Subotički „Sivi dom“

Tek nakon nekoliko gledanja filma „Specijalno vaspitanje“ (neko sigurno i pre), gledalac shvati da Žabac, koga vrlo upečatljivo glumi Bekim Fehmiu, uopšte nije vaspitač i pedagog koji radi kako to piše u „knjizi“ i kako bi to činio Makarenko u Pedagoškoj poemi. On ima plan ali vidi i širu sliku. Zna da u domu za maloletne delikvente mora da najpre sebe ustoliči kao Alfa mužjaka pa tek u tom statusu može da sprovodi naučne metode.

Kako je to izgledalo u subotičkom „sivom domu“ u Šantićevoj, znaju najbolje oni koji su tamo radili, i još bolje dečaci koji su tamo živeli. Treću sliku imaju oni koji su sve to gledali sa strane: komšije, školski drugovi i drugi koji su sretali pitomce ove ustanove.

Da taj život nije bio lak videlo se po njima. Kakve su škole prošli, prepoznavalo se najbolje u tuči. Retko ili nikako nije se zapodevala kavga sa njima. Ako su se tukli, onda su se mlatili između sebe. Po surovosti tih makljaža drugi dečaci su jasno mogli da vide da je to jedna druga kategorija.

„Najebo si ga Fikret zbog tetke“

Pedesetih godina u ulici Matije Gupca nalazio se “Dom za prevaspitavanje ženske mladeži”. Godine 1954. dospeo je u novine jer je obelodanjeno da upravnica debelo prekoračuje svoja ovlaštenja, da ima slučajeva fizičkog razračunavanja. “Upravnica je vrlo često fizički kažnjavala svoje pitomce a posle im se približavala nastojeći da stvori barem prividno blizak i intiman odnos sa njima.”

I neki drugi vaspitači su fizički kažnjavali devojke a kada je cela stvar dospela pred specijalnu komisiju, postavilo se pitanje zašto su ćutali oni vaspitači koji su radili ispravno.

1961. godine u Šantićevoj ulici

“Ustanova će imati zadatak da preventivnim radom analizira uzroke pojedinih negativnih pojava u vaspitanju omladine i da stane na put kriminalu maloletnika. U planu je i izgradnja jednog prihvatilišta za decu koja skitaju ulicama i nisu zbrinuta kod roditelja, zatim izgradiće se takozvani disciplinski centar za decu koju upućuje sud ili organ starateljstva…”

Subotički dom nije bio kuća samo za delikvente. Sa njima su zajedno sudbinu delili i dečaci koji su ostali bez staratelja. Šta je to značilo za ove druge, lako možemo da zaključimo: škola svih veština kojima su mali delikventi mogli da ih obuče a pored toga i etiketa stanara „popravnog doma“ kako su Subotičani zvali ovu kuću. Sve u svemu, zla sreća.

Svojevrsni „amalgam“ ovih karaktera bilo je obeležje prosečnog DOMCA. Nikad pripitomljen ali ipak samo dete. Dete sa velikim teretom nepravde.

OŠ Jovan Mikić i „Vežbaonica“, šezdesetih

Povede jednom vaspitačica i defektolog Z.T. jednu grupu dečaka kod sebe kući. Napekla je pun tanjir palačinki i stavila na sto ali…niko ni da pipne. I pored svih ubeđivanja palačinke su ostale netaknute. Kada je društvo otišlo, Z.T. je krenula nekuda svojim poslom. A kada se vratila, zatekla je potpuno zbunjujući prizor: tanjir je bio prazan. Ekipa se vratila, ušla kroz otvoren prozor i smazala sve palačinke. Kakva li je zbrka u glavama tih klinaca? Koliko često su imali priliku da ih neko pozove kod svoje kuće? Prave kuće.

Neko bi se više bavio ovim pitanjima ali praksa je nešto drugo. Dani, meseci, godine lete… svaki novi dan donosi nove probleme pa je i svakodnevnica ove ustanove bila okrenuta ciljevima koji su u budućnosti. Da prođe vreme i svako potraži sreću negde drugde. Da li su je našli? Bilo je tu dobrih momaka. Razišli su se na sve strane sveta. Poslednja generacija još 1998. godine, kada je dom zatvoren.

Odluka

„Ukida se Zavod za vaspitanje dece i omladine u Subotici i prestaje sa radom 30. septembra 1998. godine“ – glasi Odluka Vlade Srbije, objavljena u „Službenom listu“.

Korisnici koji su smešteni u Zavodu nastaviće da ostvaruju svoje pravo na smeštaj u nekom od odgovarajućih zavoda za vaspitavanje dece i omladine u Republici.

Lansky