Kada se uđe na svečani ulaz Gradske kuće i krene crvenim tepihom, stepenice vode pravo na jedna gvozdena vrata koja čuvaju kamene ptičurine. Nema gosta koji ne zapita, kuda vodi taj ulaz. Ukrašene železne stranice vrata su zamandaljene kao da je iza njih nekakva riznica, ili nešto veoma važno i zbog toga se otkjučava samo u posebnim prilikama. Pre nego što čujete odgovor šta je iza, da razjasnimo još par pitanja koje se tiču nekih subotičkih ulaza.
Vrata i kapije na starim subotičkim zgradama, ponekad predstavljaju prava umetnička dela. Ona nikada nisu gubila na vrednosti, međutim, moderno vreme je donelo nove prohteve koji su na prvo mesto stavili funkcionalnost. Subotičani su automatska klizna vrata videli prvo na filmu, a onda možda u prestonici. Nema tog ko nije poželeo da i naš grad negde dobije OBRTNA VRATA ili ona klizeća, koja se sama otvaraju kada se stane ispred njih.
Kada su jedna takva postavljena na ulaz nove autobuske stanice, bilo je onih koji su vrteli glavom i tvrdili da to neće moći beskonačno da se otvara i zatvara na tako prometnom mestu. Bili su u pravu. Nije puno prošlo i ona su prestala da se zatvaraju. Prošle su godine dok nisu proradila kako valja, da bi do danas to postao standard kojim se ne oduševljavaju ni trogodišnjaci.
Veće šanse da potraju imala su „obrtna“ vrata koja imaju 3-4 krila i okreću se oko vertikalne ose. Prva takva dobila je poslastičarnica „Triglav“. Iako su deci izgledala kao stvar izmišljena za zabavu, ona su imala svoju svrhu na frekventnim mestima gde je stalnim otvaranjem unutrašnjost gubila toplotnu energiju. Kažu da je ovaj patent u „Triglavu“ imao jednu ozbiljnu manu. Krila na krajevima nisu imala onu četku već zazor koji je bio dovoljan da čoveku upadne prst i da ga uštine. Dokona društva u poslastičarnici nazvanoj po najvišem vrhu Jugoslavije, znala su da sede i iščekuju koga će sledećeg da uhvati „prstolomac“. Posle nekoliko godina, početkom osamdesetih, uklonjena su famozna obrtna vrata.
Godine 1999. u posetu Ekonomskom fakultetu stigao je predsednik vlade Mirko Marjanović. Specijalno za tu priliku otvoren je ulaz sa glavnog puta, verovatno iz praktičnih razloga jer bi u suprotnom limuzine morale da se zavlače u sporedne ulice. Četvorokrilna vrata i veliki natpis „Ekonomski fakultet“ nalaze se na prednjoj fasadi zgrade od kada je ona izgrađena, šezdesetih godina. Međutim, zaključana su već nekoliko leta posle toga, kada je dozidano drugo krilo fakulteta i kada se ulaz sa te strane, iz ulice Vladimira Majakovskog, učinio zgodnijim. Zato se više niko ne seća kada je zakjučan taj glavni portal i tako ostavljen da zbunjuje posmatrače i ne služi ničemu.
Javna zgrada u ulici Đure Đakovića, u kojoj se danas nalazi Javno preduzeće „Parking“ i još po nešto.
Vrlo je neobično da jedna tolika spratnica nema čestiti ulaz, već se koriste mala vrata sa strane koja uskim hodnikom vode gore. Razgledanjem starih slika zapazićemo da je na sredini prizemlja nekada bio veliki ulaz na kome je pisalo: JAVNO KUPATILO.
Izgrađena 1936. godine da bude Berza rada, u sklopu objekta je imala spavaonice za radnike koji nisu iz grada, a koji čekaju posao. Za njih je napravljeno i javno kupatilo. Novine 1959. godine pišu da je renovirano „zapušteno radničko kupatilo i prihvatilište za privremeno nezaposlene radnike i besprizorne maloletnike“. Dakle, u tom momentu ima ulogu kao i pre rata, jedino nije najjasnije ko su bili besprizorni, odnosno zašto im je tu određeno da borave. Još se kaže da postoji muško i žensko odeljenje, da će prolaznici ovde moći da noćivaju uz minimalne finansijske izdatke, što važi i za đačke ekskurzije preko leta.
U godinama koje su sledile, zgrada je bila dom učenika Željezničko-industrijske škole, potom je menjala namenu, a negde uz put joj je zazidan ulaz. Nekome se u jednom momentu učinilo da je to dobra ideja…
Na kraju priče, evo odgovora na pitanje šta se nalazi iza gvozdenih vrata na putu do gradske većnice.
Ako je nekad nešto i bilo, toga odavno više nema. Taj prolaz vodi pravo u gradsku arhivu, odnosno jednu od njenih soba. Prema gvozdenim vratima je postavljen gipsani zid a ispred njega orman.
Sama vrata svojom veličinom nikada nisu mogla da predstavljaju nekakav ozbiljan prolaz za ljude i stvari, ipak, ako vas gosti nekada budu pitali šta ima iza, nikako im ne pričajte ovu prozaičnu istinu. Kažite im da su u stara vremena odatle izlazili oklopljeni gardisti koji su čuvali stražu na ulazu, ili već sami smislite priču koja će odgovarati zanimljivoj atmosferi ovog prostora.
Kao što neko reče: „Turizam je pričanje priča.“
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Sta reci? Jedino, prelepo. E sad stvarno znamo sto smo se mnogo puta pitali sta je iza tih vrata. Hvala Lansky.
Dom učenika ŽIŠ-a se do i962. – godine nalazio u zgradi Đ. Đakovića 4. Pored žišovaca bilo je tu i učenika gimnazije, ekonomske i škole učenika u privredi, ali žišovci su bili u većini. Zgrada na kraju ulice je i tada bila berza rada,
Ovdašnji svet ima neki problem sa ulazima, vratima, prozorima… Recimo, kad je tavankutska osnovna škola renovirana i proširena polovinom osamdesetih, dva nova ulaza, uključujući i onog kojeg je arhitekta očigledno namenio da bude glavni, su odmah zamandaljena. Onaj sporedni je kasnije pušten u promet, ali je glavni stao zatvoren do danas.
Banalno receno – vrata su onaj otvor koji ostavljaju zidari da bi se ulazilo i izlazilo u objekat. Ta stvar nije nimalo banalna. Vrata osim svoje cisto tehnicke namene imaju i onu daleko vazniju ulogu. Ona pretstavljaju vizi-kartu i to ne samo objekta nego i vlasnika ili onoga ko stoji iza tog objekta, katedrale, dvorca, ustanove, firme, prodavnice, hotela ili slicno. Svakome od njih je prva namera da odmah na ulazu ostave sto dublji utisak na posetioca koji tamo ulazi. To isto vazi i za porodicnu kucu ili za stan. Gazdaske kuce duz Subotickih „flastera“ su odlican primer za to. Njihove kapije, suvi ulaz, su imale i imaju masivna i velika po pravilu dvokrilna vrata, podovi su poplocani, zidovi ulaza takodje i to ne bilo kakvom keramikom, osim toga cesta su i vitrazna stakla . Bila je tu i odredjena konkurencija – ko ce lepse i bolje urediti svoj ulaz, kako izvana tako i iznutra. Sama drvena kapija, po pravilu od masivnog i punog drveta sa vecim ili manjim stilskim ornamentima je bila poruka posetiocu gde je dosao i sa kakvom kucom ima posla. Postanski sanducici su bili namontirani sa unutrsnje strane a prema ulici je bio samo otvor i poklopac za ubacivanje poste. Poklopac je bio i najcesce od masivnog livenog gusa kako bi se sto bolje uklapao u masivnost kapije. Na poklopcu je bio i izliven jedan tekst koji je povod za ovu malu anegdotu. Jedan nas novopridosli sugradjanin je zakljucio da u Subotici veliki broj gradjana nosi isto prezime „Levelek“ sto je on logicno zakljucio prema napisima na poklopcima postanskih sanducica po Subotickim kapijama. Neko mu je kasnije valjda objasnio prevod tog „prezimena“.
Gledam fotografiju glavnog ulaza u Gradsku kucu i tacno pamtim trenutak kada sam motiv na prvoj slici ugledao. Plavu vecnicu i prostorije oko nje sam poznavao jos od ranije jer se tamo za Novu Godinu organizovala svecanost za decu zaposlenih i delili novogodisnji paketici. Medjutim kada sam prvi puta ugledao ogronmo stepeniste i ona dva orla, ja sam se strasno uplasio pred jednom takvom misticnom slikom i pobegao. Kasnije sam i dalje izbegavao taj deo objekta. Bez obzira kuda vode vrata o kojima je rec i koliko god da je iza njih jedna puka trivijalnost, ona se svojom spoljasnjoscu moraju uklopiti u celi arhitektonski ansambl glavnog (paradnog ) ulaza u Gradsku kucu i to naravno u potpunosti i cine.
Licno mislim da po Subotici ima jos uvek jako mnogo lepih i arhitektonski znacajnih kapija kojima bi ruka vestog restoratora mogla vratiti njihov stari sjaj i izgled. Ako se slozimo da su ulazna vrata vizit – karta gradjevinskog objekta i stanara koji u njemu zive, onda su i mnogobrojne kapije jednog grada vizit-karta njegovih stanovnika.
Moguce je da sam samo povrsan, ali mi to nikada nije licilo na vrata. Zato mi nikada nije palo na pamet da se zapitam sta je iza, ali mi uvek orlovi privuku paznju. Lepi su mi kao i citava ta celina.
„Sezame, otvori se“ i Lansky nam je odškrinuo tajanstvena gvozdena vrata u Gradskoj kući. Majstori su kroz vekove izrađivali kitnjasta vrata od drveta, kovanog gvožđa, kasnije od stakla, plastike… U mnogim kućama su skrivena (tapet) vrata bila u modi. Jedna takva već sedamdesetak godina u našoj kući vode u špajz (ostavu). Danas vidim da se tapet vrata reklamiraju kao nova vrsta vrata.
IZA OVIH VRATA U PROSTORIJI, PRE VIŠE OD 15. GODINA PHILIPS JE POSTAVIO VRLO INTERESANTNO OSVETLJENJE SA AKCENTOM NA LEPOTU OVIH VRATA…ŠTA JE SITUACIJA SADA, POSTOJI JOŠ UVEK TA BAŠ SKRIVENA, UŠUŠKANA RASVETA
Ukoliko vas interesuju Subotička vrata upućujem vas na sajt Viktorija Aladžić – vrata. Ako se ne varam postoji i knjiga o Subotičkim vratima, možda neko zna o njoj.
Hvala bata Lansky, ali daleje elaboriranje je kao lanyski sneg – nema gratskih otaca, samo očusi, koji brinu o sebi i svojima 🙁
Eto neko pomenuo osvetljenje oko vrata – pa zaboga u gradskoj vijećnici su zamenili sve sijalice za one sa 6500K (dnevna bela) kada je neki političar došao iz Beograda.. one ostale i ruže ugođaj na koncertu.
Samo čekam da vidim klima uređaje na gradskoj kući — na svim ostalim znamenitim fasadama već vise razbacane. Arhitekte u Srbiji u 21. veku su time omalovažene a o građanima da i ne pričamo. Zatvorimo vrata avaj
Neznam, ako svit laže onda eto i ja ću.čuo sam da tute stoluje glavni bezbednjak arhiva, bivši rezervni render.
Vele dobar čovik da je..