Subotički plejboj, menadžer, džentlmen i evropski mangup

Jedan čovek svako jutro kreće gradom i hoda ulicama pevajući stare hitove. Svojski se trudi da bude zapamćen pa zaustavlja ljude da im se javi, kaže reč-dve, ili pored terase kafića prokomentariše: “samo cigarete i mobilni”…

Za koje Subotičane se kaže da ih “zna ceo grad”?

Ima više načina da se dođe do tog zvanja. Neki to postižu uspesima u biznisu, neko u sportu a po neko i kao kriminalac.

Damira Pavića Septika svako je upamtio ko ga je bar jednom video od polovine 80-ih. Dugo smatran za ekscentrika, na kraju je priznat kao avangardni umetnik. Da ga je predstavljao samo umetnički rad, bio bi poznat isključivo u uskim krugovima.

Onima kojima je stalo do samopromocije danas to rade u internet sferi, dok je nekada za to bio potreban rad na terenu. Mladom čoveku je bilo važno ko je ko “u gradu”, ali isključivo od omladine. Politika i poslovi su bili rezervisani za sredovečne. Kada su se pojavili privatni kafići, bilo je onih koji su znali svakog od vlasnika, makar iz priče. Da je postojao album sa njihovim sličicama, mnogi bi ih sakupljali i razmenjivali.

Ako odemo još dalje u prošlost, u vreme kada je nacionalna politika bila jednakost i ravnopravnost, mnogo je teže bilo odskočiti izvan onih delatnosti koje su se smatrale za poželjne.

Od onih koji su bili mladi šezdesetih godina, mnogi se sećaju Jovice Segedinskog. Neko ga pamti kao plejboja, neko kao vlasnika Citroen SM Maseratija. U vreme kada su i vlasnici bicikla bili frajeri, Jovica je vozio Vespu od 250 cm3. Kako je tada mlad čovek, u svojim dvadesetim, mogao da dođe do toga, a da nije „tatin sin“?

Citroen SM, 1970-1975. g.

Jovičin otac Nestor bio je značajna figura u predratnom fudbalskom savezu. Kao član uprave ŽAK-a i predstavnik Subotičkog fudbalskog podsaveza pominje se u više afera 30-ih godina. U novinama ga tada zovu fudbalskim mešetarom, međutim, posle rata je bio uzoran sportski radnik.

Jovica Segedinski se rodio 1940. godine, samo šest meseci pre nego što će njihov stan u Paralelnoj ulici (Jovana Mikića) br 10 biti srušen usled eksplozije (aprila 1941.g). Zgrada je po svemu sudeći bila evakuisana pre nego što je miniran toranj preko puta.

Ove dramatične okolnosti možda nisu toliko važne, ali svaka storija mora negde da počne. Velika eksplozija je dobar početak jedne zanimljive životne priče, o kojoj se znaju tek neki fragmenti.

Nestor se razveo 1945. godine i ostavio sina sa majkom, tako da mališa nije imao posebne privilegije. Da je i bio samo bogati naslednik, što je malo verovatno, Jovica bi brzo to raskućio bez talenta za biznis, koji je on nesumnjivo imao, što ćemo videti u nastavku priče.

Subotičani su ga sretali kasnije na raznim mestima u svetu. Darko Čović, kaskader i glumac u akcionim filmovima, bio je u Holivudu u društvu Jovice Segedinskog i izvesnog Miroslava Mire Đorđevića, koji su ga savetovali u pogledu njegovog proboja u američku kinematografiju.

Benzinska pumpa u Aleksandrovu, na izlasku iz Subotice, 60-ih

Najcelovitiju epizodu ispričao je Ivan Tikvicki u svojoj knjizi “Subotički odjek svetske – Bit muzike”, u poglavlju: Jovica – menadžer, džentlmen – evropski mangup

U toj muzičkoj autobiografiji Tikvic pripoveda o putešestvijama subotičkog benda “The Strangers”, polovinom šezdesetih godina. Vrlo mladi otisnuli su se u Zapadnu Evropu, da im “prodaju” ono što je tamo izmišljeno – pop rok muziku.

Godine 1967. zatekli su se u Budimpešti, gde muzička oprema, kakva je bila njihova, nije mogla da se kupi. Subotičani su je procenjivali na oko 40 000 maraka kada je zapala za oko jednom mladiću, sinu tamošnjeg visokog funcionera. Dobili su ponudu od 55 000 DM. Prvobitno oduševljenje je splaslo pred problemom prenošenja novca preko granice.

Iz knjige Subotički odjek svetske Bit – muzike:

„U Budimpešti nas je čekao Jovica Segedinski, starija generacija Subotičana ga pamti – svetski putnik, menadžer, švercer visoke klase, mangup i poliglota (govorio je najmanje sedam-osam jezika). Većina carinika u Evropi ga je poznavala. Zvali su ga “Mister pertla”, navodno zbog toga što je izmislio da u Švedskoj ima fabriku cipela. Tako je imao izgovor zašto u kolima ima desetine pari skupocenih cipela. Tvrdio je da su to uzorci cipela za kupce.

Odveo nas je u jednu privatnu luksuznu kuću na Budi, gde je bilo oko desetak apartmana.

Treba znati da je tada u Mađarskoj najveća novčanica bila ona od sto forinti. Ispalo je da bi to količinski bilo najmanje dva kofera.  Nemoguće je toliki novac izneti iz zemlje. Jovica je odmah uskočio i rekao da je to moguće i da ima čoveka koji će to pretvoriti u šilinge i preko banke uplatiti na neki račun u Beču. Od tog smo odustali zbog suvišnog rizika.

Jovica je imao novu ideju. U dvorišnoj otvorenoj garaži je video nov novcat Lamborghini. Kaže on da će pokušati da trguje sa matorim. Taj auto je vredeo oko 70 000 maraka. Sačekali smo “tatu” i Jovica mu je izložio naš predlog. Matori je pružio ruku i rekao da on snosi troškove prepisa.

Ostali smo još nekoliko dana jer je Jovica ugovorio još dva koncerta. Posle toga smo krenuli u Hamburg, ali sada sa tri automobila. Kapista je vozio kombi, ja Jovičinog mercedesa, a Jovica naravno lamborghinija. Papiri su bili savršeno ispravni, a mađarski carinici nisu verovali da je to taj isti Jovica koga oni poznaju.“

Do danas su se mnogi Subotičani rasuli po svetu, a neki od njih “ispisali” su vrlo zanimljive poslovne biografije. Priča o Jovici spada u vreme kada smo se tek izvukli iza gvozdene zavese.

Više o sebi i snalaženju u onom vremenu, a i kasnije, najbolje bi ispričao sam Jovica Segedinski. Ono što je moglo da se sazna o njemu, bilo je da živi u Los Angelesu i da trguje luksuznim nekretninama. Pismo poslato na njegovu poslednju poznatu adresu u Kaliforniji, vratilo se sa oznakom – Unknown Recipient (primalac nepoznat).

Lansky