Organizovati zabavu na krovu, sunčati se tamo leti, ili saditi biljke i provoditi vreme na vrhu zgrade ili kuće…
Sve ovo zvuči dobro i nije nemoguće ako se ispuni jedan uslov. A to je ravan krov.
Sem ovih pogodnosti, ravni krovovi su šik. Skladne proporcije i jednostavnost kubusa, očarali su arhitekte još pre jednog veka. Ovaj „internacionalni stil“ došao je u našu zemlju i Suboticu posle Drugog sv. rata, te se zato pogrešno naziva „komunistički“.
Graditelji su tada uredili neke od krovova stambenih ili javnih zgrada kao vidikovce, terase restorana ili prostore za boravak na otvorenom, sušenje veša… Nekih od tih prostora više nema, pa da vidimo :
Radnički univerzitet
Stara ekonomska škola, a potom škola za decu sa oštećenim sluhom, dobila je krajem pedesetih još jedan sprat, a iznad njega vidikovac.
Pre nego što pomenemo razloge zbog kojih su ravni krovovi kod nas postali omraženi, vratimo se u Suboticu tridesetih godina. Po svetskim uzorima, u Subotici su počeli da se zidaju objekti koji za svoju eleganciju i modernost duguju i ravnom krovu. Doduše, samo naizgled ravnom, jer tako deluje sa ulice. Iza atike, odnosno zidića koji se diže malo iznad venca fasade, krov je ipak zakošen u nazad. Razlog je verovatno taj da tada još ne postoje dovoljno dobri izolacioni materijali ili (ako postoje), još se nema dovoljno poverenja u njih.
Na nekadašnjem krovu dvorišne zgrade sanatorijama „Park“ (porodilište, srednja ekonomska škola)
Šezdesetih godina, kada je izgrađena većina zgrada sa ravnim krovom, oni tradicionalno kosi, sa crepom, bili su demode kada su u pitanju višespratnice. Sigurno je da je i energija bila jeftinija pa se nije obaziralo na činjenicu da je ravan krov u stvari peti spoljni zid. Ubrzo se pojavio i onaj glavni problem – prokišnjavanje.
Krov nove subotičke bolnice 1971. godine
Danas kada se kod nas govori o ovom pitanju, uglavnom se tvrdi da ravni krovovi nikako nisu za našu, kontinentalnu klimu. Međutim, oni postoje i u drugim evropskim zemljama i severnoj Americi. Verovatno ni tamo nisu svi savršeni, ali znamo i da u gusto naseljenim gradovima gore sade zelenilo, čak i bašte na vrhu zgrada, koriste im za solarne panele ili za zabavu i odmor.
Tu obavezno dolazimo do pitanja izolacije. Kada su naše zgrade sa ravnim krovom podignute šezdesetih godina, za hidroizolaciju se koristio bitumen. On jeste bio osetljiv na naša godišnja doba. Leti se razmekšavao na suncu a zimi se stvrdnjavao i postajao krt. Oštećivan je i mehanički, najčešće oko dimnjaka ili prilikom ugradnje antena. Tu je još jedan problem na koji se malo obraćala pažnja. Loš sistem odvođenja atmosferskih voda sa krova. Mali broj odvoda ili preuski oluci, smrzavanje vode u njima i začepljenja u danima kada se danju topi sneg a noću mrzne…
Patria – ovaj pogled sa vrha hotela je nestao nakon nadogradnje, međutim, ideja o novom vidikovcu je oživela početkom devedesetih kada je uklonjena terasa restorana. Tadašnji projektanti su uveravali javnost da se popularna terasa samo seli, i to na krov jednospratnog niskog trakta zgrade, u kojem se i nalazi restoran. Kada su radovi završeni, panoramski „roof top“ se više nije pominjao.
Tako je već osamdesetih godina počelo nadziđivanje ravnih krovova. Tada je pokrivena većina javnih zgrada, a one stambene od slučaja do slučaja. U međuvremenu su se pojavili novi izolacioni materijali i nova rešenja tako da u Subotici ponovo imamo ravne krovove na više novih stambenih zgrada i porodičnih kuća. Ipak, subotički krovovi su i dalje većinom nakošeni.
Tek po nekad uveče, kada je prijatno vreme, poneko pomisli kako bi lepo bilo uživati sa društvom na krovu sa pogledom na svetla grada…
Lansky
Kumovi su stanovali u „Limenki“ na Radijalcu i jednom prilikom su na krovu napravili rostilj za drustvo. Posto se bojim visine, oprezno sam prisao metalnoj ogradi i proverio njenu cvrstinu. Pre nego sto sam ista rekao, kum je savrseno procitao moje misli i izgovorio cuvenu repliku:“Da de ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda.“
Kuća graditelja Bolte Dulića,u ul.Mirka Bogovića je, čini mi se ,isto s ravnim krovom.Inače,stric slamarke Ivane-Seke Dulić
Kosi krov pokriven klasicnim crepom moze da potraje i do 80 godina. Ravni krov presvucen bitumenom – oko nekih 30 godina. Ravni krovovi su su jeftiniji u izgradnji, mogu se bez problema nadgradjivati i po potrebi stvarati dodatni stambeni ili neki drugi prostor, mogu se koristiti kao zelene povrsine, parking za automobile, mogu se dodati svetlosni otvori za dnevnu svetlost na stepenistima ili eventualno gornjim stanovima. Trenutno je u modi drzanje kosnica i gajenje pcela na ravnim krovovima i sakupljanje meda koji dolazi od polena iz raznih gradskih parkova, zelenih povrsina , drveca , ili cak i cveca sa prozorskih saksija i balkona. Sve te biljke koje su u gradu , po pravilu nisu prskane pesticidima pa je i kvalitet meda odgovarajuci tome. Kosi krov je skuplji i njegova konstrukcija je daleko zahtevnija, ali je zato i dugotrajnija. ispod kosog krova se takodje moze napraviti dodatni stambeni prostor (mansarda) I jedna i druga forma krova na zgradama ima svoje mane i svoje prednosti. Sto se same estetike tice , to je jednostavno stvar ukusa i trenutnih potreba investitora.
Šteta što i pored najava vidikovac na palićkom vodotornju nije u funkciji.
Obradovala sam se, kada sam na slici krova novog mlina (posle Fidelinka), prepoznala moga tatu, koji je bio direktor.
Gosn Lansky.. Niste ni svesni koliko ste me obradovali sa ovim textom I slikama!! Na poslednjoj slici na krovu skole Bosa Milicevic (ekonomsko turisticka.. Moj smer.. Ugostiteljska.. Kelner) vidim meni drage likove! Profesor Marko Brozovic.. Ljudina od coveka.. Pa nas strogi. Al dobri „disha“ Radivoje Azucki.. Pored njega profesor Adzic (Isao skolu sa mojom pokojnom majkom).. Pa Prof Mijo Godar.. Pa Profesor.. (zaboravio Sam mu prezime) zvali smo ga Tosica.. I mogi drugi.. Hvala vam od srca.. Bas ste me obradovali I raznezili!?
Kelneru svaka cast! Nema vise takvih legendi kao sto je bio Marko Brozovic – veliki strucnjak, izuzetan pedagog i pre svega jedan od najcool likova u univerzumu. Bio mi je profesor u srednjoj, posle srednje svaki put kada bi se sreli na ulici i ma koliko godina da je proslo, ispricali bi se kao da smo najbolji prijatelji. To je pravi pristup profesiji i primer kakvog retko gde vise ima. Znas sta se desava kad napolju pada sneg… 🙂
Profesori i osoblje Ekonomske škole negde između 1965 i 1972. Na slici mnogo profesora koji su mi predavali. Dir.Radivoje Azucki, Milenko Adžić, Tibrije Kopilović, Marko Brozović, Lajčo Tikvicki, Mijo Godar, Jelisaveta Jurčak,Nataša Dončenko,Milica Rakić, Marica Ifković, Dora Milošev,Ljubica Domonkoš, Laza Miklošević, Stojan Svorcan, Krulj Svetozar, čika Bela Dulić, Todor Zvekić -legendarni čika Toša, Katica Ivndekić, Marica Kovačić, Karlo Popović, Andonović izvinjavam se, ne znam sva imena sa slike. Pogledajte kako su profesorice i profesori bili obučeni a pogledajte danas
@ dušan @ stormwatch..pozdrav za obojicu i pitanje za bilo koga od vas dvojice!!Sećate li se imena profesorice iz fizičkog vaspitanja .. predavala mi je u prvoj godini !Znam da je bila rukometašica u spartaku..a pričalo se da je bila vrlo blizu kvalitetu Mare Torti!Inače zamenio ju je ( bar u mojoj generaciji.)Ištvan Priboj ..(gospodin sa pravim manirima!)Mislim da se zvala Marica .. ali prezime se ne sećam..pa ni devojačko!!Bila profesorica sjajan fudbaler!DA .. DA FUDBALER!!Mi klinci počeli da se nešto šepurimo na jednom času ( igrali na dva gola u frankopanskoj) kada one reče STANI ..daj vamo loptu!Iiiiii poče čas koji još pamtim!Mislim da je pimplala 5 minuta sa oba ramena ,glavom petom i štop sa vratom iza glave!!Nama ispao jezik od sramote..ha ha.!
Gledajući poslednju fotografiju, ne mogu a da ne primetim kako su nekada prosvetni radnici bili poštovani i samopoštovani, zračili intelektom i gospodstvenošću. Velika većina učenika koju su spremali znanjem i vaspitanjem za život, stasali su u ozbiljne i radne ljude, koji ih se i dan danas sećaju, čemu svedoče gornji komentari. Današnji prosvetni radnici mogu samo da im zavide, nažalost. I to ne svojom krivicom.
@ Ognjena
Sto se odevanja tice u ono vreme je postojao odredjeni „dresscode“ koji vazio kako za nastavnike / profesore i ostali skolski personal, tako isto i za ucenike. Toga su se svi manje vise pridrzavali i taj dresscode postivali. Onaj ko se toga nije pridrzavo, odmah se po njemu videlo da dolazi iz primitivnih i zaostalih prilika i okolnosti. Dovoljno je otici na YT i pogledati pevacice i pevace po razim muzickim festivalima kojh je bilo u izobilju sirom nase tadasnje domovine. (da spomenemo samo onaj u Opatiji) kao su onda izledali i muzicari u orkestru i pevaci na bini. Ucenici u skoli se nisu merili po skupoci odece, vec po njenoj cistoci i urednosti.