Subotička Miss Marple: Nema savršenog zločina

Kada se pomene Agata Kristi, prvo nam na pamet padne detektiv Herkul Poaro, junak krimi romana ove britanske spisateljice. Manje njih zna za gospođicu Marpl (Miss Marple), koja se pojavljuje u dvanaest Agatinih priča. Reč je o jednoj radoznaloj bakici koja se uvek pojavljuje tamo gde se upravo desio neki krvni delikt. Ona je ta koja, zahvaljujući svojoj inteligenciji, otpetljava klupko zločina.

Jedno od takvih nedela učinjeno je u Subotici 1965. godine i verovatno bi ostalo neotkriveno da se nije desila mala intervencija „subotičke Miss Marple“, Rozike Šinković.

Starac Đuro K. zvani Glavaš, nalazio se kod Paje I.I. na „izdržavanju“, kako se to tada zvalo. Dogovor između njih bio je da Đuro boravi kod Paje, koji je bio dužan da ga neguje u starosti i bolesti, a zauzvrat mu je strac platio određenu sumu novca i obećao nasledstvo. Posle nekog vremena, Đuro zvani Glavaš se upokojio i sve bi išlo u korist staratelja Paje, da se nije umešala komšinica.

Očigledno da je uzrok smrti ustanovljen površno, jer u prvi mah niko nije sumnjao da pokojnik nije otišao na onaj svet voljom Svevišnjeg. Niko, osim komšinice Rozike, kojoj je dan kasnije uginulo nekoliko kokošaka u dvorištu. Žena se upustila u istragu po avliji i pronašla sumnjive ostatke hrane blizu ograde. Osim što su se izvrnule njene kokoške, znala je za sudbinu suseda, a sasvim moguće da je dobro poznavala prilike s druge strane tarabe, što ju je navelo da odnese uzorke pronađene hrane u miliciju i ukaže na moguće ubistvo sa predumišljajem.

Motorizovana milicijska patrola na Paliću

Ovaj put detaljnija istraga dala je rezultate koji su bili optužujući za Paju. Pritešnjen dokazima priznao je sledeće:

Kobnog dana, pokojni Đuro je poželeo čorbu sa valjušcima. Njegov staratelj mu je pripremio željeni ručak i u njega dodao biljni otrov „Paration“, što je bilo dovoljno da starog i bolesnog čoveka pošalje u večna lovišta. Preostalu čorbu, ubica je prosuo preko ograde, u Rozikino dvorište. Čovek koga je otrovao već je bio sahranjen, niko nije sumnjao, osim „subotičke Miss Marple“.

Možda je ovo poređenje sa junakinjom krimi romana malo preterano, ali se puno puta u zbilji pokazalo da su neke bakice bile ključne u istragama krivičnih dela, što je možda bio motiv Agati Kristi da kreira jedan takav lik. One su te koje najbolje znaju šta se dešava u ulici, i gde je kome mesto. Dok su mlađi ljudi prezauzeti svojim poslovima, bakice nadgledaju i prijavljuju ono što drugi ne primećuju. Zbog toga ih često zovu „video nadzor“ ili „snajper babe“.

Pajo I.I. osuđen je za veoma podmukao zločin iz koristoljublja. Kazna koju mu je sud razrezao, bila je 12 godina zatvora. Tu dolazimo do drugog dela priče koja se tiče izvršenja pravde.

Izrečene kazne za teške zločine često nisu zadovoljile javnost. Tada, kao i sada, kod nas je kaznena politika bila preblaga, s tim što je u ono vreme postojala smrtna kazna. Nekoliko monstruoznih ubistava u Subotici, odvelo je zločince pred streljački stroj, međutim, zamena za kaznu smrću bila je dvadesetogodišnja robija, što je ubicama davalo šansu da se vrate na mesto zločina. Puno je mastila potrošeno oko ove teme. Dok jedni misle da svako treba da ima šansu da se popravi i bude rehabilitovan, dotle drugi smatraju da najteže zločince treba trajno udaljiti iz društva. Po njima, zatvor je sankcija za nedelo, ne popravilište, a stroga kazna predstavlja i primer drugima.

Krajem devedesetih godina, Suboticu je prestravio zločin u ulici Gavrila Prinipa. U jednom dvorištu silovana je i zadavljena devojka. Monstrum je uhvaćen nakon novih napada na žene. Slučajno, u TV emisiji koja se bavi kriminalnim dosijeima, saznali smo da je ubica i silovatelj na slobodi od 2017. godine, nakon što je odslužio svojih 15 godina. To je deo pravde o kome javnost ima najmanje saznanja. Da li je zločinac otišao iza rešetaka, da li mu je kazna smanjena pomilovanjem, koliko je odslužio i kada je izašao.

Lansky