Za mnoge će ova stara slika predstavljati zagonetku. Podsetiće nekog na jednu trgovačku ulicu u centru Subotice, ovaj stub za plakate navešće posmatrače na pogrešan trag, međutim onaj ko je mlađi od 50 godina, ima opravdanje da ne zna o čemu je reč. Ovog objekta koji se nalazio u centru grada, nema već decenijama. Tačnu lokaciju ostavimo za kraj.
I ova gradska tačka dočekala je sedamdesete godine XX veka odudarajući od svog komšiluka. Široka ulica je krajem 19. i početkom 20. veka dobila spratne zgrade, menjajući stare kuće koje su imale sentimentalnu vrednost starim Subotičanima. Čak i rušenje stare gradske kuće i izgradnja nove, podelila je tadašnju javnost. Štampa piše da će nova zgrada zasesti na trg kao kakva kvočka, da na jedna kola materijala za gradilište, jedna idu na imanje gradonačelnika…Secesija će biti vrednovana tek decenijama kasnije.
U gradskom jezgru Subotice samo jedna petina kuća pripada stilu secesije. Ostale zgrade su građene u drugim eklektičkim pravcima – neobaroku, neoklasicizmu…Bitnu odrednicu prema onome što želimo da vrednujemo, čini sentimentalni doživljaj. Prilikom uređenja ulice Braće Radić, bilo je onih koji su se sa setom sećali kloparanja konjskih kopita po žutoj klinker kocki. Zvuk stare Subotice koji se više nikada neće čuti.
Javne rasprave često izlaze iz racionalnih okvira, ne vodeći računa o održivosti ponuđenih rešenja. O kućama raspravljaju oni koji u njima neće živeti, govore o javnom prevozu kojim se neće voziti, o kulturnom i zabavnom životu u kome neće učestvovati. Većini je Subotica u srcu ali je gledaju na različit način vođeni najčešće isključivo emocijama.
Advocatus diaboli
Ako Subotičani ne mogu da se slože oko rušenja starih kuća, kod jedne stvari su gotovo jedinstveni. To je subotički tramvaj. Ova tema predstavlja „svetu kravu“ koju se do sada niko nije usudio da stavi u kritički diskurs. Kada su u Vatikanu nekoga želeli da proglase za sveca, obavezna formalnost bila je rasprava „za i protiv“. Kanonik zadužen da iznese kontra argumente, bio je nosilac funkcije „đavolji advokat“.
Šta bi subotički đavolji advokat rekao protiv voljenog tramvaja ? Verovatno bi podsetio Subotičane da je to prvenstveno javni prevoz za čije funkcionisanje moraju da postoje određeni uslovi, da tramvaj ne bi izgledao kao 1974. (i tada je već bio zastareo), već bi to bio moderan dizajn koji je sve samo ne romantičan, zatim da bi neke ulice morale da dožive ozbiljne promene (od uklanjanja zelenila do rušenja nekih objekata), da Subotica ima vrlo nepovoljnu gustinu naseljenosti na većini linija, koja bi garantovala isplativost…
Sve bi to rekao đavolji advokat i niko drugi (ne bi se usudio).
Na Paliću
Nego, da se vratimo na prvu sliku. Nije u pitanju Rudić ulica, mada se radnja za izradu dugmadi i plisiranje preselila upravo tamo, nakon što je ovaj objekat u ulici Matka Vukovića srušen. Na njegovom mestu je podignuta robna kuća Standard. Godina je bila 1971.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Dodjem ja sa posla kuci, udjem u dnevnu sobu, i vidim da nesto nije u redu. Pogledam okolo i primetim da je jedna vaza koja je godinama stajala na jednoj komodi, promenila mesto i sada je na drugom kraju sobe. Kazem zeni da to tako ne moze i da vaza mora nazad na svoje staro mesto. Zena cuti i samo me gleda. Pitam – sta me tako gledas? Kaze ona gledam i pitam se gde je ostao onaj mladi covek sto je hteo da promeni svet i podigne svetsku revoluciju, a sada ga smeta i kada jedna obicna vaza promeni mesto. Stvarno je to tako sa nama ljudima. Dok smo mladi menjali bi sve stvarali nesto novo. Za to se i „Secesija“ zove „Jugendstil“ prevedeno bilo bi to „omladinski“ stil ili stil mladih. Nije tesko zamisliti stariju generaciju na prelazu iz 19 u 20 vek kako se zgrazala nad nemogucim stilom i ukusom mladje generacije. Nasu gradsku kucu sam obozavao jos u vreme kada sam prohodao. Obavezno smo morali da gledamo gradsku kucu kada bi nekoim poslom dosli u centar. Osim toga moj otac je bio zaposlen u opstini i kancelarija mu je bila u gradskoj kuci. Posetio bih oca na poslu i onda naravno temeljno prolutao svim njenim hodnicima i spratovima . Meni je to kao klincu ostao nezaboravan dozivljaj sve do danasnjih dana. Sa druge strane imao sam priliku da porazgovaram sa ponekim strancima koji su prosli kroz Suboticu i misljenja su da je nasa Gradska kuca samo jedna gomila kica i neukusa uvijena u pseudofolklorni mantil. Okicena kao torta u seljackim svatovima. Sto se naseg tramvaja tice to je jedna jako idealiziran prica, i sto je vremenska distanca veca, legenda o tramvaju je sve lepsa i idealnija. Stvarnost je nazalost mnogo prozaicnija. U tramvajski prevoz se decenijama nije finansijski ulagalo, bilo je to krplenje i krpa na zakrpu. Sve je bila samo improvizacija koju su zaposleni obavljali u prvo redu da bi kako tako sacuvali vlastita radna mesta. To je kao kada imas automobil vozis ga, nista ne ulazes u njega, nemas originalnih rezervnih delova, ceprkas nesto oko motora, a ti i dalje vozis sve dok tako izraubovano vozilo definitivno ne zavrsi na otpadu. Suboticki tramvaj recimo nije imao grejanje. Nije potrebno mnogo maste da se zamisli jedno „romanticno“ zimsko putovanje od Rudica do Palica u nezagrejanom tramvaju koje traje izmedju 45 i 60 minuta (kako kad) Danasnji nostalgicari, koji mozda nisu nikad ni usli u nas nekadasnji tramvaj, verovatno ne mogu da zamisle Suboticu pod snegom i putnike koji unose na obuci sneg u tramvaj, i taj sneg se ne topi, nego se slaze jedan na drugi sve dok se patos ne pretvori u jednu masivnu, dobro utabanu, ledenu santu. Vozac (kocnicar) i kondukter nisu slucajno nosili ovcije bunde dugacke do poda kao cobani negde u pustari. Voznja jednim takvimtramvajem nije bila ni malo atraktivna a jos manje udobna. Zbog toga nije nikakvo cudo da su gradjani ipak radje preferirali jedan ne samo dobro zagrejani nego i mnogo brzi i pouzdaniji autobus.
Navijam za vracanje tramvaja u Suboticu.
@Kertvaros
Istina je da su ponekad kodukteri (ne kočničari) i (retko) vozači tramvaja zimi odevali ogromne bunde, ali to nije bilo zbog nedostatka grejanja. Izolacija vozila je bila vrlo slaba (nikakva), a vrata su se teško i sporo otvarala/zatvarala. Kako je tramvaj bio prilično visok u odnosu na trotoar, ulazak i izlazak trajao dugo. Za bake sa kotaricama je to čak predstavljalo pravu avanturu. Za to vreme se ono malo toplote koju je stvaralo premalo (ispravnih) električnih grejača smeštenih ispod sedišta, jednostavno izgubilo.
@ Rastafarijanac,
Vozaci tramvaja su imali zvanicnu titulu – kocnicar. Sada da li su dugacke bunde oblacili zbog hladnoce ili mozda je takva bila moda, ne bih znao tacno reci 😉
Sto se tice sistema grejanja o tome ne znam mnogo da kazem jer je proslo prilicno vremena od kako sam se vozio Subotickim tramvajem. Moguce i da ga je bilo, ali je u tramvaju zimi bilo hladno kao u ledari. Misljenja sam da bi danas upravo mladji svet bio najglasniji za ukidanje tramvaja, a da su ga doziveli u njegovim poslednjim godinama.
Mada nisam arhitekta ili urbanist mislim da se zgrada Standarda kao moderna građevin fantastično uklopila u okolinu i „otvorila“ je ulicu odnosno ovaj dio Subotice.
Priča o starim tramvajima je još uvijek aktuelna i stari tramvaji,modernizovani koliko se to može moraju imati svoje mjesto u Subotici.
Pa ljudi odrastao samu toj uluci od 1951,godine i gotovo je nemoguće da se ne sećam ove prodavnice a pogotovu kako autor teksta piše 1971.godine.Na mestu Standard konfekcije se nalazila neka prodavnica i uvučeno čuvena poslatičarnica Avala koja se zbog rušenja preseljena u D.Tucovića a pored nje cvećara.To se ovde ne vidi što se na slici ne vidi već dugmad plastična kojih se takođe ne sećam.Tako da mislim da to ipak nije bilo u ul.M.Vukovića.
Kad se danas u Evropi kaze „tramvaj“, misli se na, recimo, ovako nesto:
Za „ovakvo nesto“ Subotica nema para (recimo da orijentaciociono kosta oko 5mil. evra po kilometru-nova infrastruktura, izmestanje postojece, vozila, depoi, itd). Tri nekadasnje linije su imale 15 km i godisnje su prevozile 12 miliona putnika. Danas SVE gradske linije Suboticatransa ne prevezu godisnje ni upola toliko. Jednostavno, ne postoji realna potreba za uvodjenjem visokokapacitativnog sinskog saobracaja-sto tramvaj jeste-kad putnika za tako nesto ne bi ni bilo. Subotica, cinjenica je, nema dobar sistem javnog gradskog prevoza, ali to je posledica male gustine stanovanja, velike povrsine naselja u odnosu na broj stanovnika. Ovakva urbana konfiguracija, na zalost, ne opravdava investiciju takve vrste, na stranu sto je ona za ovaj grad i drzavu nedostizna. Poguscavanje mreze autobuskih linija, podizanje komfora u autobusima, uvodjenje, recimo, prava prvenstva prolaza za autobuse na najgusce semaforizovanim pravcima su maksimum kojem gradjani mogu da se nadaju, a i to samo u slucaju da postoji kompetentna lokalna samouprava
G. Lansky nije mi jasno, na fotki na kojoj se vidi Železničar ne vidim staru poslastičarnicu „Avala“ koja se prvobitno tamo nalazila?
@urbansu
kako uvesti pravo prvenstva za autobuse bez posebne trake za javni saobraćaj? koliko ulica u centru, gde je to najpotrebnije, ima mesta za dodatnu traku?
Poslednja dva lokala na slici se ne vide. Adresa je Matka Vukovića 3.
Ne znam tačno godinu kada je nastala fotografija ali to je to – provereno.
Evo te adrese (Matka Vukovića 3) za vreme rata (1941 – 44). Tu je restoran, levo se vidi i stub za plakate.
Restoran se oglašava na adresi Deak utca 3 (danas Matka Vukovića 3)
@amacak
nije potrebno imati posebnu traku za autobuse da bi semafor mogao da „očita“ nailazak autobusa i upali mu zeleno svelo. Recimo na potezu od „Vatrogasaca“ do Rodića. Na ovoj deonici autobusi se kreću u režimu: „stanu na stanici-stanu na crvenom-stanu na stanici-stanu na crvenom“. Ostali pravci nisu toliko opterećeni semaforima da bi u ovom trenutku bilo potrebno tako nešto. Ali ponavljam, ovde je i postavljanje civilizovanijih autobuskih stajališta doživljeno kao neviđen pomak
@urbansu
ovde je i zeleno koje trepne 3 puta predstavljano kao tehnički poduhvat ravan letu do meseca i nazad.
to kako si opisao(la) ne bi bilo naročito efikasno jer bi radilo samo ako je autobus na prvom mestu. takođe bi poremetilo ionako kilav zeleni talas. ne bi radilo ni ako autobus stigne usred crvenog kada je zeleno za ostale pravce jer ne može da se gasi zeleno za druge, pali za autobus pa opet gasi za pravac gde je autobus i vraća za ostale.
dugmadi su izradjivali porodica OSTROGONAC, PORED NJIH JE BIO ZLATAR
@amacak
hvala bogu da je su pitanja koja postavljas tehnoloski razresena i prodaju se kao gotov proizvod. Nego, sta se radi na trepcuce zeleno? U Beogradu i Novom Sadu ubrzavaju a u Subotici neki ubrzavaju a drugi usporavaju???
U Subotici se usporava i na puno zeleno, a kod skretanja sa glavnog puta usporavanje počinje 100 metara pre raskrsnice.
Kad je već reč o „nekad bilo, sada se samo spominjalo“ dragim stvarima, onda klik na link i sledi virtuelna vožnja oko, ali i kroz unutrašnjost Nj.V.Tramvaja zvanog želja, koji na parkingu lokalnog prevoznika prebira po vlastitim uspomenama. U to ime, jedno tramvajsko milozvučno : „CINGL-DONGL !“
/www.youtube.com/watch?v=xu3kAmPmDGg
Za približno 20 miliona evra bi se Linija 6 verovatno mogla zameniti na tramvaje, 5 tramvaja (4+1 rezervni) sa maksimalnom frekvencijom od na svakih 20 minuta pri angažovanju 4 tramvaja. Za iste pare bi se mogao skoro ceo vozni park obnoviti, a trenutna lošija vozila bi se mogla iskoristiti kao dopuna u vreme špice kada se zahteva veća frekvencija polazaka. Koliko god bi tramvaji bili interesantni, renoviranje voznog parka, stajališta i dodavanje displeja za informisanje o nailasku polazaka bi bilo mnogo pogodnije za poboljšanje standarda javnog prevoza.
Prodavnica broj 2. tadašnje firme „Željezničar“ zaista se nalazila na mestu u Matka Vukovića 3, gde je danas uslovno rečeno „Standardkonfekcija“, kako i stoji na ovom sajtu. Na mestu zdrade RK „Beograd“ na Korzou, tada se nalazio bivši parni mlin u kojem se šila „Titovka“, na spratovima proizvodni pogon, a u prizemlju velika prodavnica. Ove dve firme spojile su se u novu firmu „Novi Željezničar“, a prodavnica „Željezničar“ br. 2 preseljena je sa lokacije M.Vukovića 3 na ugao Rudićeve ulice.
Što se tiče tramvaja on sam po sebi jako trese tlo, čak i ovi novi za koji mi svakako kao osnovno rešenje, nemamo mogućnosti. Za njega su potrebne šine bar na 4-5 metara od zgrada. Realno, u poređenju sa velegradovima, mi smo vrlo mali grad. Stari tramvaj sastojao se uvek od nekih, u drugim gradovima rashodovanih ili ukinutih vozila, pa ga je samo kao turistički tramvaj trebalo preseliti kompletno na Palić, što se može još uvek uraditi sa kolima koja drugi veći gradovi rashoduju. Cena vožnje mora biti u funkciji turizma, dakle skoro besplatno. Gradske probleme elegantno i sa vrlo malo prepravki možemo rešiti trolejbusima, koje ovaj grad može i da servisira u potpunosti, baš kao i tramvaje.
Slika je zaista Matka Vukovica 3. Na slici je prodavnica Željezničara, koja je u dvorišnom delu imala krojačku radionicu,pa ste u radnji mogli kupiti štof za odelo i odmah preći kod krojača koji bi vam sašili odelo po meri. Tako sam i ja ovde kupio odelo za venčanje 1959.godine – na kredit.
Pored nje je radnja za izradu dugmadi i plisiranje. Posto mladi verovatno ne znaju šta je to plisiranje – to je specijalan postupak pomoću kojega su materijale za suknje naborali – slagali, a onda su krojačice šile od tog materijala tzv.plisirane suknje koje su bile u modi naročito pedesetih i šezdesetih godina.
Iza toga je zlatarska radnja, u to vreme je bio zabranjen promet zlata, pa su zlatari obavezno isticali da predmete izrađuju od donetog materijala, a najvećim delom su se bavili izradom bižuterije.
E,tu na kraju vidim dve radnje za prvu nisam siguran, a druga – do kapije, je bila poslastičarna legendarnog *Kaplara*. Pored toga što je držao poslastičarnu on je na fudbalskim utakmicama prodavao semenke, njegov poznati reklamni slogan je bio *Kupujte sportsku zanimaciju* tj.semenke. Posebna atrakcija njegove poslatičarne je bio izlog za kojim je sedela devojka koja je pekla tzv.slatke kornete za sladoled. Postupak je bio sledeći – iz posude pomoću slavine se ispuštala određena količina mase za kornete na zagrejanu ploču, te se nakon izvesnog vremena još mekana masa sa ploče namatala na specijalnu drvenu formu i eto korneta. Ti korneti za nas su bili nedostižni, kupovali smo sladoled u običnim kornetima. Nakon što se Kaplar odselio u Tursku njegovu radnju preuzima Cvećara Ruža porodice Kočik.
@ Aleksa,
Odmah da kazem i naglasim – meni se cini – jer je vremenska distanca prilicno velika i covek dosta toga zaboravi ili caki i neke stvari pomesa. Dakle jos jednom, meni se cini, da je nakon Kaplarovog odlaska u Tursku, njegovu radnju preuzeo jedan od brace Krakovski koji je pre toga drzao poslasticarncu na uglu V. Karadzica i Korza i koja se zvala Avala. Drugi od brace Krakovski je drzao mali uski lokal, poslasticarnicu, odmah pored krojaca Kozomare, ta poslasticarnica se zvala Triglav. Nekako u to vreme dolazi pocetak gradnje Miki-radnje i vlasnik Avale zbog toga mora da se seli u bivsu Kaplarovu radnju i on tamo nastavlja posao pod starim nazivom Avala. Krojac Kozomara takodje tu nekako istovremeno seli u USA, i njegovu radnju pruzima drugi (mislim da je bio mladji) brat Krakovski, rusi pregradni zid i nastaje veci lokal sa vise mesta za sedenje, i tako nastaje ono sto je kasnije generacijama gimnazijalaca bio „glavni kvartir“. Triglav ubrzo postaje drustveno preduzece, bivsi vlasnik Krakovski je postao valjda nesto kao poslovodja ili nekakav sef u svojoj bivsoj radnji. Vlasnik poslasticarnice Avala iz nekog razloga napusta posao (starost, bolest) i prodaje svoju radnju nekim Albancima. Oni nastavljaju posao dalje pod starom firmom Avala. Dalje ne znam . Neko mi je jednom pricao da su se i Albanci preselili nekud u ul. D. Tucovica i da i dalje rade pod tradicionalnim imenom Avala. Napominjem da za ovo ne bih stavio ruku u vatru, i sasvim je moguce da sam nesto pobrkao a i mnogo toga zaboravio.