Jedna stara Kertvarošanka često šeta po svom kraju i stalno ponavlja kako nije tačno da ljudi nemaju para kada u njenom komšiluku toliko kuća renoviraju, doteruju vrtove, ograde…
Neko treba da joj kaže da to nisu oni stari susedi koje je ona znala, već neki sasvim novi ljudi koji kupuju ovde kuće i placeve jer je takav trend.
Istina je da oni imaju novca ali oni predstavljaju onaj mali procenat stanovništva kojima je preteklo sredstava a i volje da od krova do patosa srede sve u cugu.
Nakon kuće sledi uređivanje bašte. Nema onoga ko posle svega ne želi da ima goste, koji će dati potvrdu da je vredelo uložiti. Za porodicu i prijatelje koji su pozvani, savremeno dvorište ima sazidan „oltar“ odnosno roštilj. U taj detalj se daje sve više kreativnosti. Gotovo svaki je drugačiji. Neki od njih su pravi mali „dizajnerski“ poduhvati koji potpuno dominiraju u bašti.
Palić – kao i arhitektura tako i uređenje vrtova u banjama, potpuno je podređeno uživanju.
Marija Jovanović odgajila palmu u svom subotičkom dvorištu
Ima tu dosta posla. Onaj ko reši da ima lepo dvorište, najčešće žrtvuje za to sve svoje slobodno vreme u sezoni pa se to komotno može nazvati hobijem. A kada neko u nečemu nađe zadovoljstvo taj ne želi da stane, pa kad su vrtovi u pitanju to znači neprestano cifranje, čije su posledice kamenjari, fontanice, čeze i taličke sa cvećem i na kraju – patuljci.
Sve je više dvorišta u kojima je okačen koš ili postavljeni golići na travnjaku. Začudo, još uvek je malo teniskih terena, mada ih ima na rubu grada gde su bašte u stvari voćnjaci. Zidani bazeni su se pokazali suviše komplikovani i skupi za održavanje a premalo je dana u godini kada se koriste.
Jedan privatni bazen u Subotici, početkom dvadesetog veka
Posle navedenog, rekao bi neko da je ovde reč o nekom američkom predgrađu a ne o Kertvarošu. Da nije tako podsećaju nas i oni skromniji vrtovi u kojima su i dalje paradajz, luk, mirođija i ostalo, ali isto tako uredni da nikako ne remete harmoniju Baštengrada. Na kraju krajeva, iz evropskih metropola nam stižu vesti kako se tamo povrće gaji u saksijama i na krovovima, sve da bi uživali u DOMAĆEM. Pre nego što se vratimo na povrće i voće, pokušajmo da se setimo kada je počela tranzicija od starovremskih bašti prema ovim koje imamo danas.
Jedna od važnih tačaka može biti pojava električnih kosilica za travu. Početkom osamdesetih je na televiziji učestalo počela da se vrti reklama za Severove električne kosilice. Činilo se da Severu dobro prolaze, međutim, ko je znao nekoga iz te firme mogao je da sazna kako je reklamna kampanja pokrenuta zato što baš i nisu išle sjajno pa su se magacini napunili kosilicama. Ima smisla. Sve u svemu, pristupačna cena i solidan kvalitet, ispraznili su magacine i poslale u bašte ove motore koji su konačno zamenili srpove i kose.
Stara dvorišta nisu imala travnjake ali nisu oskudevala u cveću i lepim detaljima. Lale, ruže, jorgovani, „noć i dan“…kroz koje je išla staza oivičena ciglama pobodenim ukoso. Vraćanje „filma“ u natrag, priziva u sećanje i neke mirise i zvuke kojih više nema. Mirise domaćih kobasica i šunke iz pušnica i kokodakanje iz obaveznih kokošinjaca u dnu bašte. Koliko juče, pevci su u zoru dizali veći deo ovog grada, i dočekivali one koji su tek pristizali kući. Bio je to ekonomski deo bašte koji je danas sve tanji. Sve je manje vremena a i mesta u zamrzivaču za višak roda koji daju voćke. I te smokve kojih je sve više jer rastu ko iz vode, daju toliki rod da Subotičanima polako izlaze na nos pa ih oni poklanjaju, iznose na pijacu ili prave džem.
Jedna žena s jeseni iznosi kombijem na Kvantaš samo kruške i to veoma lepe. Kaže da to nije njen biznis ali je nasledila devet ogromnih stabala kruške starih preko sto godina koji joj daju nekoliko tona tih lepih plodova.
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sve je manje ljudi koji su rodjeni, odrasli, ziveli i umrli u Kertvarosu. Promenili nekoliko drzava i rezima a da se nisu pomerili iz mesta. Dok je sa druge strane sve vise ljudi koji su daleko mobilniji, koji su videli sveta, upoznali nove (modne) trendove, novi nacin razmisljanja i nove estetske imperative. Sve ono sto su videli pokusavaju da realizuju tamo gde su odlucili da se trajno nastane. Na stranu to sto su negde nesto vizuelno percepirali ali cesto ne i intelektualno pronikli u sustinu vidjenog, a sve to protumacili shodno svom mentalitetu, i onda nastaje specificni trend u odredjenoj regiji i jedan novi lifestyle. Kertvaros – Bastengrad je to bio od samog pocetka. Oduvek korisna povrsina pod vocem i vinogradom. Prvi stambeni objekti koliko znam nastaju iz pudarskih kucica po vinogradima. Tek kasnije se uvodi nekakav gradjevinski red u naselje i daje mu stanbeni karakter. Placevi su bili iskljucivo podredjeni ekonomskim zahtevima svog vremena. Nikome nije ni na kraj pameti bilo da sadi jele i borove po basti i dvoristu umesto korisnog voca i povrca i to tako sadjenog i rasporedjenog da ga ima od ranog proleca pa do kasne jeseni. Moja mama bi umesila testo za knedle, izasla iz kuhinje pravo u dvoriste, ubrala nekoliko lepih zrelih kajsija i rucak – gotov. U USA pocinje trend pravljenja gotovih montaznih porodicnih kuca. Da bi se bolje i lakse prodale pravljeni su oko njih na obicno mikro placu lepi zeleni i potpuno sterilni i ekoloski besmisleni travnjaci, a da bi opticki digli cenu i vrednost objekta. Ta moda prelazi okean i dolazi u Evropu u kojoj su do tada samo izuzetno bogati ljudi i plemstvo imali ukrasne baste i citave parkove oko kuce. Sa ovim trendom raste i odredjena industrija, zanatsvo i trgovina, koji proizvode iskljucivo ono sto je potrebno za odrzavanje i ulepsavanje ukrasnih basti koji sada vise nicemu ne sluze osim za gledanje.Tu je sve moguce, i rostili i ljuljacke i mobilni bazeni, patuljci i gipsani lavovi, i sta sve jos ne. Valja jos napomenuti da je pre nekih 50-60 godina, srediti kucu od krova do temelja i jos napraviti iskljucivo ukrasnu bastu, bilo vrlo riskantno jer bi se lako mogla upravo zbog toga zaraditi etiketa – burzoazije, a to je imalo za posledicu neugodno ispitivanje – a odakle tebi druze novac za takve stvari, pa si jos izgradio i garazu i zasto i sta ce ti ? Spremas se da kupis automobil ? Za koje pare i odakle ti? To je takodje jedan od razloga da ljudi nisu istrcavali pred rudu i bez obzira na vlastitu finansijsku situaciju odavali skromnost prema spoljnom svetu. Sto se mene tice svako moze da fazonira svoju kucu i svoju bastu prema licnim afinitetima i finansijskim mogucnostima. Zao mi je samo da savremeni travnjaci i ukrasno siblje i drvece pretstavljajujenu monokulturu i one raznolikosti koja je prirodu cinila prirodom vise nema. Sa setom se prisecam kada sam prolazio starim puteljcima Kertvarosa, Pupinova, Kraseva, Parceticeva , (danas su to vec prave ulice) i uzivao u predvecerje toplog letnjeg dana u bastenskim mirisima okolnih kuca.
@ La fin du bon temps
Sećaš li se starca sa ogromnim brkovima koji je povremeno u bašti svirao violinu? Živeo je u Pupinovoj, odmah na početku, mislim da bi to bio broj dva
…
@ Ex…
Mislim da je to bio deda mog skolskog druga, sada arhitekte negde u inostranstvu.
@ Ex Kertvaroš Taj gospodin sa brkovima bio naš porodični poznanik . Po zanimanju je bio bunarđija ,ali bavio se i slikarstvom ,da živio je na početku Pupinove ulice…
Mi imamo jednu porodicnu anegdotu sa bastom. Oceva tetka je izmedju dva rata u porodicnoj kuci, u gradu, drzala divnu bastu, cak imam i negde fotografiju, puno cveca , zelenila sve dok pradeda , seljak starog kova nije rekao da je to cisto tracenje vremen i resursa pa posto mu je malo bilo 200 ha zamlje sto je imao naredio da se poore basta i da se posadi beli luk tek da se cerka bavi necim korisnijim. Medjutim ni cerka nije bila naivna pa je svaki dan lukic tek toliko cupnula da mu pokida koren . Kada je dosao jun luk je bio ziv ali iste velicine kao i kada je posadjen i pradeda je zakljucio da je zemlja losa odustao od svega toga i u basti je ponovo bilo cvece.
@Megille
U pravu si, sećam se da sam ga povremeno viđao dvorištu sa kičicom i paletom u rukama.
Divan tekst koji me čini još više nostalgičnom za starim vremenima. Nije to samo slučaj u Kertvarošu. Sećam se, pre petnaestak godina, radila sam u Agrokombinatu na Verušiću. Petak, neko je išao kolima u grad, a par službenica iz Starog Žednika zamolile da podju s njim na pijacu, da kupe zeleniš za nedeljni ručak. Ja sam se iznenadila, zar tamo, na selu, nemaju bašticu, ne sade povrće za svoje potrebe…?! Ne, kažu one, tamo je lep travnjak, breze i po koji cvetak… Čudno, pomislila sam. Ja u mojoj bašti i danas negujem, pored cveća, mirođiju, peršun, koji paradajz, i sl. Čisto radi želje da pojedem nešto što sam sama napravila. Mada, godine više nisu za to, ali lepo je „čeprkati“ u svojoj baštici…
tramvaj na slikama – 1897. i to 2-og septembra krenuo je tramvaj za sledecih 77 god.