U pasažu zgrade broj 10, u Štrosmajerovoj ulici, do nedavno su mogle da se vide fotografije foto studija “Ana”. Od svih izloga za slike najzanimljiviji je bio onaj posvećen dečaku u matroskom odelu i njegovoj sestrici.
Momčić sa slike, danas cenjeni operski pevač Maks Emanuel Cenčić, unuk je subotičke fotografkinje Ane Vojnić Purčar. Te 1986. godine kada je njemu u čast uređen ovaj “displej”, on je bio član čuvenog hora Bečkih dečaka.
Nakon četiri decenije, ispražnjen je i taj, možda poslednji izlog za fotografije u Subotici. Nismo ni primetili kada su svi nestali, možda zato što na njih više niko nije obraćao pažnju. Njihovo vreme je bio XX vek, nakon kojeg je javno izlaganje fotografija postalo masovno i dostupno svima.
Nekadašnji izlozi, koje je imao svaki foto studio, imali su reklamnu svrhu, a građani su razgledali izložene fotografije, ne bi li videli nekog poznatog ili zanimljivog. Pogotovo, ako su slike redovito menjane, odnosno ažurirane, kako bi danas rekli.
Foto Ana
Jedan od onih neažurnih bio je foto Vajo. Prolaz prema dvorištu, koje danas vodi u „Kafe Priča“, na svojim zidovima je imao izložene slike fotografa Vasilija Vukovića Vaje, koje je on poslednji put okačio šezdeset i neke.
Već je počeo i 21. vek a Subotičani su još mogli da vide ovu zanimljivu izložbu, iako stari majstor više nije bio živ, kao ni neki od likova sa fotografija.
Pažljivi posmatrač mogao je da prepozna kojoj dekadi pripada fotos. Frizure i moda menjali su se kao i tehnika izrade slika. Čak i ako je ostala crno-bela, neke nijanse fotografije odavale su protok vremena.
Stare fotografije naših predaka ili nekih poznatih ljudi, prikazuju ozbiljne ljude koji možda i nisu bili takvi, ali je takvo držanje bilo nužno u foto studiju. Ponekad bi, za određene prilike, i mi danas poželeli da imamo takvu sliku. Crno bela fotografija uramljena na zidu, ili u albumu u kojem smo zajedno sa svojim starima, deluje mnogo ozbiljnije i vrednije.
Fotograf Međeri Pal je tako u svom izlogu postavljao portrete poznatih Subotičana, najviše iz sveta kulture i umetnosti. Tih devedesetih godina crno bela fotografija je opstajala zbog sličica za dokumente, kao i zahvaljujući umetničkoj fotografiji.
Foto Berta se specijalizovao za mladence. Zbog blizine Gradske kuće, novi bračni parovi bi, nakon svečane ceremonije išli pravo u Bertin studio ispod Nićin palate. Novom bračnom paru – fotografija u album, a znatiželjnim Subotičanima u izlog, gde su mogli da se na taj način informišu ko je „stao na ludi kamen“, i sa kim.
Fejsbuk pre fejsbuka
Vonici, roditelji sa decom, devojke i mladići… i kada su imali svoj fotoaparat, ponekad su poželeli studijsku fotografiju. I danas se za posebne prilike angažuju profesionalci, ali studijske fotografije više nisu u modi, pogotovo njihovo izlaganje.
Foto Pertič
Tu ulogu je od 2004. godine preuzeo facebook, najpre namenjen mladima, koji su ga vremenom prepustili starima. Nisu tome krive druge i novije platforme, koliko su za to zaslužni stariji korisnici, koji su u neko doba otkrili intrernet. U kom pravcu idu stvari, može da se vidi na fejsbuk profilima pokojnika čiji nalozi nisu ugašeni. Nekima i dalje redovno stižu čestitke za rođendan od “prijatelja”.
Iako smo u ovom veku napravli bezbroj fotografija, uopšte nije sigurno koliko će one da traju. One na papiru su se pokazale trajne, dok digitalne ne možemo da čuvamo na taj način. Neki spoljni diskovi i fleš memorije jednostavno ne mogu više da se otvore. Kažu da su krivi zastareli formati. Ako digitalni zapisi budu zahtevali večito prepakivanje u nove formate, onda je velika većina njih osuđena na propast.
Amerikai módszer (američka moda) – reklamira se fotograf Timar u svojoj izložbenoj kutiji na subotičkom korzou 19o9. godine. Sliku prilaže u zahtevu za dozvolu da postavi još jednu vitrinu, preko puta Rajhlove palate.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nekako sam s knedlom u grlu ispratio tekst o starim subotičkim fotografima. Verujem da su mnogi kao mladi puno puta zastali i nesvesno pamtili fotografije sa panoa. Da, kod foto Vaje je bilo najlakše upamtiti jer se nije menjalo ništa, kao oni časopisi kod starih frizera koje kao da su nabavili kada su otvarali radnje. Drago mi je što sam upoznao potomka foto Pertiča koji je verovatno trebao da nastavi posao, iškolovao se za fotografiju ali je ipak odabrao da bude tehničar na rendgenu i sada na magnetnoj u bolnici. Što bi rekli, nije se zadržao na površini nego je zadro u srž fotografije.
Foto „Ana“ je bila poznata po tome da je svojim modelima često popravljala frizure i šminkala ih(čak i dečacima),i za potpuni umetnički doživljaj (bez obzira da je bilo slikanje samo za ličnu kartu) stavljala šalove,broševe ili drugi sako.Mene kao tinejdžera posle slikanja za vozačku dozvolu davala savete šta da koristim protiv bubuljica i napisala mi na parče papira naziv kreme i u kojoj apoteci da je tražim.
Odlican text!
Sreca pa u Subotici i dan danas ima vrhunskih fotografa, navescu ih pod navodnicima da ne ispadne reklama a tu iskljucivo mislim na A.K., A.M, R.R i Z.V., to su ljudi sa kojima je uvek bila milina raditi i u bilo kojoj situaciji da ste se nasli, bilo je poprilicno zabavno. U drugim drzavama i sistemima, ti Fotografi bi bili vlasnici razgranatih Foto Biznisa i bili bi milioneri….ali….sto mi je pre 22 godine rekao jedan pameti beogradski fotograf – „koji bre suboticki Fotografi bre, nemaju pojma breee!!!!!!!!! Foto Kifla ce to odradi dok si reko ptičica, breee“…svaka cast Foto Kifli ali se iskreno nadam da ga ovaj lik vise ne reklamira…breeeeeeee!
E, sad…ali…uvek ima to jedno ali. Ako ste u Subotici ranih devedesetih godina imali dugu kosu sve je bilo u redu – uslov je bio da ste bili zensko! Secam se spektakularnog dolaska i odlaska kod Foto Ane prvi i drugi put. Citav zivot dotleg, slusao sam da su se sve generacije u krugu 50km oko Subotice slikovale kod foto Ane, jer samo ona zna da slikuje u gradu. Vojnici, cinovnici, radnici…White Collar, Blue Collar, Pink Collar, upper Echelon….kako mi je ko ikada prico o Fotografiji u gradu, zavrsilo bi se so tim – otšli smo kod Foto Ane….cool!
Doslo je vrime da idjem i ja kod te cuvene Foto Ane! Moram da napravim fotke za dokumenta sa posebnim, strogo definisanim dimenzijama! Posle kratkog telefonskog razgovora, rece mi Ana da ona moze to da napravi bez problema! Extrraaaa! Zurno hitam kroz centar grada. Ulazi u tu precuvenu Foto radnju djecak koji bi u tom momentu radje jeo Kremitu na hlebu i pio kolu iz limenke kupljenu u onoj zanimljivoj kiosk prodavnici unutar Zeljeznicke stanice, nego da se slikuje za neki dokumenat za posebnih dimenzija. Udjem u onaj prostor koji previše miriše na stare slike, predmete iz daleke povijesti fotografije i ostali inventar koji je slicno mirisao kao i ovo sve ostalo. Kako sam usao u taj primaci deo, sacekah dok su se dva klijenta ispred mene poslikala, cujem neku cudnu pricu i nakon par minuta kako su izlazili, vidim da su im face….pa ne bas sretne po izlasku a meni sve cool….ja sretan i bericetan, takav sam dosao kakav jesam….i sreca je sto sam uopste tu.
Dolazi foto Ana, i kako me ugledala onako joj se lice odjednom pretvori u poveliki komad naocigled iskrene kezetine od jednog do drugog antickog komada foto-opreme koji joj se nalazio i sa leve i sa desne strane solidno krupne figure. Zastade i rece mi veoma prijatnim glasom….oooooo pa ti si dosao, rekli su mi da ces navratiti ali nisu znali kada – ja sam te bas cekala i srecna sam sto si nasao vremena. Dobrodosao!….Pomislih u sebi ono sto bi svaki normalan covek kao ja pomislio – ovo čovo neki Del-Boy Subotica Type, kada apsolutno nepoznatom liku govori da ga je cekala i da je on dobrodosao! Sta ces bolji flash sales scam od toga….samo da ne smara previse uvaljujuci mi dodatne extra pakete fotografija, kvazi besplatne negative ili jos gore – neki komad te crvotočne foto-opreme. Meni je u tom momentu bilo bitno da se slikujem i idem sto pre do decije Banke, jer sam po dolasku u grad, onako na brzinu video da su dva vredna radnika zavrsili ciscenje i opravku HO modela Zeleznice koji sam tamo gledao godinama.
Sednem ja u taj njen Foto studio na tu Stolicu, stolicu dosta cudne i malo klimave konstrukcije ako pokusate da nogama oponasate double bass bubanj vase omiljene trash metal kompozicije. Kaze ona meni – sad ces dobiti najbolje slike za Dokumente ikada…ja reko super….Ona sad namesta skalameriju – gleda mene, gleda neke uglove,pa opet gleda skalameriju……kaze mi kako da namestim Kosu, kako da se pozicioniram, da ne mrdam. Ja sve to namestio i nemrdnuo, a njeno lice malo cudne grimase poprima na momente, kao da bas nije zadovoljna mojim namestanjem ali ce da precuti jer mora da misli na flash sales scam….krece sada slikanje sa Blicom cudnog zvuka, jacine i after mirisa….slikne ona mene jednom BAAAM…blic me zabio ko serum istine da mi je injektirala u mozak, nisam siguran da li je to sto vidim svetlo ili sve zvezde……..odjednom samo automatski u nekom polu hipnotisanom stanju od onog blica prozborim – vi ste Ana bas stari Fotograf u Gradu, jel? Ona klikne jos jednom na shutter button one njene skalamerije…..BAOOOM blic opet zapici ko svetlosni serum istine, samo sada sa jos cudnijom jacinom blica, cudnijim svetlom i jos cudnijim mirisom posle opablje….skine pogled sa foto aparata i rece – ja nisam Ana, i opet klikne na shutter buton svog aparata!!! Kako me taj njen blic treci put zakucao u prostoru i vremenu…prodje mi daleko vecom brzinom od svetlosti misao kroz glavu….jeeebote ovo nije Foto Ana, pa ko me onda ovo slika, ljudi sta je ovo!!!!!!??? Da li cu doci do HO Kompozicija u decijoj Banci na Korzou???????????!!! Recenicu – „ja sam njena cerka“, mozak je procesuirao zajedno sa 4. paljbom iz tog blica, kada sam u momentu video stream njenih reci i svetla kako se spajaju u jednu veoma cudnu konfluenzu zutih mrlja, random flesheva i big banga prozetih explozijama super novih koji pulsiraju nesmanjenim intenzitetom. Nakon toga ustade ona sa stolice i rece – sacekaj tu odma donosim slike! Dobro da nisam morao da ustajem, jer ko zna sta bi ostalo od te foto-opreme da sam se onako izblicovan teturao po radnji.
Slike su bile gotove u roku od par minuta, dobio sam ih zavijene u neki karton ili nesto slicno, dala mi je slike u ruke i rekla – ovo je usluga za uslugu, ja tebi slike a ti kad dodjes sledeci put napisi mi detaljan horoskop za Blizance i donesi vamo, imam bas mnogo toga da te pitam. Sada me opalio još jedan flesh, samo ovaj put interni flesh….mila Piko Manevarska lokomotivo za 30 forinti na popustu u Tisza Aruhaz u Segedinu! Ova mene cerka of foto Ane zamenila sa nekim i sad misli da sam ja taj koji nisam, a ja ni ne bi voleo da jesam posto nisam!!!! Ustadoh sa one stolice, shvatih da je objasnjenje suvisno i u solidno konfuznom stanju od tog njenog blica, nekako izadjoh iz radnje. Kako sam ja izlazio, zamalo naleteh na lika koji je imao sasvim obicne okrugle naocare i triput kracu kosu nego moju. U trenutku shvatim da je sada dosao taj lik koga je ona cekala i sa kim me zamenila! Brzo se udaljih od cuvenog foto-objekta male privrede sa mislju – Idjem odavde dok ne budem jos morao platit za slike, jer posto sam dobio slike besplatno, otvorila se nova mogucnost investicije! Sada sam imao dovoljno love za Panzerotti u crvenom Kombiju na Trgu!!!!!!!!! BEZH!!!!!!!!!
Dani i nedelje su prolazile, ja sam maltene i zaboravio na dogadjaj kod foto Ane, ali je Panzerotti bio odlican kao i posmatranje ociscenog i popravljenog HO Kompleta vozova i Pejsaza u decijoj Banci. Ali avaj…one besplatne slike sam negde izgubio ili zaturio pa sam morao opet da idjem na slikovanje. Ovaj put sam resio da odem kod foto Ane….znam, ne ucim na greskama ali me mogucnost i drugog besplatnog Panzerottija vise privlacila nego bilo sta drugo, maltene sam osecao zov i naboj nadeva koji su stavljali u taj Panzerotti tamo! Kako ovo pisem i sad mogu osetiti miris italijanske Delicije izvucene iz friteze u tom crvenom old Timer kombiju. Kako sam dosao u radnju, skontao sam sa vrata istog momenta vise stvari – da ima fotografsko pamcenje i da je naravno skontala da me prvi put pomesala sa nekim, kao i da je dva puta dala dva kompleta slika besplatno….isto tako sam skontao da mi je Panzerotti bitniji od slikanja, jer je postojala mogucnost da se zbog slikanja, mogu kasnije samo slikati po pitanju Panzerottija. Njen preki pogled i pitanje „sta ti hoces?“ me je uverilo u sve to. I dan sanas mi je zao sto umesto Slika za dokumente specijalnih dimenzija, nisam rekao da zelim veliki Panzerotti. Ona me prenevoljno posela na onu stolicu i bukvalno rekla da namestim tu dugacku kosu kako treba da na slikama ne bi izgledao kao medved! I jos je dodala – da ako ja inace volim da izgledam kao medved, to ne treba da se vidi na njenim fotografijama!!! Prastari budjavi Blic cudnog intenziteta, svetla i mirisa koristila je samo jednom, ali meni i vise nego dovoljno da opet dozivim prosvetljenje. Ovaj put sam cekao da mi napravi slike mnogo duze! Od originalne raspolozenosti za high quality Customer Service kao prvi put, naravno nije bilo nicega…bila je u tom dobro poznatom default nadobudnom i arogantnom modu subotickih privatnika – Fotke je donela u nekoj kesici cudnog materijala, drugacijeg nego prvi put. Naravno da sam slikanje uredno platio a saznao sam da su slike bas redovno poskupile od proslog puta, a poskupio je i Panzerotti… kako sam joj pruzao novac mislio sam samo na propustenu sansu za uzivanjem u prhkom, savrseno zamesenom i pecenom testu, sa pravom ljubavlju nadevenom savrsenim spojem svezih namirnica.
U epiloškom smislu, slike koje mi je ona napravila nikada nisam uspeo da iskoristim, prvi put jer sam ih naravno izgubio, a drugi put kada sam dosao na šalter za Travelcard gde je trebalo da ih predam…osoba koja mi je pravila Ticket, najljubaznije mi je saopštila da ove slike uopste ne valjaju za Travel Card, ni po kvalitetu expozicije a ni materijala na kom su napravljene. Umesto trazene dimenzije, bile su neuko isecene su na neku odokativnu meru. Lepo sam usao u Automatski Foto Box koji se nalazio par metara dalje, i za par Quid i Sekundi, napravio pravilno exponirane slike na ultra-kvalitetnom papiru i sa pravilnim dimenzijama za potrebe tih dokumenata! Te fotke i posle tri i po decenije nisu izgubile na kvalitetu i dan danas a napravljene su za tili cas od strane „obicne“ mašine…. bez pisanja horoskopa, zamene licnosti, bezobrazluka opicenih vlasnika privatnih biznisa Subotice i propustenih Panzerottija. Ovo je bila jos samo jedna od ‘iljada prica, kako si u Szabadki mogao nadrljati a da veze nemas zasto i kako.
Negde polovinom 90-ih otisao sam u „Borovo ulicu“ da se slikam za LK (mislim da se studio zvao Eurofoto, ili tako nekako). Kada sam otisao po gotove slike, na onoj maloj slicici ja jos manji, udaljen kao da su me slikali sa druge strane ulice. Toliko sam bio zatecen da sam samo uzeo fotografije bez ikakvog prigovora i otisao kod drugog fotografa da mi napravi normalne slike.
@Stormwatch…Mislim da sam kod foto Ane bio samo jednom i naravno da mi se ucinila cudnom. Jedan drug mi je pricao kako je olizala prste i „namestila“ mu obrve. Bljak! Ja nisam bio „verna musterija“ ni kod jednog fotografa i isao sam tamo gde mi je bilo najblize, ili usput. Mozda najcesce, ali dok su me roditelji jos vodili na obavezna slikanja za rodjendan, kod foto Pertic, ali bilo je i kod Medjerija i Lengyela…
@Trovach
Ovo se meni desilo kao klincu od 15 godina, a sta klinac u to vreme zna sta je normalno? Ja sam dotle u Subotici video toliko freakova po ulici, radnjama, obrazovnim ustanovama i drugim institucijama, da su takve kreature meni u to vreme vec bile nerazdvojni deo grada koji uzimas zdravo za gotovo. London je na primer, po broju freakova apsolutni maciji kasalj u poredjenju sa Suboticom. Kao sto sam i rekao, bilo mi je najbitnije da odem na Panzerotti i vidim onaj HO komplet vozova u decijoj banci. Medjutim, najveca drama bila je kada sam kuci ispricao ceo dogadjaj. Jos i sad pamtim ko da je bilo pre po sata…Keva koja zove Taxi da se stvori ispred kuce za 5 min kako zna i ume, sprema se za 3 min umesto normalnih 45 min u fullu, zajedno odlazimo u precuveni salon Foto-Ana. Znao sam sta ce da bidne kako je maltene nogom otvorila vrata koja su se ako se dobro secam otvarala sa suprotne strane, tako da su i klijenti koji su cekali maltene poskakali. Kad je mojoj Mami pao mrak na oci i poceo Sonic Attack na solidno weird cerku gospodje Ane, par kotura nerazvijenog filma se samo od sebe momentalno razvilo a crvotocna foto-oprema pobegla u budjave uglove pune paucine. Na kraju sessiona, izlazi Keva i kaze – reseno, idemo kuci! A ja pitam, mozemo li na Panzerotti? Ona odgovara – de samo to djubre jedes, idemo u Agros! Toooo!!!!!