Komšija je služio vojsku pet godina, na tri strane. Vojni rok je započeo u uniformi Kraljevine Jugoslavije, u vreme kad je Drugi svetski rat stigao i na naše granice i kada je zemlja napadnuta.
Konjički oficiri, Subotica tridesetih
Ubrzo je zarobljen. Kada su ga pustili kući, mislio je da je njegovo vojevanje završeno, ali ga je tu čekao poziv za mađarsku vojsku, čiji je u međuvremenu postao obveznik. U toj uniformi, ratni put ga je odveo na Istočni front. Brojni Subotičani su poslati na tu stranu, pa i na Staljingrad i druga strašna mesta, a onaj ko je preživeo slom, gledao je kao da se dokopa rodnog kraja i ostavi vojna pitanja nekom drugom. Komšiju su crvenoarmejci stigli u Mađarskoj, na putu kući. Rus ga je izvukao iz jednog kokošinjca i već uzeo na nišan kad se ovaj setio spasonosnih reči: „Jugoslavija, Jugoslavija!“
Dokopao se oslobođene Subotice, međutim, rat je još trajao. Posle dve nedelje je stigao poziv za vojsku nove Jugoslavije. Opet na front.
Za razliku od mnogih svojih vršnjaka, komšija je dočekao starost i godine kada je o svemu tome mogao slobodno da govori. Mnogi su zauvek zaćutali, poučeni gorkim ratnim iskustvima, a one koji su i pričali, nije imao ko da sluša. Mlađi, i kada bi poslušali neke od ovih ratnih avantura, interpretirali bi ih skraćeno, površno i često neprecizno. A svaka od ovih storija bila je drugačija, zanimljivija od bilo koje knjige ili filma. Stvar je bila samo u tome kako je ko uspeo da je ispripoveda. Ipak su to bili najčešće obični ljudi, salašari ili građani, kojima je bio predodređen život u kom se avantura smatra eventualno švalerisanje, a ne pešačenje preko Evrope u plamenu.
Teško je izbrojati ispod koliko simbola su se našli narodi Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Važno je da smo se svi našli pod jednim kada je došao mir. Imalo je to svoju cenu, međutim, vreme koje je obeležila petokraka zvezda, ostalo je upamćeno kao doba kada su sve naše različitosti doživljavane kao naše bogatstvo. Stari simboli mogli su još da se vide u filmovima ili istorijskim čitankama, na glavama nekih podmuklih likova i zločinaca.
Za generacije koje su život započele sa crvenom maramom i plavom kapicom sa zvezdom, postojalo je još jedno mesto na kom su mogle da sretnu te pomalo jezive oznake i stare uniforme. Bili su to porodični foto albumi. U životu naših predaka nije bilo previše prilika za fotografisanje a jedna od obaveznih bila je ona iz vojske. Načinjene da budu za ponos unucima, te slike su pomalo plašile one za koje su sačuvane. Ozbiljna lica, brkovi, ponegde čak i bajonet za pojasom… Sve te crno-bele, požutele fotografije podudarale su se sa onim što su bila naša saznanja o okupatorima, domaćim izdajnicima i nenarodnim režimima.
Korzo 1924. godine
Bilo je u toj istoriji i svetlih primera – podviga koji su činjeni pod tim starim kapama. Stvar je u tome što se o njima jedva učilo, a nije bilo šanse da bi se dečaci igrali nekog rata koji nije aktuelan na filmovima i TV serijama. Prle i Tihi su čak imali i album sa sličicama.
Istorija je u svom kružnom kretanju ponovo došla na onu tačku gde je već bila, a to za nas znači insistiranje na razlikama, čak i onim najbesmislenijim. Stari albumi su sada tu da pomognu u izboru kroja, koji je već kome miliji. Ovaj je iz nekadašnjeg foto studia TIMAR, na korzou:
K und K
Kraljevina Jugoslavija, konjica
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sličnih primera je bilo mnogo. Na balkanskoj ideološkoj vetrometini najbolje je ići niz vetar , ako je moguće. Njutnov zakon kaže da nije pametno pi..ti uz vetar. Na Balkanu je to posebno izraženo jer se sudaraju istočna i zapadna klima.
Ima slicnih prica i za ovaj zadnji rat od 1991. Price nisu zabelezene i niko ne zeli da ih slusa, ili jos gore, kazu: Izmisljas! A, steta… Zivot je to, iskustvo!
Običan čovek koga mobilišu u vojsku (bilo koju) za vreme rata je samo obična potrošna roba.
On postaje jedan deo od hiljadu delova, običan šaraf neke mašinerije, koji je zamenljiv sa drugim šarafom.
Ratovi su posledica lošeg rada političara na najvišem nivou država, koji ne umeju ili stvarno neće da se dogovore oko nekog kompromisa ili mirnog rešenja nastalih problema i nesuglasica, a dešava se to i onda kada se na čelu države nađe osoba sa kojom stvarno ne može da se postigne nikakav kompromis.
U pozadini je skoro uvek novac, pljačka, vlast nad drugima zbog bogatih prirodnih resursa, ekonomskih, političkih, verskih, nacionalnih interesa.
Citiram reči koje je već neko napisao:
„Svi ratovi bi prestali onog momenta kada bi se uvelo pravilo da u prve borbene redove na front šalju prvo glavne Političare i njihove sinove da se fizički bore i ginu za slobodu.“
Tada bi sigurno pronašli neko kompromisno rešenje.
Moj rodjeni stric je takodje služio vojsku u dve države. Prvo je bio u Madjarskoj vojsci kada je i zarobljen i ropstvo je odslužio u Rostovu u Rusiji. Kada se vratio kući, posle kratkog vremena dobio je poziv i još dve godine bio vojnik u Varaždinu.
@ Svi ratovi bi prestali onog momenta kada bi se uvelo pravilo da u prve borbene redove na front šalju prvo glavne Političare i njihove sinove da se fizički bore i ginu za slobodu.“
U Antici i Srednjem veku je bilo pravilo da monarsi i njihova deca idu sa svojom vojskom i direktno ucestvuju u borbi. Knez Lazar, sultan Murat sa sinovima Bajazitom i Jakupom i jos mnoge druge bitke sirom sveta. Poslednji evropski monarh koji je pao na bojnom polju bio je Svedski kralj Karl XII poginuo prilikom jedne opsade u Norveskoj 1789 godine. U novijoj istoriji su zabelezeni slucajevi nacista koji su slali svoju decu na front. Poznat je i slucaj gde je Staljinov sin Jakov pao u nemacko zarobljenistvo i njegov otac je odbio da ga razmeni za zarobljene generale Nemackog Wehrmachta. Staljinov sin je izvrsio samoubistvo bacivsi se na zicu visokog napona koja bila postavljena oko zarobljenickog logora. Sin engleske kraljice Elizabete Endrju je licno ucestvovao u borbama za Foklandska ostrva kao pilot helikoptera. Kraljica Elizabeta je je na pocetku ww2 stupila sa tada 13 godina u sluzbu teritorijalne odbrane i pocela sa izucavanjem automehanicarskog zanata i kasnije je upravljala sanitetskoim vozilom.
Svi ratovi ovog sveta, od pecinskih ljudi sa toljagama, pa do ovih poslednjih visokosofisticiranih imaju samo jedan motiv – pljacka i otimacina tudjih resursa. Naravno to se tako nikada ne kaze nego se ljudima sugerise borba za oslobodjenje (nekoga od necega) sloboda, prinudjenost na odbranu, cast domovine i slicni eticki pojmovi kojima se motivisu mobilisani vojnici u ratove. Svaka od zaracenih strana vodi ratove radi eticki uzvisenih ciljeva i naravno njihovi motivi su uvek casni i posteni. Poznavao sam tada vec jednog starijeg Nemca. Covek je 1936 godine regrutovan u vojsku i sluzio kako je tada bilo uobicajeno 3 godine i 1939 kada je treba u stvari biti otpusten , izbio je WW2 i on se umesto kod kuce nasao u Poljskoj. Odatle je dosao u SSSR i 1944 godine pao u zarobljenistvo gde je proveo nekih 12 godina u Sibiru. Kuci se vratio medju poslednjim otpusteni zaroblenicima oko 1954/55 godine. S obzirom da je umedjuvremenu odlicno naicio ruski jezik, polozio je u Nemackoj drzavni ispit za prevodioca i sudskog tumaca i na tome izgradio svoju dalju egzistenciju.
Na Subotickoj Teretnoj stanici je bio u grupi nadnicara izvesni Vereb, visoki suvonjavi muskarac, vrlo cutljiv i uvek nekako po strani od vecine u grupi koja je cekala na posao. Pricalo se da je u mladosti bio stjuart na prkookeanskom putnickom brodu, govorio vise stranih jezika i dospeo po izbijanju WW2 u Nemacku vojsku. Prilikom saveznickog iskrcavanja u Normandiji zadesio u jednom Nemackom bunkeru . Ti bunkeri su prakticno bili neosvojivi i saveznici su bombardovali oko bukera da bi im podrivali temelje i tako oborili. Bunker u kome je bio nas Vereb se prevrnuo i to sa vratima prema zemlji. Proslo je vise dana ili cak nedelja dok ih nisu nekako zive izvadili iz bunkera. Osim sto su mnogi nasi ljudi sluzili po nekoliko puta u raznim vojskama, bilo je i slucajeva gde su tri rodjena brata sluzila u tri razlicite vojske koje su bile medjusobno zracene. Postoji jedan crnohumorski vic iz tog vremena – Kaze otac, vrlo vazno ko ce pobediti, ja svugde imam svog coveka.