Da li može jedan dugokosi hevi metalac iz subotičke tehničke škole da postane slavni operski pevač? Da li jedan otpravnik vozova ima pravo da se nada da će bundeva da postane kočija i odveze ga iz seoske stanice u visoko društvo svetskih metropola?
Taj film još nisu snimili ali u životu se desilo Željku Lučiću (1968), za koga novine pišu :
“To je pevač divnog glasa, vrlo muzikalan, dobre tehnike i glume, a pored toga i atraktivnog izgleda. To su elementi koje moraju da imaju najveći pevači. Željko Lučić je već ranije ostvario veliki uspeh u njujorškom Metropolitenu, pa u Kovent garden operi u Londonu, u teatrima u Parizu, Beču i drugim, a sad je ovim svojim nastupom u Skali potvrdio da poseduje sve te elemente i za njega se može reći da je danas prvi bariton u svetu.”
A sve je počelo u njegovom rodnom Zrenjaninu. Pevao je u horu a kada je došlo vreme za životno opredeljenje, otac ga je upisao u subotički MESŠC, smer – otpravnik vozova.
„Otpravnik vozova je gospodin čovek sa pištaljkom, elegantnim odelom i kancelarijom“, govorio je otac. Posle škole je usledila služba na jednoj seoskoj stanici. Tu je pronašao svoju životnu saputnicu, predavao raport o stanju vagona, otpravljao vozove i ponekad prodavao vozne karte.
Međutim, vođa amaterskog hora u kom je pevao, insistirao je da Željko ode na audiciju za solo pevača. Najpre kod muzičkog pedagoga Dorotee Spasić , u Beograd.
“Ona mi je objasnila da imam dobar glas i da bih trebao da pevam solo. Onda je na jedan naš otvoreni čas došla profesorica Biserka Cvejić i doslovno rekla: Ja ovoga uzimam! Tako sam postao njen đak na Akademiji u Novom Sadu, a već na drugoj godini sam se zaposlio u SNP. Tamo sam bio dve godine i zatim prešao u beogradsko Narodno pozorište“ – priča Željko.
Usledili su nastupi u Njujorku, Amsterdamu, Beču, Firenci, Londonu…
Da je Željko Lučić umesto MESŠCa, pohađao subotičku Muzičku školu, već danas bi tamo imao tablu : Ovde se školovao najveći svetski bariton. Da je Subotica imala operu…
SUBOTICA JE IMALA OPERU
Početkom januara 1951. godine u Narodnom pozorištu – Népszínház osnovana je Muzička grana iz koje je nastala Opera sa Baletom. Za to je stigla kadrovska pomoć iz zagrebačkog Hrvatskog narodnog kazališta. U to vreme pozorište je imalo brojnu publiku. Narodni komadi Matije Poljakovića privukli su u pozorište i one koji nikada nisu kročili u hram boginje Talije. Za nepune četiri godine koliko su postojali subotička opera i balet, izvedena je dvadeset i jedna premijera sa 290 predstava.
Jelka Asić, Marika Pec i Paula Hek
Administrativnim potezom motivisanim vanpozorišnim interesima, a ne zbog smanjenog interesovanja publike ili umetničkih razloga, opera i balet su ukinuti. Neki članovi su prešli u Novi Sad, a neki…
Recimo, Nestor Gabrić (1931 – 1994) je postao nekrunisani kralj izvorne narodne muzike. Put do toga išao je preko subotičke Opere.
„U horu sam doterao do prvog tenora. Bio sam rođen za pesmu“- pričao je Nestor.
„Kada je u Subotici formirana opera, odmah sam angažovan jer sam mogao da pevam C. Završio sam školu kod Jelke Asić i sve što treba za jednog operskog pevača. Dve godine sam pevao tenor. Dve operete na mađarskom, Mala Florami na srpskom i opere Travijata i Madam Baterflaj. Kada sam otišao u vojsku, bio sam profesionalni pevač.“
Jedan subotički izlog pred premijeru „ELIZABETE ENGLESKE“ sa Jelkom Asić u glavnoj ulozi
Nestor je vojni rok služio tri godine u Nišu, gde je stekao status radio pevača na tamošnjoj radio stanici a posle demobilizacije je i ostao jedno vreme u Nišu.
„Osećao sam da sam rođen za narodnu muziku i sa njom sam se u Nišu afirmisao. Krenuo sam na turneje po Srbiji i potpuno ovladao spletovima južne Srbije i Šumadije.“
Ovom Subotičaninu je pošlo za rukom da ostvari veliku jugoslovensku karijeru. Kao ekskluzivac „Jugotona“ prodao je tri milona ploča. Na trafikama je prodato 100 000 razglednica sa njegovim likom.
„Od 1968. godine sam krenuo van zemlje, među naše radnike, kao predstavnik RTV Novi Sad. Američku turneju sam pravio četiri puta. Šest meseci sam pevao u Australiji i obišao 22 države“ – sećao se Nestor Gabrić.
Lansky
Jutros mi je ruža procvetala
Svako ima svog a Paula Potsa. Nekoga su otkrili na zeljeznickoj stanici kao Zeljka Lucica, a nekoga na British Castingshow kao Paula Pottsa. Opera nije bas moja stvar. U Subotici nisam nikada prisustvovao baletskoj ili operskoj izvedbi. Razlozi su prosti. Na takvo nesto nisu odvodili klince. Sve ima svoje vreme tako sam i ja to svoje vreme, tacnije receno nedeljna prepodneva od 10 do 12 proveo u Subotickom Lutkarskom pozoristu. Poneki komad sam odgledao i po nekoliko puta i kada sam tada jednoj starijoj gospodji koja je bila neka vrsta razvodnice u sali to rekao, odgovorila mi je to je dobro jer ces tako mnogo bolje razumeti predstavu. Tek mnogo godina kasnije sam shvatio koliko je ta gospodja bila u pravu. Te predstave su ostavile svoj trag u mojem kasnijem zivotu i neizbrisivo doprinele mojem formiranju u odraslog coveka.
Pozorisni komadi Matije Poljakovica su u punom smislu te reci punili salu Subotickog pozorista. Tome je doprinelo sumiranje bliskog i razumljivog jezika sa temama iz svakodnevnog zivota bliskih uglavnom neakademskoj publici. Na mene je uvek ostavljala poseban dojam takva publika koja je bila odusevljena glumackim izvodjenjem komada i uvek dolazila lepo odevena u svoju specificnu narodnu nosnju, istu onu koju je nosila i na nedeljnoj misi u crkvi.
Jelka i Milan Asic, njihova cerka Zvjezdana, su ostavili jedan duboki trag u nasem gradu i mislim da se njih treba i mora spomenuti malo vise nego jednom (polu) recenicom.
Siromaštvo duha političara i njihovo nasilje uništili su moral i materijalno osiromašili stanovništvo, a kulturne institucije im služe za promociju samo pred izbore.
Hvala vam!
veoma me je obradovao ovaj članak, dodala bih nešto o subotičkim vokalnim izvođačima…mada ovo nema veze sa operom, Zvonko Bogdan je bio primljen u glumački ansambl subotičkog pozorišta…nakon nekog vremena, tadašnji reditelj, Boško Pištalo, čuvši ga kako peva (piva), i videvši ga kako glumi, savetovavao ga je da ode do kafane „Spartak“ u blizini Pozorišta i da se javi šefu tamburaške „bande“. Na njegovu, a i našu sreću poslušao ga je…