Subotički prosjaci i dobrotvori

Na pitanje zašto prosi kod Gradske kuće, a inače je redovan kod podvožnjaka, dobro poznati prosjak svojevremeno je odgovorio:

“Ponekad radim i ovde.”

Nije samo on ovu delatnost zvao radom. Malo je dana u godini kada su vremenski uslovi prijatni za duži boravak napolju, kad živa termometra stoji između 20 i 25 stepeni, kako još zovemo “sobnu” temperaturu. To znaju svi koji rade na otvorenom. Ipak, prosjačenje je radnja koja je po zakonu prekršaj.

Svaka generacija Subotičana pamti po nekog prosjaka iz svog vremena, a ako da bi zavirili u vreme koga se niko više ne seća, moramo konsultovati literaturu i arhivsku građu.

Godine 1929. u Subotici je osnovano “Dobro delo” – društvo za pomaganje bednih i nevoljnih. To je vreme kada se još nisu birale prigodnije reči za slabije situirane i socijalno ugrožene, ali se veoma ozbiljno pristupalo organizaciji humanitarnog rada.

Da ne bi bilo ko uzurpirao ono što je prikupljeno za siromašne, društvo je najpre uzimalo imena zainteresovanih za pomoć, a potom ih proveravalo kog gradske policije, “da bi se izbeglo pomaganje notornih pijanaca, lenština i razvratnika”.

U opširnom izveštaju konstatuje se: “Grubi val posleratnog materijalizma obuzeo je naš svet sa jedne strane, a nekakvi uski pogledi i indiferentnost naspram našega društva s druge strane, sve je ovo doprinelo da i mase naroda nemaju onog potrebnog plemenitog osećaja, milosrđa, humanosti i dobrote prema svome bližnjemu, zbog čega je i naše društvo ostalo bez dovoljne materijalne pomoći.”

To je bilo vreme svetske ekonomske krize koja se prelila i u našu zemlju. Čak i oni koji su bili zaposleni i imali redovnu platu, živeli su u oskudici. Brojno nezaposleno radništvo bilo je prepušteno sebi ili milostinji bogatih.

Subotica 1930. godine

Društvo “Dobro delo” okupilo je mnoge poznate Subotičane svih nacija i vera, međutim, posle tri godine zaključili su da je “oduševljenje u davanju priloga u novcu i naturi brzo prestalo. Iznimku čine samo pojedinci. Za tako velike i krupne ideale, kao što je sebi postavilo u zadatak Dobro delo, potrebno je – ne malo pojedinaca sa velikim žrtvama, već mnogo pojedinaca sa malim žrtvama.”

“Mnogi građani i ponajviše oni, koji nisu ni članovi (a mogli bi biti) prebacuju nam, da iako postoji Dobro delo, da su stalno molestirani od svih mogućih prosjaka. Oni govore: Zašto se to prosjačenje već jednom ne zabrani! Kažu: Ja ću radije platiti Dobrom delu nekoliko hiljada dinara godišnje, i kada bude zabranjeno, stupiti ću u društvo kao član.

Oni koji su ovako govorili, a bilo ih je dosta, članovima nisu postali niti dan danas, mada je prosjačenje zabranjeno. Na našu intervenciju je gradska policija u nekoliko navrata preduzimala stroge mere protiv prosjaka, koji su radi prestupa bili kažnjavani, ali bez ikakvog uspeha. Većina njih, onog momenta čim su bili pušteni iz zatvora, došavši na ulicu odmah su nastavili svoj stari zanat.

Veći broj prosjaka, koji obilaze trgovine i lokale, notorne su pijanice i skitnice, te su usled ovih mana bili i od naše pomoći odbijani.”

Posle Drugog svetskog rata, socijalističko društvo je organizovalo sistem socijalne zaštite tako da više nije bilo potrebe za dobrotvornim društvima. Kada su se ona ponovo pojavila krajem XX veka, bilo je to pomalo zbog obnavljanja tradicija, a više zbog urušavanja ranije uspostavljenog sistema zaštite siromašnih.

Reklo bi se da je situacija u društvu pogodovala prosjacima, što zbog naraslog sujeverja i praznoverja, što zbog saznanja da su mnogi stvarno dovedeni do “prosjačkog štapa”, iako većina neće nikada tražiti pomoć.

Do danas su subotički prosjaci razvili nekoliko stilova i pristupa. Tek manji broj njih prosi na klasičan način. Neki zaustavljaju građane u hodu i diskretno traže pomoć, neko ispred apoteke sa knjižicom tvrdi da mu malo novca fali za lek… dok su sam centar grada zauzeli lažni muzikanti, koji ni ne umeju da sviraju, već udaraju jednu žicu i u stvari prose.

Jedan od njih i ume da svira, ali instrument drži kao eksponat, dok sakuplja priloge u kutiju od violine.

Lansky