Đerđ Kolompar je bio daleko od toga da bude aristokrata, čak i u ciganskom „plemstvu“. Bio je običan nadničar u Horgošu. Nije mogao da zna ni za poznatu operetu Johana Štrausa „Ciganin baron“, kada ga je pozvao upravnik zadruge i ponudio mu da se fotografiše za etiketu koja se sprema za novo vino. Te 1963. godine, Đerđ je dobio 10. 000 dinara da postane zaštitno lice novog proizvoda, belog vina „Cigany baro“.
Ovakvi, danas uobičajeni marketinški potezi, u ono vreme mogli su da imaju sasvim neželjene implikacije. Tako se desilo građaninu Kolomparu, kada se njegov lik preko noći pojavio na etiketama, plakatima i reklamama, da postane predmet zadirkivanja, da ga, po njegovim rečima, zavitlavaju i u kafani i na poslu, gde su mu govorili da mu sada ne treba posao na sečenju trske, kada je postao BARON.
Kolompar na originalnoj reklami i njegova kasnija zamena
Da li je na ideju došao Đerđ, ili je to možda bilo na nagovor spretnog advokata Piukovića, tek, ovaj slučaj je dospeo na sud ali i na novinske stranice. Javnost je živo pratila suđenje i napore jenog Roma i nadničara, da istera pravdu i dokaže svoju tvrdnju kako je doveden u zabludu.
Prvu tužbu i zahtev za isplatu 960. 000 dinara, sud je odbio uz obrazloženje da je postojao ugovor između „manekena“ i proizvođača vina Hovip i PPK Palić (kasnije „Slovenija vino“). Ipak, žalba Vrhovnom sudu je dala rezultat. Konačna presuda je glasila da Đerđu Kolomparu mora biti isplaćeno 600. 000 dinara zbog moralne štete, a sve etikete sa njegovim likom imaju biti uništene.
Sa proizvodnjom vina se nije stalo . Pronađen je novi lik za junaka Štrausove operete, odnosno etiketu popularnog vina Cigány báró. Bio je to sekratar preduzeća.
I ZIDAR I BARON
Kao što danas u Subotici na Pošti radi jedan „Grof“ ili u ulici Rade Končara živi jedan „Baron“ Rudić, tako su i pre sto godina ljudi dobijali nadimke po titulama, iz raznoraznih razloga. S tim što je to tada moglo da zakomplikuje život. Naime, pre Prvog svetskog rata u Subotici je još uvek postojalo pravo plemstvo koje je ljubomorno držalo do svog aristokratskog statusa i imena.
Godine 1912, subotički građevinski preduzimač Ištvan Kladek, prijavio je svog radnika Antala Podmaniczkog osiguravajućem zavodu imenom prezimenom i nadimkom – Baron. To je bilo dovoljno da se subotička baronerija i plemenitaši uvrede i pošalju otvoreno pismo zidarskom pomoćniku, koje je objavio list „Nap“.
Po dobrom običaju, zidar Antal je dobio priliku da na njega odgovori:
„Ne znam ko me je titulisao baronom, niti ko me je stavio u novine, međutim znam sigurno da sam od glave do pete Podmaniczky, i da su i svi moji preci to bili.
Informisan sam da potičem od grane od koje potiču i baroni Podmaniczky. Naravno da i moja deca nose ovo prezime. Do sada nikada nisam upotrebljavao titulu barona a u sadašnjoj situaciji nemam za to ni potrebe. Radim kod građevinskog preduzimača i tu se neko dosetio da imam isto prezime kao i baroni, te me od tada ovde tako i zovu – Baron Podmaniczky.
Sigurno da je za mene zidarski poziv važniji od titule, jer, bez baronskih titula se može živeti, a da nas zidara nema svi bi stanovali na dudovima kao kokoške.
A mog rođaka koji me je nazvao plagijatorom imena, molim da izvidi, ne žaleći malo para, da li sam zaista ili nisam baš iz loze barona Pomaniczkog. Možda mi se može dogoditi da ostavim svoju zidarsku kašiku.“
S poštovanjem
Antal Pomaniczky (19. oktobar 1912.)
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Price oko vinske etikete se jos uvek secam, istina dosta maglovito. Znam jedino da doticna persona nije iz neznanja dospela na vinsku bocu. A znam i nas dobro kao i mentalitet nasih ljudi. Nisu oni njega toliko zadirkivali zbog lazne titule barona, koliko su mu solili pamet da je trebao da uzme za fotografiju debele pare. Tamo gde su „debele pare“ nisu ni advokati daleko. Dogadjaj iz 1912 gde je zidar zvanicno upisan kao „Baron“ je pre svega propust sluzbenika koji je to upisao. Neko ima recimo nadimak „Doktor“ i sada mu se upisuje ime i prezime u licnu kartu uz dodatak „Doktor“ To je jedna eklatantna zloupotreba akademske titule, lazno predstavljanje i za takve stvari se dospeva i u zatvor. Sama vinarija je postupila po svojoj trgovackoj logici. Treba nesto i za reklamu, ali da ne kosta mnogo. U svetu marketinga i reklame poznat je slucaj jednog Amerikanca koji je isao po divljem zapadu, od vasara do vasara i prodavao jedan hohstaplerski evergeen – lek protiv celavosti. Jednom prilikom je upoznao neku zenu sa genetskim problemom izrazene dlakavosti, narocito po rukama izmedju sake i lakta. Ona mu je asistirala pri trgovini carobnog preparata. Jednog dana ga je tuzila za odstetu jer je, kako ona tvrdi, radeci sa njegovim „lekom“ dobila izrazito dlakave ruke. Tuzeni je na sudu skruseno i pokajnicki priznao svoju krivicu i pravdao se da je za sve kriv njegov extremno dobar lek. Sta je dalje bilo sa lekom i njegovom prodajom, za to nam ne treba mnogo maste. Nositi prezime Grof, Baron, sigurno nije zabranjeno. Ono sto nije dozvoljeno je dodavati proizvoljno i neovlasteno zvanja i titule svome zvanicnom prezimenu. Da je Stefi Graf teniserka a nije grofica je valjda svakome poznato. U nasim krajevima postoje takodje prezimena : Kralj, Kraljevic, Car, Carevic, Grof. Baron itd. cela Bosna je preplavljena Turskim plemstvom. Prezimena po titulama Aga i Agica, Pasa i Pasica ima u vrlo velikom broju. Litografija zgrade suda nastaje u vreme kada je foto tehnika jos bila u povoju i napraviti valjanu fotografiju celog objekta nije bilo moguce a jos manje je tadasnji stamparski nivo omogucavao reprodukciju fotografije u stamparskoj tehnici. Zbog toga se je primenjivala graficka tehnika prikazivanja objekta iz slobodne umetnicke perspektive i svi arhitektonski objekti iz tog vremena deluju vece i pompeznije nego sto su u stvarnosti bili. Slicno je i danas. Kada se prodaju stanovi , prostorije se fotografisu cesto sa sirokougaonim objektivom od recimo 24 milimetara i onda obicne standardne sobe deluju na fotografiji kao da su carske odaje. Za litografiju Starog suda nisam bas siguran da pretstavlja perspektivu sa Prokesove palate. Meni se cini da je ona vise rezultat umetnikove maste i vizije samoga objekta kako ga on zamislja iz pticje perspektive.
Ne prepoznajem zgradu na poslednjoj slici. Da li je to stara gradska kuca?
Ta zgrada iz dana u dan PROPADA, KADA SU SE ODLUCILI STAMPARI
DA KUPE ZGRADU, bila je doterana za potrebe Grafickog zavoda PANONIJA
NOVI VLASNIK izdao je za dva fakulteta, a sada je sve prazno osim golubova. Prokisnjava.
Veliko platno, rad Hangya Andrasa, isto zbog vremenskig uslova
propada. Zavod za zastitu spomenika ili neka druga ustanova verovatno je na potezu da se spasi – verovatno se nece rusiti s obzirom da je izgradjena u periodu K.und K. tj pre 130 godina. Zatvor u sredini kompleksa ima resenje a cela zgrada sa ove divne slike ceka bolje dane, samo da se ne privatizuje.
Zgrada na poslednjoj slici je stari sud i zatvor. Pogled je sa vrha Prokeš palate. Do danas je uglavnom sačuvala izgled, osim onog krila bliže Pošti br 2.
Godine 1944. tamo je pala bomba pa je nakon rata, prilikom obnove, zgrada malo skraćena sa te strane.
Koliko čujem, strana koja je pripadala GZ Panoniji prodata je jednom poznatom subotičkom građevnskom preduzeću koje u imenu ima tri slova. Verovatno će je srediti u neko vreme kada budu hteli.
Hvala.
Bas me interesuje gde se nalazila stara gradska kuca i kako je izgledala. Malo sam guglao, ali mi izbacuje samo sadasnju gradsku kucu. Dobro, posle toliko godina i ona je stara, ali se dobro drzi.
Stara Gradska kuća se nalazila na istom mestu gde je i današnja. Pošto je bila manja , pored nje je bilo i mesta za tadašnju gimnaziju.
Kertvaroš,
Nije bitno kako je slika nastala ali je očigledno da je na slici fasada koja gleda na park u vreme prije izgradnje Sokolskog doma. U pozadini (na sredini slike) se vidi zgrada zatvora koja je u sklopu zgrade a nalazi se upravo kraj Palićkog puta.
Godinama sam čuvao flašu vina Cigany baro, sve dok ga jednom prilikom supruga greškom nije dala zidarima koji su radili nešto u mom stanu. Tako sam prošao i sa originalnim Pelinkovcem Subotičanke.
Bas bih voleo da se vratim u proslost kao Mek Flaj u „Povratku u buducnost“ u nas grad pre 150 ili 200 godina. Takodje bi bilo interesantno uzivo videti i potonje godine. Lansky je nas dr Emet.
@ Aleksa
Tako je. Vi ste potpuno u pravu. Mene je iritiralo levo krilo gradjevine, kasnije nakon bombardovanja dogradjeno i koje potpuno odudara od originalnog stila celog objekta. Tamo je nekada bio smesten SUP. Drvored ide niz ulicu Djure Djakovica i odatle je naravno i glavni ulaz. Ostaci ograde parka isti onakvi kao i na prilozenoj litografiji su se mogli videti sve negde do 50-tih godina proslog veka, a moguce i jos kasnije.
Na slici se vidi koliko je ova strana zgrade dekorativnija, graditelji verovatno nisu mislili da će tridesetih godina prošlog veka biti zaklonjena za sva vremena Sokolskim domom.
Drvored duž ulice su mlade gelegunje, pa po tome možemo zaključiti da je slika stara najmanje sto godina.
@ Trovach
evo malo podataka i o dve jos starije…
https://suistorija.wordpress.com/gradska-kuca-i-subotica-1912-2012-trajanje-promene/