Do Božića 2004. godine i događaja na obalama Indijskog okeana, kada je veliki seizmički morski talas sa sobom odneo 275 000 života, većina ljudi kod nas nije znala za ovakvu prirodnu nepogodu i pojam „cunami“ (na japanskom: lučki talas). Međutim, klinci koji su čitali „Politikin zabavnik“, kao i odrasli koji imaju malo šira interesovanja, nailazili su na uzbudljive priče iz prošlosti, i znali su šta sledi kada se morska voda iz čista mira povuče. Bila je u „Zabavniku“ jedna stara priča o selu na obali Japana, kojeg više nema od kada ga je zadesila ovakva katastrofa. Voda je počela da se povlači sve dalje od tog ribarskog mesta, na radost dece i odraslih koji su sakupljali nasukane ribe i školjke, dok je jedino jedan starac vikao da moraju da beže na brdo.
Starog Japanca niko nije poslušao zato što u svom iskustvu nisu imali cunami. Kada je 2004. voda počela da se povlači sa plaža na Tajlandu, mnogi su sa zanimanjem gledali to čudo, nesvesni opasnosti. Jedna devojčica, kćerka turista iz Evrope, ispričala je roditeljima svoja saznanja o tome i oni su je poslušali. Pobegli su prema višim predelima i to ih je spasilo smrtonosnog vodenog talasa.
Od tada je u svetu bilo nekoliko cunamija koje smo gledali na brojnim snimcima pa je ovaj pojam postao metafora za sve i svašta. Na najviše mesta „cunami“ je potisnuo reč bujica, koju smo koristili opisujući navalu nečega.
U januaru 1982. godine stanovnici Kupusinske i Apatinske ulice u Subotici, teško da su znali šta je cunami. Ono što im se spremalo oni nisu mogli da predvide tako da bi znanje o „Lučkom talasu“ bilo od koristi samo novinaru za jedan dobar naslov.
Ako gradovi na obalama reka strepe od poplava ili neki stanovnici primorja imaju fobiju od mogućeg cunamija, Subotičani su potpuno oslobođeni od ovakvih strahova. Kada su 2014. podivljale reke i rečice, mnogi su prestali da žale što Subotica nema reku.
Kako je onda došlo do „subotičkog cunamija“? Šta se desilo januara 1982. godine?
U neposrednoj blizini fabrike „Zorka“ nalazilo se „Muljno polje II“, odnosno veštačko jezero opasano nasipima, u kome se zagađena voda taložila, kako bi se nakon toga pustila u kanalizaciju. Zima je bila oštra pa su se zamrzle odvodne cevi, a i na površini se stvorila ledena kora. Pošto je u jezero nastavila da dotiče voda iz fabrike, vodena masa je rasla i počela da stvara pritisak na nasipe. Rezultat je bio iznenadni kolaps nasipa i izlivanje velike količine vode. Prve na udaru su bile dve pomenute ulice gde je stradalo najviše objekata. Bujica je prodrla u stare kuće od naboja od kojih četiri posle toga više nisu bile za život, dok su ostale mogle da se poprave. Radnici „Zorke“ su odmah pritekli u pomoć ljudima u poplavljenim kućama. I fabrika i opština obećali su da će iseliti taj kraj i obeštetiti građane, međutim, trebalo je dočekati da dođe proleće, da se voda povuče, proceni šteta…
Život kod „Zorke“ tridesetih godina (fotografije iz zbirke Đule Ditriha)
Ljudi su gradili kuće bliže svojim radnim mestima, svesni da će imati pogled na pejzaž hemijske industrije, da će osetiti neprijatne mirise… ali ne i da će doživeti poplavu od iznenadnog talasa, koji bi danas pod znacima navoda nazvali – CUNAMI.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Vrlo sam zahvalan za danasnje secanje – naime zivot mojih roditelja od 1906. god. vezan je za ovaj KRAJ OKO ZORKE. – Deda sa malom decom kada su stigli iz Brasova ziveli su u strogom krugu ove fabrike. Kasnije stanuju ISPRED I to na putu za Kalebiju, kasnije se stvara naselje IZA fabrike jedan deo na brezuljku do pruge, dok ovaj deo koji je STRADAO bio je nize ali tih godina nije bilo Cunamija cak je postojalo ostrvo odmah do Somborske pruge gde su ziveli Romi sve do 50-tih godina. Moji roditelji tada vec zive u gradu, a i ja sam rodjen u Mokrancevoj ulici ili na Madjarskom jeziku Pénzes utca. Tako da niko nije stradao iz nase familije od Cunamija. U tim pocetnim vremenima nije bilo cudnih mirisa od strane ZORKE.
Jos imam slika iz ovog kraja cak sam prosledio sliku kuce gde odrasli nasi roditelji sve je to pohranjeno u Istorijskom arhivu i na raspolaganju Lansky-om. HVALA
Treća slika je verovatno snimljena na poljani iza kasarne na Halaškom putu. Tri muškarca na slici zaklanjaju pogled na kuću moje bake, a moju tvrdnju najviše podupiru kanali po dužini polja koji su služili za skupljanje podzemnih voda. Tu je negde nedavno sagrađena zgrrada sa solidarnim stanovima.
Sa desne strane pruge se nalazila kolonija Cigana, nekoliko sklepanih kuća i šatora. Na tom mestu je kasnije stvoreno Muljno polje, pa kasnije još jedno sa desne strane Bajske pruge.
Većina nas zavidi onima koji žive pored reke, jezera ili mora. Jeste to prednost, ali kada priroda pokaže svoje zube onda je bolje da smo što dalje. Mada, što se desilo 1982. u našem gradu, nanelo je štetu velikih razmera. Kad „cunami“ počne harati čoveku ostaje samo da beži, da život spašava, a materijalno ne može puno. Živ i zdrav čovek kasnije sve nadoknadi.