Da je neko u doba klasičnih foto-aparata mogao da vidi budućnost i ovo naše vreme, kada svako u džepu ima spravu kojom može da napravi bezbroj fotografija… bio bi siguran da je fotografski zanat u 21. veku izumro, ali bi u toj prognozi grdno pogrešio.
I pored hiperprodukcije slika, profesionalni fotografi danas imaju pune ruke posla i dobro zarađuju.
Verovatno je tako bilo i onomad, kada je svaki od njih imao svoj studio. Neke od tih radnji potrajale su do kraja XX veka. Međeri, Ana, Kapista, Vajo, Lenđel, Berta (studio postoji i danas, ali na drugoj adresi).
Većina fotografija nastajala je u ateljeu, iako su neki od majstora izlazili i na ulicu. Posao sa strane bila je i izrada razglednica. Gotovo sve predratne razglednice Subotice imaju pečat nekog od gradskih foto-studija. Posle rata ovaj biznis su preuzele velike štamparije, ali pre toga sve je bilo u rukama lokalnih majstora fotografije.
Ako ste kolekcionar starih razglednica i naletite na neku s prizorima iz Makarske, gotovo sigurno će na sebi imati pečat: Kapista.
Da li one imaju veze sa istoimenim subotičkim foto-studijom ili je to samo slučajna podudarnost?
Putnički parobrod „Kralj Aleksandar I“
Filijala
Godine 2013. stigao je e-mail od Branimira Fagarazzija iz Omiša, u kome se raspituje za jednu sliku na kojoj je njegov „barba” (deda-ujak) Jožef Kapista.
Reč je o ilustraciji iz 1930. godine, odnosno karikaturama zaposlenih u foto-radnji smeštenoj u pasažu na subotičkom korzou.
Branimir, koji je i sam fotograf, u prepisci objašnjava: „Prvi je u Makarsku došao Šime Kapista i tamo započeo posao. Za njim je stigao i njegov brat Josip (Jožef), koji se u Makarskoj oženio i ostao do kraja života. U neko doba otvorio je drugu radnju u Omišu“.
Za sliku, bolje reći tablo, zainteresovao se i Erne Arnold, nekadašnji član subotičkog foto-kluba.
Taj tablo pamti iz Kapistinog ateljea u Subotici davnih pedesetih godina. Erne kaže:
„Šime Kapista je otvorio svoju filijalu u Makarskoj još za vreme Kraljevine Jugoslavije. O tome je on pričao i u klubu.
Radnja je bila pored mora i kada sam tuda prošao sedamdesetih godina, još je postojala. Kapista nije slikao turiste, ali od turizma je napravio neviđen biznis. Naime, on je svakog leta angažovao desetak nezaposlenih fotografa i amatera. Amateri su slikali na plaži, a fotografi radili u laboratoriji. Gospođa Kapista je kuvala i vodila knjigovodstvo.“
Makarska, tridesetih godina
Očigledno je da je subotički fotograf u Makarskoj zatekao prazno tržište, bez neke konkurencije. Turizam je bio još u povoju, a sa njim i prateće delatnosti, kao što je fotografisanje na plaži sa magarcem ili u nekoj drugoj pozi.
Oni koji su letovali na moru sedamdesetih godina i ranije, u svom albumu imaju ovakve slike, jer je malo njih imalo sopstveni foto-aparat.
O Kapistinom otkrivanju obale ispod Biokova svedoči istinita anegdota koju je prepričao „Kertvaroš“:
Foto–Kapista je preko leta radio na moru u Makarskoj i tamo je imao jednu malu „ekspozituru“. Bio je toliko popularan i poznat kod domaćeg stanovništva da je njegovo prezime postalo sinonim za fotografa. Kada se u tim delovima Dalmacije za nekoga htelo reći da je fotograf, tada bi se kazalo: „On je Kapista“. Za šegrta koji bi izučavao fotografski zanat govorilo se: „Uči se za Kapistu.“
Iako je zagospodario tržištem i postao pojam za sebe, na tabli iznad ulaza u radnju „Kapista“, u gornjem uglu malim slovima pisalo je filijala, što sugeriše da je glavna firma negde drugde. U ovom slučaju u dalekoj Subotici.
Lansky
