Subotičanku Edit Selken sa Kelebije migranti iz Sirije pozvali u goste u Nemačku

Edit Selken sa Kelebije, priprema se da na poziv poseti sedmočlanu porodicu Selama Ahmada iz Sirije koja je utočište našla u Nemačkoj – pišu „Subotičke novine“.

To je moja druga porodica, a dečji zagrljaji malih Sirijaca, kupili su me za ceo život. Na putu beznađa kojim su krenuli ovim ljudima, – kaže Edit dovoljan je i ljudski stisak ruke.

foto: Subotičke novine

Edit Selken iz Kelebije dobila je neobičan poziv iz Štutgarta, da poseti Selam Ahmada i njegovu brojnu porodicu koja je jesenas na putu beznađa i nade, spas i gostoprimstvo našla u kući ove humane Subotičanke. Selam, njegova žena Radeina i njihovih petoro dece: Mohamed Jemen, Osama, Omar, sinovi i dve ćerke Rejana i Ravana, zovu Editu da ih poseti i vidi kako su se snašli. Na pozivnici majci, kako Editu mladi Sirijci zovu, nacrtali su puno srca i cveća i svoja imena ispisali latiničnim slovima, kako ih je Edita dok su boravili u njenoj kući učila.

– To je moja druga porodica, sa suzama u očima dočekuje nas Edita Selken. Ti ljudi na daleki put krenuli su sa malo prtljaga i velikim teretom na leđima i u duši. Nisu krenuli iz besa nego od velike nevolje da sačuvaju živu glavu. I hvala milosnom bogu i sačuvali su je. Putovali su od Sirije do Kelebije skoro godinu dana, čamcina, vozom a najviše peške. Može se samo pretpostaviti kolika je to golema muka. Onako izmoreni njima puno znači i ljudski stisak ruke, topli zagrljaj i širok osmeh. Na sve ostalo su naučili da nemaju. Primili smo ih kao najrođenije i tu su se osećali kao da su kod kuće. A dečji zagrljaji i osmesi ovih mladih Sirijaca, kupili su me za ceo život. I zarobili moju dušu. Toliko smo se srodili, da kad su otišli – razbolela sam se od tuge. Sada živim u mislima sa njima, svakodnevo gledajući naše zajedničke fotografi je napravljene ovde u mom dvorištu.

Tako se na putu nade od Sirije do Mađarske, rodilo novo prijateljstvo između Selama Ahmada i Edite Selken. I to na poslednjoj stanici pred ostvarivanja migrantskog sna u Kelebijskoj šumu na stotinak metara od Mađarske granice, gde živi porodica Bele i Edite Selken. Oni su sedmočlanoj porodici Ahmada iz sirijskog Alepa, vratili veru u život i pokazali svu dobrotu i ljudskost našeg naroda.

– Cele prošle godine živeli smo sa nevoljama tih ljudi, – priča Edit. Improvizovani kamp u blizini granice bio je pun ovih nevoljnika bez dokumenata, novca, tople odeće i hrane. Oni su tu mesecima strpljivo čekali u red za dokumenta da uđu u Mađarsku. Pošto blizu živimo, dolazili su kod nas za vodu, a mi smo im uvek nudili i kafu i sok a nekima i hranu. Tako je sve počelo dok jednog dana nije došao Selam da nas zamoli da se umije na našoj česmi i dvorište. Sledećeg dana na našu veliku radost doveo je sa sobom i celu porodicu. Ne znam šta mi se desilo, ja sam se sa svima izljubila kao da su mi iz daleka došli najrođeniji. Deca, njih petoro, razgalila su mi srce. Htela sam pred njih iz kuće da iznesem sve što imam. Razgovarali smo „rukama“ i sporazumevali se kako znamo i umemo. Malo na engelskom, malo na nemačkom, ali bitno je bilo da ih uverim da su kod nas dobrodošli, – priča Edit. Pokazuje nam i brojne zajedničke slike i dečje crteže malih Sirijaca.

I umesto očaja na vratima Evrope, sedmočlana porodica Selama Ahmada, našla je mir i gostoprimstvo u kći Bele i Edite Selken. Dok su dve, tri nedelje boravili kod Selkenovih, Edita je preživljavala zajedno sa njima strahove i brige migranata.

Vidi ceo tekst: TO MI JE DRUGA PORODICA