Subotičanke 1930. godine (Zaboravljeni foto album – I deo)

Većina foto albuma tokom XX veka imala je ulogu čuvanja porodičnih uspomena za uzak krug ljudi koga je mogao da zanima sadržaj slika, a to su – familija i prijatelji. Ni foto hobisti i pojedinci koji su ponekad fotografisali prizore koje su smatrali zanimljivim, nisu mogli da računaju na veću gledanost svojih uradaka, pa je mnoštvo njihovih fotografija bilo osuđeno na tamnicu u starom ormaru.

Do pojave čuda interneta kojeg niko nije očekivao, dobar deo slika nije preživeo velika spremanja i raščišćavanja starudije. U potrazi za onim što je sačuvano, svetlost dana je ugledao jedan album sa fotografijama, pomalo neobičnim za vreme u kojem su nastale.

Nepoznati autor je 1930. godine na centralnim subotičkim ulicama slikao mlade žene i te fotografije uredno sortirao u svoj album. Ne treba zaboraviti da je to vreme kada je aparat prilično skup, a i razvijanje filma trošak za prosečan džep i da zato produkcija, a samim tim i ono što je nasleđeno, nije brojno.
Neki od subotičkih fotografa radili su i na ulici. Slikali su šetače na korzou i onda im prodavali fotose, koji su čuvani, jer su bili kvalitetni, odnosno urađeni profesionalno.

Za ove slike se to ne može reći, vidi se da ih je pravio amater. Neke od njih ne mogu se smatrati uspelim ali ih je on svejedno ređao i čuvao.

Po licima devojaka možemo pretpostaviti da su neke poznavale njega (ili nju?) ko je stajao sa druge strane aparata. Neke Subotičanke se stidljivo smeše, neke su mrzovoljne a neke nisu ni primetile da su fotografisane.

Prošlo je od tada gotovo jedno stoleće, teško da ćemo nekoga prepoznati. Ono što je nama danas zanimljivo, to je moda, ulice, lokali i sve ono što nam te fotografije pričaju o tom vremenu.

Od stotinak  slika, pogledajmo neke. Deo sada, a deo naredne nedelje.

Mlada dama, a iza nje reklama na krovu – AMERIKAN BAZAR

Iznad same prodavnice na malom korzou piše: “Amerikanski bazar”

Ispred gvožđare “Međanski”, kasnije poslastičarnica “Triglav” (Zadužbina Dušana Radića). Subotičanke gotovo obavezno nose bele rukavice.

Kao u Parizu

Prodavnica cipela”Peko” – na istom mestu pre rata, za vreme rata a i nakon njega, sve do nedavno.

Sledeće nedelje: Subotički korzo 1930. godine

 

Lansky

 



KOMENTARI

  1. Ispovednik kaže:

    Lansky za gradonacelnika

  2. gligorije kaže:

    Dozivotnog gradonacelnika.

  3. BS kaže:

    Eh, kako nam je grad nekada bio lep. Čak i na ovim crno belim fotografijama grad izgleda čistije i urednije nego danas.
    A Subotičanke su bile i ostale lepe.

  4. Kertvaros kaže:

    Fotografije iz 1930 -tih godina kao svedocanstvo jedne epohe i “fosilni ostatci” nekadasnje Evropske – gradjanske Subotice, su neprocenjiva istorijska gradja za buduce generacije. Snimci su nastali iz ruke nekog ne bas preterano verziranog foto-amatera. Skoro na svim fotografijama su snimljenim osobama “otsecene” noge. Razlog tome je jednostavnija i jeftinija kamera, i ne bas preterano iskustvo i osecaj za motiv fotografa. To ne umanjuje ni najmanje istorijsku vrednost snimaka. Na fotografiji No. 2 vide se drvene vitrine na zidu pozorista koje su sluzile za oglasavanje pozorisnih predstava. Za mene su one utoliko interesantne jer su bile i ostale jos koju deceniju na istom mestu, sve dok se nisu raspale same od sebe.
    Gvozdjarija Medjanski na malom Korzu se lepo vidi i moguce je da je Suboticanin Ing. Medjanski Igor direktni potomak te porodice. Ako jeste mogao bi nesto i da nam kaze onako iz prve ruke. Prodavnica cipela Pe-Ko je na svome mestu gde ce jos dugo, dugo i ostati i mnoge generacije maturanata ce tamo izloziti svoj maturski tablon. Sam naziv prodavnice je akronim imena njenog osnivaca – Peter Kozina i jedno od retkih preduzeca koje nakon nacionalizacije nije promenilo svoje ime i prekrsteno u duhu socijalizma i revolucije.
    Nasi Suboticki ulicni fotografi su se mogli videti sve negde do kraja 50-tih godina proslog veka. Naziv ulicni fotograf nije bas najprikladniji za te ljude, jer su oni po pravilu imali i svoje stalne ateljeje u kojima su i obavljali svoju delatnost. Oni nisu isli po ulici u stilu Italijanskih paparaca i dosadjivali prolaznicima. Imali su svoje stalno mesto u parku izmedju danasnje Plave fontane i tadasnjeg Sv. Trojstva. Njima je park sluzio kao kulisa i atelje pod vedrim nebom. Kada ne bi bilo musterija u njihovim ateljeima, dolazili bi onda u park. To je bilo po sistemu – Ako nece breg Muhamedu, hoce Muhamed bregu. To su bili ljudi sa zavrsenim fotografskom zanatom i koristili su po pravilu fotoaparate marke Lajka. Naravno na jednu takvu fotografiju je musterija trebala da saceka i po nekoiko dana sve dok se citav film ne “iskuca” , jer razvijati skupi negativ samo zbog jedne fotografije je bilo kontraproduktivno. Davno pre Polaroid – fotografije tzv. ulicni fotografi su nosili mobilnu kameru sa tronoscem (stalkom) i pomocu koje su mogli napraviti gotovu fotografiju i to na licu mesta. Bio je to jedan drveni sanduk (Camera obscura) sa odgovarajucim objektivom. Na drugom kraju drvene kutije je bila jedna vreca, po pravilu od crne tkanine koja nije propustala svetlost. Fotograf bi provukao glavu kroz tamnu vrecu i vizirao motiv direktno golim okom kroz objektiv. Zatim bi stavljao foto papir koji bi se direkno eksponirao a fotograf bi na osnovu kolicine dnevno svetlosti, a vec prema vlastitom iskustvu, brojao u sebi sekunde i rukom otvarao i zatvarao lemele objektiva. Nakon toga bi u svojoj drvenoj kutiji gde je imao i posudu sa hemikalijama, razvio direktno foto – papir i fotografiju predao musteriji. Po dansnjim merilima kvaliteta fotografije su bile vise nego ocajne. Moj pokojni otac, strastveni foto-amater se je dobro poznavao sa Subotickim fotografima i napravio je jedan snimak kako stoje sa svojom drvenim kamerama u parku. Sve njegove fotografije su kod moje sestre koja mi je obecala da ce ih digtalizovati, pa ako to jednom uradi moci ih postirati.

  5. BS kaže:

    Kertvaroš, koliko naučimo i saznamo iz tekstova koje nam piše Lansky, skoro isto toliko saznamo i naučimo i iz vaših komentara.
    Hvala vam što delite sa nama.
    I samo da znate, sad vas držimo za reč za te fotografije iz očeve arhive.

  6. Kertvaros kaže:

    @ BS
    Najlepse hvala na komplimentu. Vec hiljadama godina se provlaci iz generacije u generaciju jedna nit koja povezuje proslost i sadasnjost i prenosi se sa
    starijih na mladje, omogucava shvatanje i razumevanje proslosti, njenih obicaja, vrednosti, poriva i svih onih motiva koji su u jednom trenutku vodili i pokretali ljude u periodu u kome su ziveli. Od tih i takvih generacijskih niti satkano je ono sto mi nazivamo istorija. To je jedna vrlo lepa i zanimljiva naucna disciplina, koja je nazalost suvise cesto zloupotrebljena za sitne dnevno politikantske ciljeve. Zbog toga pokusajmo zadrzati ovu rubriku na portalu takvom kakva je, bez grandomanskih ambicija dokazivanja nekakve lazne slave i velicine koje u stvari nikada i nigde nije bilo. Neka rubrika bude ono sto je bila i dosada. Razmena znanja, informacija, prica i secanja iz blize gradske proslosti, poneki kuriozitet, i naravno podsecanje na neke vec zaboravljene epizode i dogadjaje iz nase blize i nesto dalje proslosti. Da to tako i dalje bude i ostane, pobrinuce se Lansky na zadovoljstvo svih nas involviranih na teme ove rubrike.

  7. Fux.. kaže:

    @ Kertvaros Treba uvažavati i tuđa mišljenja pa i dokaze u vezi istorije Subotice. Smatram da na taj način nećemo umanjiti nastojanja gosp Lanskyja. Treba dati priliku i drugima da slobodno napišu svoja mišljenja ,a ne da se ograničimo samo na informacije iz jednog ‘ ugla istorije ‘…

  8. Pet miliona od jednog kaže:

    Sjajno! Vide se Subotičani (Subotičanke) na ulicama, i to još snimljeni skalamerijom a niko nije pravio pitanje da li on sme ljude da snima i da li ih je pitao za dozvolu da se nađu na slici! A danas imate zakon kojim svako može da vas tuži ako ga slikate na ulici, a da vam prethodno nije potpisao crno na belo da smete. Još ako objavite negde fotografiju, eto nevolje. Ispada da možemo snimati samo ulice bez ljudi, pa i to je problem ako “uhvatite” nečiji privatni lokal, ne daj Bože! Odnosno, ako vas gazda zatekne da ga snimate. Probajte onu pijacu napolju divlju što se stvorila ispred buvljaka sa strane Somborskog puta da slikate, ima da vas prodavci jure do trećeg ćoška! Svi sada znaju svoja prava. Subotica 1936. Gradska kuća

  9. Aleksa kaže:

    Prva slika je interesantna. Na prvi pogled bi to bio park iza Muzicke skole (nekad smo ga zvali Rózsapark po ruzama na sredini parka) zgrada sa desne strane je zgrada bivseg restorana Spartak, dalje se nazire zgrada Biblioteke na kojoj razabirem rec Radio, cini mi se da sam tu sliku negde ranije vec video, a sasvim gore levo zgrada gde je donedavno bila poslasticarna Ravel.

  10. Pet miliona od jednog kaže:

    Da li mislis na ovakvu

OSTAVITE KOMENTAR