Subotički “Grand Prix”

Prva trka automobilima kod nas, kako beleže stare hronike, održana je još 1905. godine na drumu između Subotice i Sombora, a potom i nazad. Dakle, samo četiri godine je prošlo od pojave prvih kola na subotičkim ulicama, do dana kada će i dalje skroman broj vlasnika četvorotočkaša poželeti da se dokazuje na ko zna kakvim putevima, sa svojim preskupim mašinama.

Stari Subotičani su voleli trke pa su ubrzo na „Somborskoj kapiji“ napravili stazu za takmičenja. Posle rata imali su i sam centar Subotice za ulične reli vožnje koje su postale tradicionalne. Žene su se takmičile za 8. mart dok su muškarci svoj reli imali za 10. oktobar.

Da spadamo u red zemalja koje imaju snažnu auto industriju i konstruktore mašina kao Nemci, Francuzi, Italijani ili Englezi, Subotica bi sigurno bila postojbina nekih asova automobilizma, toliko je bilo strastvenih vozača i mehaničara čiji su dometi bili bolno ograničeni preskromnim sredstvima. Tim pre oduševljava ozbiljnost kojom su se ti naši ljudi nekada bavili auto–moto sportom. U taj vremenski okvir spada i priča o trkama „male formule“ u ovom gradu.

Kada se kaže mala formula, misli se na Karting. To su vozila na četiri točka oblikovana baš za trke. Karting obično predstavlja odskočnu dasku za viši rang moto sporta, tako da su bivši šampioni Formule 1 poput Mihaela Šumahera, Sebastiana Fetela, Nike Rozberga, Airtona Sene, Luisa Hamiltona i Fernanda Alonsa, započeli karijeru upravo na kartingu.

Ovo vozilo je kreacija Kurtisa Krafta, američkog dizajnera trkaćih automobila koji je prvi primerak izgradio 1956. godine da bi već naredne godine počela industrijska proizvodnja. Još osamnaest leta je prošlo, kada je u fabrici „Partizan“ konstruisan subotički karting i organizovana trka u centru grada.

Pre svih, priliku da ga probaju imali su brigadisti omladinske radne akcije „Palić 1975“. Ni drugi ljubitelji brzine nisu dugo čekali da vide prve subotičke trkaće mašine. Omladinski savez i „Narodna tehnika“ osnovali su karting klub. S druge strane, u preduzeću „Partizan-Tomos“, planirali su serijsku proizvodnju od domaćeg materijala (osim guma) i sasvim u duhu ondašnjeg entuzijazma – originalnu konstrukciju, naravno, pridržavajući se osnovnih dimenzija i skica. U srednjoročnom planu zacrtana je proizvodnja ovog vozila i u delovima, kako bi mladi ljubitelji mehanike mogli da ga sastavljaju sami.

Prvi izlazak na subotičke ulice, povodom Nedelje tehnike, organizovan je sa svim elementima jedne prave auto trke. Učesnici su bili provereni vozači auto moto kluba, jer, koliko god ovo vozilo bilo maleno, brza vožnja na stazi okruženoj ništa manje hrabrim gledaocima, nije ni malo bezazlena.

Tako je tog lepog oktobarskog dana 1975. godine održana ova atraktivna trka od 60 krugova, uz prisustvo brojne publike. Subotičani su mogli da vide šta sve karting može da pruži, a klinci da počnu da sanjaju neke mnogo veće trke i opasnije mašine.

Velike želje i dalje su samo san, dok ovakvi prizori u Subotici postoje još jedino na starim slikama. Zatvaranjem centra grada za saobraćaj, tu više nije bilo mesta za reli vožnje kao ni na trkalištu petnaestak godina ranije, koje je postalo hipodrom.

Karting je i dalje popularan i danas se obično vozi na manjim stazama, mada se neke profesionalne karting trke održavaju i na trkalištima u punoj veličini. Ima veliki broj sledbenika u Evropi, takmičari su oranizovani u međunarodne federacije, a da klincima doda malo gasa, prošle godine je snimljen i igrani film na ovu temu – Go Karts.


Lansky



KOMENTARI

  1. Anonimni kaže:

    Postoje plakati sa trka na danasnjem hipodromu, kao i slike,
    a u gradu sve je bilo u reklami na letcima koji su deljeni u radnjama
    i prodavnicama – pozdrav arhiv DIETRICH archivum – Subotica
    https://gradsubotica.co.rs/wp-content/uploads/2021/05/motociklizam-subotica.jpg

  2. Djuka kaže:

    Secam se ovih trka u centru! (mirisa spaljenih guma i izduvnih gasova 🙂 ).
    Moj brat od strica je vozio ove trke i bio uzor nama, klincima.

  3. avet kaže:

    Imali smo prilike isprobati voziti pravi karting u sedamdesetim godinama prošlog veka i mi obični smrtnici u nekom malom luna parku na placu na Korzu, koji je godinama zvrljio prazan, sve dok se umesto nekada srušenog mlina nije izgradila Robna kuća Beograd. Za vreme tih nekoliko godina dok je plac bio prazan i dok se nadležni nisu dogovorili kada će tamo nešto da se izgradi, nekoliko puta su montirali i demontirali Luna park. Idealno mesto je to bilo za omladinu, čak nam je i bilo žao što će tamo nešto da se gradi, toliko nam je kroz te silne godine bilo normalno da je to mesto bilo prazno.

  4. Trovach kaže:

    @avet…Ta zgrada se, cini mi se, vidi na drugoj slici. Moj tata je zvao “Titovka” (ako nesto nisam pobrkao). Ne secam je se jer sam ’68. godiste i pamtim samo ogradu sve do izgradnje robne kuce. Secam se jos i drvare na uglu Vase stajica i Djure djakovica gde je takodje bio lunapark. Posto sam kao jako mali cesto isao kod zubara u dispanzer, tata mi je obecavao da cemo ici da gledamo koke, koje su drzali u dvoristu te drvare, ako ne budem plakao. Meni su kao gradskom detetu te koke bile jako interesantne.

  5. Alex kaže:

    Kad vidim sta je sve bilo a sad smo tako napredni da nemamo skoro nista. Dali smo postali Minimalisti ili smo odustali ni sam ne znam.

  6. Kertvaros kaže:

    U ono predautomobilisticko vreme, pod njim podrazumevam doba kada je bilo automobila, ali ih je retko ko posedovao, motocikli su bili glavni u prevozu “malog coveka” Poneki BMW ili DKW zatim Zündapp ili Adler, Triumph, Jawa, MZ i naravno Puch i NSU u domacoj licenci su bili svakodnevna slika nasih puteva i ulica. Imati u to vreme motorbiciklu to je vec bilo nesto. Kasnije je citava zemlja bil preplavljena Tomosovim proizvodima pa je tu i tamo i omladina mogla nesto od toga da si dozvoli. Ja sam na hipodrom ponekad odlazio na Speedwey – trke, manje iz nekog licnog interesa a vise po grupnoj dinamici. Najvise nas se dojmio momenat kada sve te “nafrizirane” masine pocnu da ulecu u krivinu i straznjim tockom podizu visoke mlazeve crne sljake kojom je pista bila nasipana. Pobednik bi dobio lovorov venac napravljen od zelenog papira, namestio bi ga sebi preko ramena i okrenuo jedan pocasni krug uz opsti aplauz publike. Inace na toj istoj hipodromskoj stazi su kasnije kada je pocela opsta automobilizacija, mnogobrojni Suboticani naucili svoje prve stvari o upravljanju automobilim. Kako to ide sa kuplungom menjacem i ono sta je najvaznije, gde je kocnica i kako sva to funcionise, i tek onda bi sa instruktorom izasli na ulicu i ukljucili se u normalni saobracaj.
    Za Carting sam u to doba cuo ali ne i video. Tek par godina kasnije me je put naneo u Nemacki gradic Kerpen, gde je na njegovoj periferiji postojao Carting – club u kome je otac brace Schumacher bio neka vrsta domara. (danas 2/3 celokupne infrastrukture i investicije pripada porodici Schumacher) i kako je primetio Lansky, tamo su osim Scumachera mnogo slavna imena automobilzma zapocela svoju karijeru.
    U Subotici nisam nikada video auto-trke i ne znam da li ih je u moje vreme uopste bilo. S vremena na vreme, ne bih znao vise tacno da sortiram moja secanja, odrzavani su neka vrsta relija, zapravo vozaci bi se takmicili u spertnosti i vestini upravljanja vozilom. U centru grada bi se postavile razne prepreke koje je valjalo u sto kracem vremenu i sto elegantnije savladati. Tada jos nisu postojali plasticni cunjevi kakvi se danas koriste za obelezavanje trase koja je predvidjena za voznju, pa su se umesto njih postavljali pravi drveni cunjevi valjda pokupljeni sa neke kuglane i karoserija bi onda “zapamtila” gde je sofer napravio gresku. Dok ovo pisem, kroz glavu mi prolazi jedno ovakvo takmicenje i tada glavna atrakcija, foto -Medjeri (junior) sa prekrasnim crvenim cabriolettom, Triumph TR4 koji je nekako u to vreme dovezao iz Engleske. Meni se je taj sportski auto jako dopao. Ironija sudbine – kada sam kasnije bio u prilici da sebi kupim nesto takvo, nije mi to vise trebalo.

  7. avet kaže:

    Interesantno mi je, a ono što se i ovde vidi na fotografijama, koliko puno ljudi-posmatrača je bilo u to vreme na ulicama grada povodom bilo kakvih događanja.
    Bilo da je događaj bio neka moto-trka, Dužijanca, Dan Mladosti, prolazak Titove štafete, Titova poseta Subotici, neki koncert, ORA, Omladinski festival, ne mogu sada ni da se setim koji su to sve masovni događaji bili, ali ulice u centru grada su tada uvek bile prepune ljudi, jedva se moglo proći.
    @Trovach
    Jasno se sećam te kuće sa kokoškama koju spominješ, na uglu ulice gde je sada zgrada u kojoj je i burekdžinica Lipa. Kuća je bila upravo na uglu ulice, usamljena kao neki salaš, jer oko nje su već odavno sve kuće bile srušene.
    Tamo oko te kuće je bio teren gde su postavljali lunapark. Valjda se čekalo da taj vlasnik poslednje kuće sa dvorištem ostari, a naslednici da odluče da prodaju taj deo, pa da počne gradnja višespratnice na tom mestu.
    @Kertvaros
    Hipodrom je bio mesto gde sam naučio voziti bicikl.
    Te crne šljake koju spominjete, a kojom je bila pokrivena staza se dobro sećam i ja i moje noge, bila je gruba i hrapava, noge su mi često bile izderane i krvave, naročito su mi kolena zapamtila padove sa bicikle, jer smo i mi klinci hteli oponašati motocikliste u hvatanju oštrih krivina i naglom kočenju. Mislim da su tu crnu šljaku donosili iz Toplane kao ostatak sagorevanja uglja za vreme grejne sezone, mada nisam siguran, možda je bila u pitanju neka električna centrala.

  8. Trovach kaže:

    @avet…Krajem 70-ih smo se iz Ljubljanske preselili u Mali Bajmok. Ne znam o kom periodu govoris, ali i ja sam dosta cesto odlazio na hipodrom. Tamo je bila i precica koja je prolazila kroz igraliste blizu skole za nize razrede. Ako se dobro secam tamo je bila i kafana. Toliko se toga u medjuvremenu izdesavalo da nisam siguran za sva svoja secanja.

  9. Trovach kaže:

    Zaboravio sam navesti da se ta precica nastavljala do Bajskog groblja (vise ne postoji) kojom sam iso biciklom . Oko hipodroma je bilo i puno koprive koju sam brao za curke.

  10. Goran kaže:

    @ Kertvaros
    Da bile su karting trke u centru, oko gradske kuce,negde krajem sedamdestih pocetkom osadesetih,pre renoviranja Trga Slobode. Nemoj me drzati za rec. Posto sam imao prilike da ih gledam jer mi je deda stanovao na Korzu,a usput je bio i novinar Sportski Novosti,pa sam imao cak privilegiju da i sedim kao klinac u kartingu. Dozivljaj za klinca u to vreme.Negde cak imam i sliku iz tog vremena. Takodje je bio i dozivljaj kad su bili ti ispiti spretnosti.. Samo bio klinac pa se ne secam tako svakog detalja kao tih.

  11. avet kaže:

    @Trovach
    Moje rano detinjstvo zahvata period sa kraja 60-ih i početak 70-ih godina. Hipodrom u to vreme nije imao ogradu, moglo se ući sa bilo koje strane, a sredina hipodroma je bila kao neki pašnjak sa neravnom, nekom glineno-zemljanom površinom sa oskudnom travom. Verovatno su se i ovce ovde napasale.
    Kafane se ne sećam, verovatno je bila, male škole se sećam, jedna je bila kod Hipodroma, a jedna kod Bačkinog igrališta.
    Za nas dečurliju iz pravca centra grada je to bio vrlo interesantan teren za igranje, jer je tu bilo puno prostora za trčanje, vožnju bicikala, loptanje, puštanje onih šestougaonih zmajeva koje smo sami pravili od trske i pak-papira i naravno, dugačakog kanapa. Zmajeve smo mogli puštati jako visoko, bez opasnosti da se negde zapletu u strujne žice.
    Kada sam bio jako mali, sećam se kanala u Hipodromskoj ulici paralelno sa Hipodromom, kroz koji je tekla voda iz pravca ciglane, negde iz pravca ribnjaka AS trejda. Potok je sekao Somborski put, tekao je duž Bačkinog igrališta sa strane prema centru grada, pa je nastavljao svoj tok između dva reda kuća na “ničijoj” zemlji, između Palmotićeve i Velebitske ulice, posle je izbijao ispod Gundulićeve ulice kod zabavišta, pa posle kojih stotinjak metara skretao desno u pravcu Kerske crkve, pa opet levo ispod Beogradskog puta kod nekadašnjeg otpada između ulica Otona Župančića i Sonje Marinković, pa desno prema Prozivci, opet na ničijoj zemlji između ulice Matije Gupca i ulice Lajoša Joa. Kada se prolazi autom Beogradskim putem, tačno se na putu nazire najniža tačke gde je potok nekada sekao ulicu, Beogradski put.
    Ako se pogleda karta Subotice na Google-Earthu i prebaci u satelitski prikaz, na nekim ovim mestima se još uvek daju nazreti obrisi, tok ovog potoka, teren je zeleniji, na ničijoj je zemlji, potok koji je na kraju posle Prozivke, završavao u Palićkom jezeru. Mislim da je i prvobitna Gabrić-ćuprija bila iznad ovog potoka, nisam skroz siguran, jer je bio i neki tok potoka iz pravca Štrosmajerove ulice negde blizu Prvomajske ulice, ali je to bilo dosta ranije, toga se ja ne sećam.
    Kada bi u Suboticu dolazio neki Cirkus, jedno vreme su ga postavljali na Hipodrom, tamo je bilo dovoljno mesta za njega. Posle su prebacili na Prozivku, verovatno jer je tamo bilo više stanovnika, a tada je još tamo bilo dosta praznog terena.

  12. Kertvaros kaže:

    @ avet

    Danasnja toplana je nekadasnja Suboticka elektricna centrala. Objekat i mesto su isti. Struja se tamo proizvodila uglavnom za potrebe grada, njegovih stanovnika i lokalne industrije. Negde krajem 50 – tih i pocetkom 60-tih godina proslog veka prestala je sa radom jer je struja iz nje jednostavno bila neekonomicna a proizvodila je struju jacine 110 volti. Dobili smo struju 220/230 volti a parne turbine (na ugalj) su umesto elektricne energije pocele sa proizvodnjom toplotne energije i umesto na ugalj isle su kasnije na mazut. Na starim fotografijama se mogu videtii visoki tornjevi od drvenih dasaka koji su sluzili za rashladjivnje vodene pare i njenog ponovnog reciklranja u vodu za kazane parnih turbina. Kada bii se ispustala vodena para u te tornjeve za rashladjivanje moglo se cuti njeno sistanje po celom Kertvarosu i Novom Gradu. Ugalj za centralu je stizao iz Bosanskih rudnika zeljeznicom i onda se transportovao zapreznim vozilima, kamionima ili jednom vrstom teretnog tramvaja. Ako pogledama malo pazljivije ugao teretne stanice izmedju Pap Pala i Palickog puta otprilike na sredini pesackog trotoara koji vodi dalje ispod mosta, mogu se na zemlji videti jos uvek dosta slabi obrisi pretovarne rampe i njene posebne konstrukcije koja je omogucavala vrlo brzi pretovar iz vagona sa ugljem na gornjem koloseku i teretne tramvajske kompozicije na koloseku tacno ispod vagona sa uglem. Bilo je dovoljno otvoriti stranicu vagona sa ugljem pa da ugalj jednostavno procuri u tramvaj. Obicno bi pokoji grumen uglja pao i negde i oko vagona, na radost Suboticke sirotinje koja je taj ugalj sakupljala u dzakove i nosila svojoj kuci. Pepeo kao ostatak sagorevanja uglja, gomilao se je u ogromnim kolicinama, mi ga poznajemo kao “crna sljaka”, i onda je prosipan po neasfaltiranim ulicama ili drugim prikladnim mestima i ljudi nisu morali gaziti po blatu. Eto tako je i crna sljaka bila necemu od koristi.

  13. Trovach kaže:

    @avet…Taj tok koji je isao Strosmajerovom (verovatno je taj tok isti onaj kanal kod Kelebije) se nastavljao Prvomajskom i isao do Palica. Moguce je da su se ta dva toka negde spajala.

  14. nevaljali blogger na gradskom prevozu subotica kaže:

    Michael Schumacher je meni sokantni dokaz, da ako je neko navikao na redovno konzumiranje te teske droge brzinskog adrenalina…u osiguranim krugovima a posle neosigurano koristeci na skijanju postane zrtva svoje ovisnosti….A Nicki Lauda je taj koji je debelu lekciju dobio i ucio od toga i postao je sposoban da se transformise kada je ostavio trke na betonskim stazama…

OSTAVITE KOMENTAR