Subotičanin odlazi u pakao rata i strahote iz koga svi žele da pobegnu

Sirotište u Tanzaniji, pomoć deci u Siriji i Južnom Sudanu zahvaćenim ratom, briga o bolesnima i povređenima u kineskom gradu razorenom zemljotresom, samo su neke od humanitarnih akcija u kojima je učestvovao Subotičanin Matej Skenderović.

Skenderović se humanitarnim radom bavi se već devet godina, veoma često u zemljama pogođenim ratom, kao što su Južni Sudan ili Sirija, ali i u zemljama sa teškim humanitarnim stanjem. Iako rizikuje život odlazeći u ratna područja i ponekad se u opasnim situacijama zapita „šta će to meni“, spaseni životi ljudi, a naročito dece, uvere ga da je taj rizik vredan.

Matej je u rodnom gradu završio srednju medicinsku školu, a studije fizioterapije u Zagrebu. Međutim, posao medicinskog radnika ga nije zadovoljio, a želja „da pomogne ljudima u Africi bila je sve jača“. Kaže da je presudan bio prvi angažman u Tanzaniji, gde su izgradili sirotište za decu.

– U Tanzaniji, u gradu Songea, zahvaljujući humanitarnom udruženju „Medalja ljubavi“ izgradili smo dom za decu bez roditelja. Songea je blizu granice sa Mozambikom i pripada najnerazvijenijim regijama u toj zemlji sa velikim brojem siročadi. Tanzanija je zemlja velikog kontrasta i krajnosti, a prizori bespomoćne dece su više nego potresni. Ja sam još kao dete gledao dokumentarce i emisije o Africi i poželeo da odem tamo i uradim nešto dobro – kaže Matej.

je prvi put učestvovao u humanitarnim akcijama kada su u Tanzaniji podigli sirotište za decu

U Tanzaniji je volontirao i 2010. i 2012. i shvatio da humanitarnim radom želi da se bavi profesionalno, ali je prvi plaćeni angažman dobio posle pet godina.

– Nakon šest nedelja intervjua obavestili su me iz humanitarne organizacije da je neko drugi izabran za odlazak u Siriju, ali posle samo dve nedelje su me opet pozvali jer je devojka koja je dobila posao odustala iz bezbednosnih razloga. U gradu u koji je trebalo da idem dogodio se bombaški napad i poginulo je više od 40 ljudi, a 200 je ranjeno. U Siriji sam proveo godinu i po dana. Vodio sam nekoliko centara za fizioterapiju. Radio sam sa decom i odraslima, organizovao sam vežbe i sportske događaje – priča Matej, koji je u sledećoj humanoj misiji otputovao u Kinu, u grad razoren zemljotresom.

U Kini je za pola godine u dve bolnice organizovao i radio na odeljenju fizioterapije, a razvio je i patronažnu fizikalnu terapiju.

– Humanitarni rad može biti opasan kada ste u zemljama zahvaćenim ratom. Bio sam skoro godinu dana u južnom Sudanu, gde građanski rat traje više od 40 godina. Često se dešavalo da vojska i policija, nakon radnog vremena skinu uniformu, a neki ni to nisu činili, i sa službenim oružjem krenu u pljačku humanitarnih organizacija. Jednom su došli u naše prostorije, postrojili nas, pokupili nam laptopove, novčanike i sef. Moram priznati da u tim trenucima čovek ne može da ne pomisli „šta će to meni?“, ali već sledećeg trenutka kada se setim dece i spasenih života takve situacije se zaboravljaju – kaže Matej. Priseća se jednog od događaja zbog kojih kaže da vredi rizikovati život baveći se humanitarnim radom.

– U Južnom Sudanu sam se bavio nutricionističkim projektima i radio sa pothranjenom decom. Naišli smo na bebu koja je bila u kritičnom stanju i nije reagovala na terapiju. Najbliža bolnica bila je udaljena 15 minuta avionom, a peške bi trebalo tri dana hodati kroz močvare. Bio je vikend i nije bilo moguće organizovati avio-prevoz. Ipak, protiv protokola i volje šefova, uspeo sam da obezbedim prevoz i beba je posle nedelju dana u bolnici počela da jede. To su situacije zbog kojih ne odustajem od humanitarnog rada – kaže Matej koji je 2014. osnovao svoju humanitarnu organizaciju „Africana“ koja trenutno u Tanzaniji vodi dva centra fizioterapije i vrtić za decu predškolskog uzrasta.

– Ugovorili smo tri projekta za narednu godinu i renoviraćemo takve centre u državnoj i misijskoj bolnici. U planu je i proširenje fiziterapeutskog centra u Keniji, a ja ću do marta sledeće godine biti u Etiopiji. Tamo, osim nutricionističkih programa, pokrećem poljoprivredne projekte za sadnju povrća. U planu je i bušenje bunara kako bi stanovništvo imalo čistu pijaću vodu – kaže Matej, koji je sarađivao sa mnogim međunarodnim humanitarnim organizacijama kao što su „Handicap International“, „Action Against Hunger“, UNICEF, „International Medical Corps“, „Save the Children“, „Doctors Without Borders“, „Polish Humanitarian Action“…

Mnogi dolaze zbog karijere

Matej kaže da ljudi koji nikad nisu doživeli Afriku imaju puno predrasuda i misle da znaju šta je tamošnjoj lokalnoj zajednici potrebno.

– Problem je sindrom belog čoveka, odnosno spasioca. Ljudi iz razvijenih zemalja odlaze u Afriku misleći da znaju šta je njima potrebno i gde bez konsultacija vode projekte. Iznenadili biste se koliko ljudi se bavi ovim poslom, ali ne zbog humanosti, već zbog statusa, karijere i novca – kaže Matej.

BLIC