Stevo i Pišta u Velikom ratu

Stevo i Pišta su odrasli zajedno. Bili su kugud rođena braća i obadvojca su bili po imenu Stevo al su mlađeg  Stevu prozvali Pišta da bi se znalo koji je, ako digod oberu piske el izlomu čijegod grane na trišnji. Kako je baćo jednog od nji kazo.

„Kad bane subaša i kaže meni jel komšiji, da znamo kojeg triba tuć“

Drugi baćo se oped nije slago s komšijom neg je kazo da triba voštiti obadvojcu, jel di je jedan ucigurno je tu i drugi. Tako da bika čikom triba oba po gujci pod obavezno, jel ova dva meštera su taki bili složni da su jedared od jednog fiškala uzeli tintu, prolili napolje i ju bočicu nalili vode. Tako su to uradili da taj fiškal to nije ni vidijo. Neg je cijo dan stojo s’poslom dok mu iz varoši nisu doneli drugo mastilo.

S vraga su bila sadrta ova dva čavrgana i samo su njim baće njeve štogod mogle, kad ji izmlatu.

Narednik iz laktanje je jedared  kazo da je dobro to što nisu lopovi, neg samo taki –kaki su pa imadu sriće inače bi on i njegovi redari imali posla s ova dva klipana.

Vrime je teklo , oni su rasli a š njevim godinama je iz nji izlazilo i to zjalenje i tako da je jedini trag osto kad su se već poženili taj što je dvi godine mlađi Pišta bijo malčak prgav i nise marijo potuć, al Stevo borme čestit čovik da ga Bog dragi vidi.

Jedan dan su vukli kuružnu na seljački kolima, odu naslažu na kola povežu vrengijom i lagacko podrug –dva sata do kuće. Uveče su bili umorni, nisu se tili ni kartat duraka tu noć, neg su očli omućkali se u kortu i poligali svaki kod svoje kuće.

Oko polak tri noćom , zalajale su vaške koje su isto take složne bile ku i j’ova dvojca. Pišta nije ni marijo spavo je ku top, hrko je da se napolje čulo.

Probudijo se tek kad ga je žena mu prodrmala ga i kazla.

„Ajde ustani, tu je Stevo na pendžeri lupa .Da nije kaka nevolja?“

Prvo je Pišta otvor’jo oči i kad je čuo ime njegovog  Steve odskočijo je i u onim dugačkim gaćama iskoč’jo da nije ni gledo. Da ga onakog podbunutog od spavanja nije gurnijo žandar nebi ovaj ni razbudjo se.

Tu noć je vojni referent poslo kurira sa žandarima da iđu pokupit ljude za front. Stigli su i do Steve i Pište, iznenada i ku obično iznenada.

„Momci idete sa nama , rat je u jeku i potrebno je da krenete. Idu i vaši konji sa nama, potrebni su za vuču i dopremu hrane na frontu“-ukratko je kazo jedan od trojce žandara.

Toliko su njim dali vrimena da se pozdravidu sa svojima i da napakuju kojčega , uzela ova dvojca i rakije i vina spakovali al sve u deset minuti jel tribalo je stignit na stanicu di je čeko vagon u koji su ji zajedno s’josagom tovarili i slali digod, ko zna di. Ila nisu tušta spakovali jel, ostaće gladni usti kod kuće –žene njim, dica, roditelji…

Očli su pod pratnjom vodeći konje, nisu dugo čekali da krenedu. Čim su ji razvrstali oma je mašinovođi kazano da krene. U vagonu je bilo svita svaodkaleg, stariji, mlađi bilo je svakaki. Jedan Cigo je sviro u niku dvorednu harmoniku i pivo al sve nike tugaljive pisme , pa ga Pišta umalo nije puko po usti da prikine.

Cijo dan su putovali, jedared je svega voz stavo da se još svita pokupi tu su poskakali napolje na nuždu deset minuti al su bili furtom pod nišanom, da kojigod ne utekne.

Stigli su tek sutradan uveče u niku stanicu, tamo su ji sačekali žandari i na bilom konju jedan brkati hadnađ, opsan revolverom i sabljom. Oštro njim je komandovo da se skupu dva po dva u kolonu i da iđedu za njim.

Išli su do jedne kasarne, tu su ji rasporedili  po spavaonama, al ne da spavadu neg je oma se išlo kod doktora na prigled, pa kod berbera i u vešeraj da uzmu uniforme a sutradan kad je svanilo postrojili su ji i poslali na kupanje i onda u magacin da zadužu puške .

„Šta me očin nisu poslali da se prvo okupam pa da onda obučem uniformu“-bisno i na glas prokomentariše Pišta.

Al je oma i zaćutijo kad je na njeg dreknijo kapetan.

Taj dan i sledeći su vežbali gađanje i diljeno je ko će u koju četu ić. Komšijama je dato da budnu zajedno, pešadija su bila oba i dopalo njim je tako.

Odneli su ji sledeći dam ne znadu ni oni di, digod u niku šumu nika brda oko nji, metili su ji pod nike od šlipera drveni opravljene ku zemunice di se ostila vlaga i oma njim je došo jedan narednik i kazo da se nalazidu u toj i toj četi da njim je on glavni i da se čuvadu.

Ti dana su išli na stražu , timarili konje, čistili puške i jesapili di da nabavidu duvana i štogod da popiju jel navikli su kod kuće svako jutro po dva tri dupla fićoka otrest i jonda nije bilo hibe za poso, al ovo nije poso bijo neg rat njima je tribalo većma neg išta da sad popiju štogod.

Od sveg tog nije bilo ničeg.

Jedan dan se zapucalo, oštro i iznenada sa svi strana narednik je viko da pokupe šta mogu i da se povlače dublje u šumu , dok su se povlačili jedan deo njeve čete je držo njim odstupnicu.

Prolazili su dani i jedared njim je banijo jedan od glavni i kazo da su od sada druga vojska te da će du nosit druge oznake a uniforme nek ostanu na njima. Tako je i bilo.

Zaukalo se i danonoćno se pucalo , bilo je i ranjeni i mrtvi furtom su išli tamo-vamo dok jedared nisu ušli u niko selo di ji je svit pivajući sačeko. U tim selu je bilo nikako čudno sve dica, žene, dide, babe a nigdi ni po muškog čeljadeta.

„Sine moj četiri su mi sina odneli na front, za dvojcu znam da su poginuli a dvojica su nestala ko zna i da li su živi“-kazala je Pišti jedna starija žena.

Pišti je stomak se stego od bisa, bijo je bisan na tog tako mrskog neprijatelja. Ufff samo da on kojeg uvati jesapijo je.

To selo je posli jedno dvi nedilje  u dva mava bilo napadnuto i trevilo se da je napadnuto  iz avijona,  mitraljezac je sa pomoćnikom tuko da ga keči al ga je pogodijo geler i pao je mrtav a pomoćnik mu je bijo teško ranjen i nije mogo ništa. Pišta je sve vidijo i na brzinu je očo do mitraljeskog gnjizda uzo je mitroljez , sakrijo se malo dalje sve na brzinu i počo pucat u vis-odjedared je čuo drugčiji zvuk avijona i vidijo je crn trag i avijon kako se ku kobo na plen obrušava na doli al za njim je bijo i crn trag, zatim se čula i eksplozija.

Pišta je kečijo avijon i to sam samcijat. Taj dan je dobijo čin i dato mu je da upravlja sa četom. Oficiri su ga falili i tapšali po ramenu divaneći da boljeg i odvažnijeg vojnika nije skoro bilo. Dali su mu i duvana i rakije. Oma je zvao Stevu svog komšiju roda rođenog da mu dade duvana i rakije, al ga je jedan oficir oma i ukorijo ričima.

„Bio rat ili ne!!! Sa vojnikom moraš imat posebno izgrađen odnos jer on kao vojnik mora poštovati tvoj autoritet. To šo si dobio to je za tebe, ne za vojnika“

Pišti nije bilo jasno, al je saslušo i poslušo i posli kradom davo kojšta i Stevi al i ostalim vojnicima da oficiri nevdidu. Al saznalo se, tute je bilo niki zlobni dvojca što su samo ćutili i gledali, pa su očli i sve izdivanili komandantu. Pišta se izvuko uz javni ukor i pritnju da će sledeći put za neposlušnost bit streljan.

Pišti je bilo nepravo, i sad šta će tu je dije. Za kojidan su krenilli dalje tribalo je oslobađati i druga sela i varoši, Stevo mu je divanijo da nebudne šašav i da ne skače ku mačak jel ovo je rat tu nije rabrost glavna neg lukavost. Izgledalo je da Pišta razumi dobrog njegovog  Stevu.

Jedared na nikoj čistini, oped su ji napali. Sad je Pišta naredijo da se svi povuku , da zalegnedu i ćutu i kad neprijatelj dođe bliže da opalu po njemu. Taj put su ranilii dvojcu, jedan od neprijatelja je poginijo a ostale su Pišta i njegova četa zarobili.  Eeeee te radosti, kad su ga onda počeli oficiri falit. Al niko ku Pišta.

Tek sad mu je Stevo koji je bijo rame nuz rame sa njim, kazo.

„Pišta. Nemoj biti kusav, briga nji za tebe. Oni će ako zdravo zagusti pobić, a mi će mo giniti. Kad si vidijo da je koji oficir komandovo ku ti da vojska iđe za tobom a ti naprid, nikad. Oni se zavuku i vičedu napred a ovaj svit pada ku kruška u jesen“

Pišta sastavi obrve, pogleda u Stevu i drekne.

„Straža!„

Dotrčala su trojca stražara i nemalo su se iznenadila kad su čuli šta Pišta divani.

„Ovo je narodni neprijatelj“- pokazivajući na Stevu.

„Vežite ga i vodite ,ako pokuša pobić oma pucajte“

Niko nije virovo ni očima, ni ušima al kad je Pišta bijo to što jeste imo je čin i mogo je narediti a oficiri su ga podržavali.

Stražari su krenili sa Stevom, vezan ku ker išo je isprid nji. No oma su mu olabavili štrangu oko rukivi i kazli ako zagusti da samo trgne i biži.

Taman su ga sili pod drvo, jedan od stražara je osto sa njim čuvat ga. Kad jedared ku grom iz vedrog neba , sa svi strana je navalila pešadija neprijateljska i tukli su ne žaleći municiju. Stevo je trgo štrangu, oslobodijo je ruke i krenijo nus kraj nike šumice da digod nađe pušku da pomogne svojima.  U tom je čuo jaku detonaciju, koja ga je vućila par meteri dalje. Kad je došo sebi, oko njeg je bilo mrtvi i ranjeni i njegovi i neprijateljski vojnika.

Na par meteri dalje od njega u blatu , na stomaku ležo je Pišta sa bombom u ruki koja se skotrljala iz šake i stala mu na vrvovima napolak zgrčene ruke.

Prišo je Stevo taki krvav svom Pišti, i gledo ga . Uzo je kojkako bombu i vućijo je. Puknila je digod dalje.  Par vojnika je šetalo okolo, di koji je zapomago. Dvi bolničarke su trčale naokolo i tražile pomoć ko će nositi nosila sa ranjenicima. Stevo se primijo al je kazo.

„Kad saranim druga mog“

Uzo je ašov, iskopo je jamu i tu je metijo svog druga, pomolijo se Bogu za dušu Pištinu a zatim je od dva drveta opravijo križ i čvrsto ga stego opasačima što ji je našo naokolo.

Stojo je i gledo je, jedan saborac mu je došo i kazo da požuri jel zasad su uspili odbit napad al su platili veliku cinu, i saće neprijatelj nanovo oped nagrniti da se osveti.

Stevi je tako niko bilo svedno, sad nema njegovog Pište.

Kasnije je sazno da je Pišta krenijo sam u napad prid jedno dvadest neprijatelja i tijo je vućit bombu al nije stigo kogod ga je pogodijo, tako da je Pišta osto tu di je. Posli rata , kad je Stevo došo kući i kad je ritko o bilo čemu divanijo isto ku i drugi koji su bili š’njime na salaš je došo jedan čovik i Stevo ga je pripozno, bijo je to sanitetlija Mirko .

„Druže Stevo, toga dana u onom metežu –počo je divaniti Mirko- Kada je pokojni Pišta naredio da te vežu, jedan oficir je zvao ga i kazo da te je tribo ubiti. Pišta mu se zamerijo, i u tom je krenijo napad nas više je gledalo Pištu kad je krenijo da brani svoje, al njega nije ubijo niko sprid neg sa leđa, dan danas Nikola mi brat i ja kad divanimo među sobom uvik divanimo onako kako jeste da je njega ubijo naš oficir, kukavički s’leđa.“

Sad je Stevi bilo jasno sve, da je njegov Pišta osto živ zacigurno bi posli rata pono kući kojkaka odlikovanja, dobijo bi i penziju , moždar i poso kaki državni-jel u ratu je svojom ludom rabrošću sve to i zaslužijo.

Ovako su njega  njegovi kečili da njim nebi smeto kad se bude dililo ono što pripada junačinama ku Pišta, smeto bi njim jel za njeg se već za vrime rata daleko čulo i za škulovane oficire je bilo sramota da jedan običan mali Pišta bidne pametniji i rabriji od nji, zato su ga se rešili na vrime, da bi njima ostala slava al ovozemaljska a Pišti je pripala slava nebeska ku junaku.

---

---