Subotica posle rata

U zaostavštini subotičkog foto reportera Karolja Jančoa, ostao je jedan negativ na kome nije naznačen datum, pa nam ostaje da po detaljima zaključimo kada je snimljen. To i nije toliko teško.

Umorni partizani (tada već Jugoslovenska armija) u uniformama sastavljenim od delova onih koje nose Saveznički vojnici, naoružani sovjetskim mašinkama, u kolonama su postrojeni na korzou i čekaju da prođu ispod drvenog slavoluka okićenog cvećem. Izgleda da je proleće 45′.

Po drugi put u četiri godine nazivi prodavnica i firmi su skinuti ili prefarbani, mada ovaj put ti lokali izgledaju pusto. Ratne godine, a zatim odlazak jedne i dolazak druge vojske prvo se osete u prodavnicama. U tim danima trgovac ne sme ni da povuče robu jer može biti optužen za špekulacije.

Od oktobra 1944. bilo je više „masovki“ na trgu i raznih govornika. Uvek su tu prisutni predstavnici Crvene armije i komunističke parole ali i zastave Velike Britanije i Sjedinjenih Država. U to vreme još nije spuštena „gvozdena zavesa“, niti je Jugoslavija zvanično komunistička zemlja jer do jeseni 1945. godine i prvih izbora, postoji Vlada sastavljena od ministara iz stare emigrantske Vlade i komunista iz Narodnog fronta, uz koje figuriraju i kraljevski namesnici. To objašnjava prisustvo sveštenstva i nekih pojedinaca iz građanskih organizacija, na bini i oko nje.

Kako se u svemu tome snalazio običan svet? Ljudi koji su preživeli rat, više puta su bili stavljeni pred izbor od koga je često zavisio život. Sarađivati sa okupatorom, koji je možda došao za stalno, ili sa pokretom otpora? Ostati u gradu na koji mogu da padnu bombe ili boraviti na salašu? Potkazivati druge i tako spasiti sebi kožu, ili pomoći progonjenima i možda tako steći kredit za budućnost. Ili prosto otići u šumu i aktivno učestvovati u najvećem svetskom sukobu.

Malo je bilo bezbednih mesta na prostoru Jugoslavije pa i cele Evrope. Neki Subotičani su se sklonili u Budimpeštu jer je ovde bilo opasno. To je bio dobar izbor sve dok se mađarska prestonica nije našla na liniji fronta i tada doživela teška razaranja.

Recimo, oni koji su mobilisani u vojsku kraljevine Jugoslavije koja je kapitulirala, odvedeni su u zarobljeništvo. Neki od njih su dobili priliku da se već do kraja 1941. godine vrate svojim kućama.

Koliko su god domaća hrana i ognjište izgledali privlačnije od zarobljeničkog lagera, za većinu se ropstvo u Nemačkoj pokazalo bezbednije. Mnogi povratnici 1941. su mobilisani u razne vojske ili dopali pod udar terora i odmazde, a posebno se to odnosilo na Jevreje. Iz nekog razloga Hitler je prema jugoslovenskim zarobljenicima poštovao ratne konvencije i nije ubijao Jevreje u logorima za ratne zarobljenike. Neki od istaknutih Subotičana jevrejskog porekla, tako su preživeli rat.

I u posleratnim danima naši ljudi su često bili pred malim ili velikim sudbonosnim izborima. Dojučerašnji neprijatelji su postali braća a potom opet suprotstavljeni. Izjasniti se za Tita ili za Staljina nije bilo demokratsko pitanje već odluka koja je neke odvela na Goli otok. Neki gulag bi se našao i za one suprotnog mišljenja da su nam Sovjeti došli 1948.

Poziv u zadrugu nije bila samo namera da se vlasnici zemlje odreknu imanja u korist kolhoza, već i rizik da se u suprotnom ode u zatvor. Mnogi su odabrali ovo drugo.

Lansky



KOMENTARI

  1. Zoki kaže:

    Postoji predanje da su oficirima koji su se vraćali iz zarobljeništva ” oslobodioci ” oblačili nemačke uniforme što ih je učinilo legitimnim metama za novu vlast.

  2. Trovach kaže:

    @Zoki…Prvi put cujem tako nesto i cini mi se da je laz.

  3. Croat kaže:

    Oceva familija je odlucila da rat prezivi na salasu i tu se rat zaista nije previse osecao. Porodica se raspala iz drugih razloga. Godine tik posle rata su donele puno vise izazova. Oduzimanje zemlje je bio ogroman sok koji deda nikad nije preboleo. Mamin otac je regrutovan u Honvede , poslat na ruski front gde je proda pusku ruskim partizanima za flasu vodke i pobegao kuci. Posto su bili blize sirotinji nova vremena nisu previse uticala na njihove zivote. Zenin deda je regrutovan u domobrane , dok je bio u vojsci partizani su poharali selo i zenu su mu ostavili bez hrane sa sedmoro dece. Domobrani su bili nesretnici i na kraju rata partizani su im skinuli pantalone i sutnuli u dupe da idu kuci gde ih je cekao sirotinjski zivot isti kao i pre i za vreme rata. Za njih se nista nije promenulo. Zenina baka je bila nemica, zavrsetak rata ju je gurno u bedu iz koje se nikada nece zaista izvuci.

  4. Croat kaže:

    Mamin otac je odmah angazovan za radove za partizane kada su pristigli sto mu je omogucilo da spasi mladjeg brata koji je za vreme batinske bitke mobilisan da prenosi razne stvari za partizane kocijama. Otac u slicnoj sluzbi gine na sremskom frontu. Stariji brat koji je bio berber optuzen da je saradnik okupatora jer je sisao csendore biva streljan od strane partizana .

  5. zig zigi kaže:

    Dosli jedni pa pobili svakog ko im nije bio simpatican pa dosli drugi i oni pobili sve koji su tu ostali. I sve to zbog cega? Za nista. Nikad vise da se ponovi ovo.

  6. Trovach kaže:

    Moja majka i dida su imali salas na Klisi u to vreme. Bili su poljoprivrednici generacijama unazad. Dida nije u tom momentu bio kod kuce, a pored salasa su prolazili madjarski vojnici. Neko od dece, tj. mojih striceva (padaju mi na pamet dvojica najvragolastijih) je trcao na tavan da ih gleda. Jedan oficir je to primetio i bilo mu je sumnjivo. Poslao je patrolu i vojnici su pitali majku koga krije na tavanu (mislili su da krije partizane). Posto je ona negirala otisli su na tavan, dok su svi stajali ispred salasa. Vojnici su se vratili i rekli da nista nisu nasli. Tada je jedan rekao majki da ima srece, jer da su nasli cak i malo dete, sve bi ih streljali. Majka je pricala da je tek tada shvatila u kakvoj opasnosti su bili i da se tek tada prestravila. Moglo je stvarno neko dete biti na tavanu i to bi bio kraj cele porodice. Moj tata je u to vreme bio 3-4 godine.

  7. Trovach kaže:

    Postoji jos jedna interesantna prica, ali sa mamine strane. Deda i nadjmama su tada ziveli u ulici koja ide od biblioteke do bioskopa “Zvezda” u kuci koja je imala vise stanova i zajednicko dvoriste (ne znam koja kuca je u pitanju) Deda je bio Srbin, a nadjmama, logicno, Madjarica. Neka komsinica, takodje Madjarica, ih nesto nije volela, pa ih je lazno prijavila vlastima. Perjari su dosli rano ujutro, bio je april (ne znam koja godina je u pitanju, ali mislim da je ’42.) i izveli su ih u dvoriste u pidzami i spavacici i krenulo je ispitivanje i maltretiranje. Nije puno pomagalo sto je deda oduvek bio drcan, ali je odlicno govorio madjarski i to knjizevni (cak je i radio nesto u administraciji, mozda kao knjigovodja). Tada je nadjmami (toj sitnoj i mirnoj zeni) pukao film i pocela je da vice na perjare i rekla da ce pozvati svoju tetku u Pesti koja se prezivala Horti. Stvarno imamo neke daleke porodicne veze sa Miklosom. Na to su se perjari malo trgnuli, izvinili i otisli. Posle rata deda nije prijavio komsinicu i uvek bi joj se javio u prolazu, a ona bi samo pognula glavu.

  8. Bunjevac kaže:

    Zanimljivo,ni na jednoj slici nema debelih…..svi imaju super linije….

  9. Trovach kaže:

    @Bunjevac…Pomisljam da je to mozda posledica ratne oskudice. Naravno da sam sarkastican. Secam se da je tetka moje supruge pricala kako ju je mama slala posle rata u prodavnicu da kupi 100 grama secera. Danas kupimo 1 kg, ili celo pakovanje 10×1 da se ne cimamo stalno. Imas pun zamrzivac, ali kupis jos nesto jer je na akciji.

  10. Smrt fašizmu kaže:

    Pobeda partizana

  11. Vince Tonkovic kaže:

    Pogled na sliku sa Gradskom kucom i neminovni zakljucak – neko je tu opasno nepismen! Kako to da niko nije primetio?

  12. Kertvaros kaže:

    Zarobljeni oficiri Jugoslovenske vojske su internirani u posebne logore nazvane “Oflag” (Ofizierslager) vojnici i podoficiri su bili internirani odvojeno od oficira u tzv. “Stalag” (Stammlager) Oficiri iz Jugoslavije su bili odvojeni konkretno u logoru Oflag Vl C koji se nalazio u neposrednoj blizini grada Osnabrück. Oficiri i vojnici iz ostalih saveznickih armija su takodje bili separirani po zemlji iz koje dolaze, u vlastite logore. U Osnabrücku je bilo oko 6000 oficira svih cinova smestenih u barake. Jedino generali su imali svoju posebnu sobu. Rimski
    bro 6 oznacava broj logora, a slovo “C” je trece slovo alfabeta i oznacava trecu vojnu oblast u tadasnjoj Nemackoj, a koja je bila zaduzena za taj logor. Vec prvih dana u logoru je doslo do selekcije oficira i svi koji su bili spremni i voljni da predju u vojne formacije koje su Nemci formirali na tlu okupirane Jugoslavije, kao sto su domobrani, Nediceva vojska, Handzar-divizija, Bali kombetar i slicni, bili su vraceni u zemlju i pridruzili se odredjenim formacijama na sta su se u logoru obavezali. Vecina oficira je ostala ipak u logoru. Njih oko 5 hiljada. Medju njima je bilo i 400 oficira jevrejske veroispovesti. Oni su usred nacisticke Nemacke imali svoga Rabina (u rangu pesadijkog kapetana JV) posebnu baraku za svoje verske obrede, pojedini koji su u logoru umrli, bili su sahranjeni po svim odgovarajucim ritualima njihove religije, na starom jevrejskom groblju u Osnabrücku. Ostali su docekali oslobodjenje logora od strane Britanskih trupa. Neki su se vratili u domovinu. Uglavnom rezervni oficiri koji su se vratili svojim gradjanskim profesijama, po pravilu skolovani ljudi koji su bili preko potrebni za obnovu zemlje. Upravo njihov boravak u logoru je dokaz patriotizma i odbijanja saradnje sa okupatorom. Izvestan broj oficira je ostao u Osnabrücku , neki i danas imaju tamo svoje potomke, postoji i pravoslavna crkva iz tih vremena. Neki su stupili u Britansku sluzbu kao civilni personal, a neki su zatrazili azil u USA i tamo se nastanili. Prema svim vojnim zarobljenicima zaracenih strana se je postupalo striktno prema odredbama Zenevske/Haske konvencije. To se je odnosilo i na vojnike i oficire jevrejske veroispovesti. Pridrzavanje zenevske konvencije su kontrolisali propadnici medjunarodnog komiteta Crvenog krsta i jedna medjunarodna katolicka organizacija CVJM/YMCA. Sa druge strane i Nemci su sa svoje strane preko tih organizacija proveravali postupak u logorima za njihove ratne zarobljenike. Iz svega toga su bili izuzeti jedino Sovjetski vojnici i oficiri jer je SSSR odbio da pristupi Zenevskoj konvenciji o ratnim zarobljenicima: Kako su se Sovjeti odnosili prema ratnim zarobljenicima najbolje ilustruje masakriranje 5000 Poljskih oficira u Katinskoj sumi. Od zaroblljenih oko 200000 Nemackih vojnika nakon Staljingradske bitke, kuci se vratilo oko 6000 ljudi.
    O tome kako su izgledali prvi dani nakon oslobodjenja, je sve manje zivih svedoka i sve postaje manje vise prica i legenda koju potomstvo interpretira prema svojim potrebama i kako mu kojem trenutku odgovara. Prilicno objektivna slika iz tih dana se moze dobiti iz dela Vladimira Dedijera, “Dnevnik” tom 1 i 2 kao i iz njegove knijige “Prilozi za biografiju J B Tita”

OSTAVITE KOMENTAR

9 + 1 =