmoka, gde je stanovala naša porodica, vodio prema centru Subotice i produžavao dalje do Palića. Nisam silazio na stanici pred Gimnazijom, nego nastavljao put jezera. (Kada bi otvoreni tramvajski vagon – u kojem sam gotovo prikriveno sedeo nalakćen o kolena – zamakao u veliku zavojnicu … iz koje se konačno … u krajičku oka … gubila i silueta gimnazijske zgrade … podizao sam glavu … Imao sam osećaj da se u meni odnekuda … uspravljao pesnik … Protezao sam se na naslonu svog sedišta. Kao da se češljam … provlačio sam polako prste kroz dugu i oznojenu kosu …). Posle sedam-osam kilometara vožnje kroz panonske kukuruze, silazio sam na poslednjoj tramvajskoj stanici i ulazio u pusti palićki park. Na jednoj klupi, zabačenoj, u gotovo divljem zelenilu provodio sam čitavo pre podne.
Pisao sam stihove … ili …sa sveskama pod glavom tonuo u polusan, pokušavajući da nadoknadim sve ono što mi je bilo oduzeto prisilnim budenjem u kući, i onim rânim strahom od eventualne školske nastave. Računajući vreme … Po suncu, oko podne sam napuštao svoj log, i klackajući se istim onakvim otvorenim tramvajem vraćao se ,,iz škole“ kući, na svoju periferiju, u Mali Bajmok. (Usput … naizmenično sa zanosom ili razočarenjem … iščitavao sam svoje nove sihove .. Kada bi mi se u krajičku oka ponovo ukazala silueta gimnazijske zgrade …laktovi bi se sami od sebe spuštali na kolena … Pognut …sa glavom obujmljenom šakama … kleo sam sudbinu …) Tako se to produžavalo iz dana u dan, sve dok se iz Gimnazije nisu obratili mojoj kući … (u kojoj nisu ni slutili šta se to događa sa mnom). Jedva nekako …pod formulacijom da sam bio bolestan opravdali su mi u Gimnaziji silesiju izostanaka sa časova, koje sam u pustom palićkom parku posvetio ,,vežbanju“ poezije:
Drugo dominantno mesto u tim mojim posleratnim subotičkim godinama vezano je takode za jedan park … koji se nalazio u samom srcu varoši … između kitnjaste Gradske kuće i još šarolikijeg ,,korzoa“. Danima i noćima, ponekad i do samih svitanja, sedeo sam na gvozdenoj ogradi parka i ispraćao pogledima poslednje šetače koji su sa ,,korzoa“ zamicali u pobočne uličice i gubili se u pospanim lavirintima ovog ,,najvećeg sela u Evropi“ … Na našem ,,Majmunskom ostrvu“, kako su zvali ovu ogradu, ostajao sam sa dva-tri najokasnelija prijatelja, koji su takođe (najverovatnije pod mojim uplivom) bili isto tako skloni onoj vrsti ,,idealističkih“ razgovora i snatrenja čija su se raznolika ishodišta obično završavala u (mladalačkim) pričama o literaturi, za mene … u poeziji … Jedan od najvernijih (,,najodocnelijih“) mojih sagovornika na ,,Majmunskom ostrvu“ bio je (rođeni) Subotičanin Lazar Merković … povratnik iz logora Dahau … obožavalac Krleže i Hegela.
Sedeći na niskim gvozdenim ,štanglama“, do duboko u noć, pod uličnom svetiljkom, čitao sam, više prelistavao hrpe predratnih knjiga i časopisa koje su mi donosili, moj prijatelj (sklon literaturi i pisanju) i nekoliko, usijanih Subotičkih saputnika, sklonih literarnim pričama nas dvojice. Ponekad sam – dok su se osvetljeni prozori unaokolo mogli izbrojati – na prste čitao, ovoj malenoj družini na ,Majmunskom ostrvu“ svoje nove stihove … Oni su bili moja jedina publika … njih nekoliko na broju. Po izrazima njihovih lica dok sam izgovarao svoju pesmu, koju još nisu znali … umeo sam pomalo već da razlučujem gde sam … Ili sam to možda još bolje osećao po svom sopstvenom (usamljenom) glasu … koji sam i sâm pomno osluškivao, kao neki nepoznati i tuđinski glas … u sasvim opusteloj i već uveliko usnuloj bačkoj metropoli.“ (odlomak)
Subotica postaje prostor početka rađanja jedne pesničke svesti i trenutak u kojem mladi Raičković shvata da se njegov život stapa u umetničkom dijalogu sa tišinom, rečima i neizbežnim osećanjem metafizičke osamljenosti.
Grad sa svim svojim specifičnim pejzažima, hladnim vetrovima severa i sivim ulicama, postaje arhetipski simbol prostora u kojem umetnik prvi put otkriva stvaralačku samoću i kroz nju pesničku sudbinu koja se oblikovala u svom suštinskom lirskom tonu – tonu blage, misaone tišine, u kojoj se stvarnost i unutrašnji svet neprestano prelivaju jedan u drugi.
Borivoj Vujić
