Subotički plin ubica

Strašna tragedija zadesila je jednu porodicu u ulici Bene Sudarevića broj 46. Od trovanja gasom u svojoj kući su umrli  penzionisani železnički činovnik Lajčo Velđi i njegov sin, dok su dve kćerke ovog samohranog oca odvežene u bolnicu.

Za njihovu smrt okrivljen je gas iz Gradske plinare. Ono što je bilo zbunjujuće, jeste činjenica da ova kuća uopšte nije bila priključena na gasovod. Kako je onda smrtonosni gas dospeo u dom ovih nesretnih ljudi i otrovao ih?

Bio je februar godine 1929. kada se u kući Velđijevih osetio smrad za koga se posumnjalo od čega je, ali ne i koliku opasnost može da izazove. Po jednima, Lajčo je obavestio plinaru, dok su u ovom gradskom preduzeću poricali da su imali prijavu sa te adrese. Subotička Gradska plinara postojala je već četrdeset godina i još uvek je ona bila zadužena za osvetljenje gradskih ulica i snabdevanje gasom nekih domova, ali ne i onog na adresi u Sudarevićevićevoj (danas ulica Matije Gupca).

Jedno anonimno pismo upućeno Ministarstvu unutrašnjih dela, odeljenju javne bezbednosti, otkriva detalje ove afere. Sačuvano pismo, kao i odgovor Građevinskog odeljenja grada Subotice, sagledavaju problem sa dve suprotne strane.

U anonimnoj prijavi se navodi da ovo nije jedino trovanje za koje je odgovorna plinara. Skoro istovremeno je nastupilo trovanje u porodici Josipa Saboa u Rajićevoj ulici broj 8, gde su njih sedmoro bili žrtve. Otac i mati sa petoro nejake dece. Sličan incident se zbio u Tolstojevoj ulici, u Šibalićevoj fabrici hleba, zatim u kući Stevana Vida, koja takođe nije bila priključena na plin…

„Taki i slični slučajevi se nižu iz dana u dan kod nas, i ni jedan čovek u Subotici nije siguran da li će zdrav i živ osvanuti…“

Kakav je to zao duh zagospodario Suboticom februara 1929. godine? Odgovor na to daje pismo Građevinskog odeljenja grada Subotice.

U njemu se kaže kako se plin prilikom proizvodnje „karburira“ kako bi dobio miris (smrad) i tako bio lakše otkriven prilikom oticanja iz cevi. Do toga je došlo te zime usled oštećenja vodova ispod zemlje. Zima „kakva se ne pamti poslednjih sto godina“ izazvala je ponegde oštećenja na plinovodu, što se deševalo i ranije, kada je gas izbijao na površinu ulice. Ovaj put je mraz stigao do dubine od 100 cm ispod površine zemlje i tako primorao gas da traži druge puteve kako bi izašao gore.

Zbog toga je zašao u temelje obližnjih zgrada a odatle u stambene prostorije.

„Glavni razlog što je plin dospeo iz ulice u stan leži u tome što su kod većeg broja starih kuća u Subotici temelji građeni od slabog materijala, obično od zemlje ili ćerpića.“

Da se to ne događa samo kod nas, navedeni su slični slučajevi u Beču i Londonu. Još se kaže da je smrtni ishod bio samo u Sudarevićevoj ulici a da je na drugim mestima na vreme sprečeno najgore.

Zima u Subotici 1929. godine

Optuženi da ne održavaju dobro svoju mrežu, u Plinari su se pravdali da su svojevremeno imali problema zbog rata i posleratne neorganizovanosti ali su nakon toga stvari doveli u red i da jedini merodavan sud može da bude Udruženje plinara i plinskih stručnjaka u Zagrebu.

Gradska plinara u Subotici osnovana je 1889. godine. Iako je tih godina, krajem XIX veka, jedno preduzeće ispred stubova pozorišta priredilo prezentaciju električnog osvetljenja i oduševilo Subotičane, plin je bio taj koji je osvetljavao ulice još više od četiri decenije. Kritičar je u anonimnom pismu ovako opisao stanje gradske rasvete 1929. godine:

„Grad od 100 000 stanovnika održava jednu skroz istrošenu instalaciju koja osvetljava samo glavne ulice, gde je i to dosta mizerno, dok se sporedne ulice, gde je javna bezbednost čoveka najmanje osigurana, uopšte i ne osvetljavaju“.

Ništa manje kritičan nije i jedan „memorandum“ štampan samo za članove  Gradskog Senata, u izdanju Gradske štedionice, kojoj je Plinara predata na upravu. Za loše stanje i neredovno snabdevanje plinom, krive su povremene nestašice plinskog uglja čijim se sagorevanjem proizvodi gas za osvetljenje i domaćinstva, a deo krivice pada i na dotrajala postrojenja. I pored svega, potrebno je nastaviti sa radom jer je konkurentska Električna centrala u rukama privatnog kapitala, nasuprot plinare koja je gradska. U svetu, pa i kod nas plinare gube trku kada je reč o uličnom osvetljenju ali su i dalje konkurentne u domaćinstvima gde se gas upotrebljava za kuvanje, grejanje i u kupaonicama. I neka preduzeća svoj opstanak i razvoj duguju ovoj vrsti proizvodnje energije.

Gradska plinara (na Senćanskom putu) i mreža plinskih vodova duga 74 kilometra

Nekoliko godina kasnije, brigu o uličnom osvetljenju je preuzela Električna centrala a Gradska plinara je obnovljena i nastavila je sa radom sve do 1964. godine.

Lansky



KOMENTARI

  1. Kertvaros kaže:

    Negde u prvoj polovini pedesetih godina proslog veka, imao sam skolskog druga koji je stanovao u Drapsinovoj ulici. Ziveli su u visesobnom klasicnom gradjanskom stanu sa prikljuckom na gradsku plinaru. Cim bi se uslo u stan osetio bi se jedan karakteristican i samo gradskom plinu svojstveni miris. Nije to bio nikakav smradez, ali se je odmah znalo da je u kuci plin, pogotovu kada bi se u kuhinji nesto kuvalo na plinskom gorioniku. Taj gorionik nazvati sporet ili stednjak bi bilo deplasirano jer on to nije bio. Bila je to jedna crna grdosija sa vise plamenika i sa integrisane dve rerne, kao i vise mesinganih elemenata. Iz danasnje perspektive delovao je kao neka komplikovana mehanicka masina. Mogao je komotno da posluzi za ilustraciju u nekom romanu Zila Verna. Par godina kasnije isti takav plinski gorionik sam video kod rodjaka u Zagrebu. Ista masinerija isti onaj miris kao i u Subotici. Namerno kazem gorionik , jer rec stednjak je doslovni prevod reci “Sparherd” iz nemackog jezika. Polovinom 19 -tog veka Nemci konstruisu jedan “sporet” koji je tako konstruisan da stedi gorivo, odnosno drva. (odatle stednjak) Sa teskom plocom od livenog gvozdja (gus) koja je dugo zadrzavala toplotu i relativno se brzo zagrevala uz to i unutrasnjim elementima od shamota, osetno su smanjeni tzroskovi za lozenje. Osim toga bio je sigurniji od pozara i mnogo lakse se cistio i odrzavao. Do tada su ljudi u Evropi u gradovima imali uglavnom zidane peci u kuhinji koje su gutale enormne kolicine sve skupljeg drveta, i bile vrlo zahtevne za odrzavanje i pre svega ciscenje. Po selima su neretko imali i otvorene kamine (odzak) ili ognjista u kojima je obicno na lancu viso kotlic sa jelom koje su tu kuvalo. Jednom recju svaki dan su “pravili kotlic” Sve one stambene objekte u uzem centru grada koje mi danas nazivamo “Secesijsko nasledje” imao sam prilike jos kao klinac da obidjem od prizemlja do tavana. Svake godine jednom ili dva puta bi me zapalo da obicno sa jos jednim drugom, sakupljam dobrovoljni prilog za Crveni krst. Isli bi od jednog stambenog objekta do drugog, od prizemlje pa do najgornjeg sprata, stavljali stanarima kasicu pod nos i uctivo molili za dobrovoljni prilog. Vec u hodniku skoro svih tih objekata bi se osetio tipicni miris plina, a kada se otvore vrata stana onda tek pogotovo. Po trotoarima Subotickih ulica moglo se jod dugo vremena videti jedan mali metalni poklopac (ili je to bilo samo markiranje) na kome je iako vec dobro izlizan od mnogih cipela, jos uvek moglo procitati samo jednu rec -“Plin”.

  2. Lansky kaže:

    “Subotičke novine”
    April 1964. godine
    Kao što je već ranije najavljeno Gradska plinara neće više snabdevati potrošače plinom jer prestaje sa radom krajem ovog meseca. Dalje snabdevanje građana preuzelo je preduzeće „Petrolgas“ ali ne sa plinom nego sa butan-gasom. Što znači da će se morati obavezno preinačiti dosadašnji plinski uređaji na rešoima, bojlerima, štednjacima i sličnim uređajima za butan-gas. Radi toga je potrebno da se svi zainteresovani građani obrate ispostavi „Petrolgasa“ u Subotici koja će izvršiti odgovarajuće prepravke.

  3. Aleksa kaže:

    I tako sam ja te 1964.godine kupio reso na gas, liveni,masovni, nemacke proizvodnje. I dan dana ga imam i funkcionise. Za butan gas smo morali da se javljamo u nekadasnju plinaru gde smo izvrsili uplatu.Njihovi radnici su dostavljali gas na kucnu adredu i vrslili montazu boce na reso. Za butan bocu se placala izvesna kaucija.
    Od te godine pa sve do danas koristimo u kuci gas za kuvanje a od priije desetak godina i za grejanje kuce, Nista lepse i povoljnije. Grejanje, topla voda i kuvanje za dve porodice.
    Do sada smo za grejanje 140 m2 od 07 do 22 sata na 22 stepena C, toplu vodu za nas sestoro i kuvanje u najhladnijim mesecima placali oko 100 do 150 eura .

  4. Franja kaže:

    Dobar članak..kao i uvik. Oslikava da je problema, javašluka i peripetija bilo vazda.

    Nago di je bila ulica Bene Sudarevića?

  5. Croat kaže:

    ja sam prije petnaest godina iz zidova izvukao poslednje cevi za plin, ne secam se stednjaka al gasni bojler za vodu se vukao po kuci jos neko vreme. Na tavanu je i dan danas rezervoar za vodu iz koga su se napajale slavine. Rezervoar se punio rucnom pumpom iz kopanog bunara koji je i danas u dvoristu.

  6. Mile II kaže:

    “Gradska plinara u Subotici osnovana je 1889. godine.” Nakon više od 130 godina, govori se da će, jednog dana, možda, stići gasifikacija i u sela zapadno od Subotice…
    Šta ti je munjeviti korak napretka! Jedva čekam.
    Inače, lep prilog, čestitke za Lanskog, i za ostale komentatore.

OSTAVITE KOMENTAR