Neke sfere našeg društva, iz nikad razjašnjenih razloga, žive život za sebe nikad uznemiravane od zakona i reda. Od fudbalske organizacije do beogradskih taksista ispred železničke stanice. Vodi se večiti rat protiv kriminala i podzemlja, rat koji nekad zahteva da se upregnu svi resursi, ali ti taksisti ne mogu da se nateraju da poštuju propise. Čovek će sleteti na Mars a oni će i dalje imati svoju “tarifu” i do sudnjeg dana derati naivne putnike namernike.
Subotičani imaju dobru mrežu taksi stanica i povoljne cene. Jedan poziv i za čas su tu. Naši vozači taksija muku muče da zarade dnevnicu. Dele sudbinu ostalog radnog naroda.
Ali nije uvek bilo tako. Jedan novinski članak iz 1993. godine , u kome je reč o nekoj zabavi, kaže se da su bili prisutni i ugledni subotički advokati, lekari, političari i taksisti.
Mnogo je toga bilo naopako tih godina, neke stvari su se do danas razjasnile ali ovo sa taksistima većini nije nikad.
Ko pamti ono vreme, tada nije puno razbijao glavu otkuda njima status imućnih i značajnih likova. Stvari su stojale tako i šlus. Tome je došao kraj kad su polovinom devedesetih počela slobodno da rade i druga taksi udruženja.
Bilo je lepo biti pumpaš
Zlatni dani za pumpadžije na benzinskim stanicama, isto tako su daleko iza nas. Radiš na pumpi – gradiš kuću na sprat. U narodnoj uobrazilji rađale su se razne teorije o tome kako nastaje pumpaška alhemija, ali su samo posvećeni znali kako se to radi i do dana današnjeg čuvaju tu tajnu.
Benziske pumpe su trebale da budu mali arhitektonski izazov. U futurističkim predstavama gradova, to su moderne stanice koje svojim izgledom prate aerodinamični dizajn automobila. Možda bi tako i bilo da kod nas svako malo nisu nastajale nekakve nestašice goriva. Kada je bilo sve u redu, bila su to fina mesta gde su deca dobijala po bombon a prozore prale devojke u “vrućim hlačicama”. Međutim, jedna nestašica je pratila drugu. Redovi, nervoza, par – nepar, bonovi…
Devedesetih je u opremu za automobil ušao i pajser ili palica za slučaj obračuna u redovima. Najteže je bilo zemljoradnicima. Subotičke u leto 92’ pišu kako je Stipan sa špeditera hteo “pupmaša oplest’ bičaljem po leđ’ma”…
Da nije sve u prošlosti bilo lepše, podsetimo se nekih prizora
Jugopetrol kod Suda, 1979. godine u vreme bonova
Izgradnja benzinske pumpe na kraju ulice Petefi Šandora
Prvi naftni šok, početkom sedamdesetih (INA kod Hitne pomoći)
Pumpa ispred današnjeg ulaza u Maxi
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Uz ovaj tekst bih dodao da se prva Jugopetrolova pumpa nalazila na pocetku ulice Brace Radica, tu se sada nalaze prostrije banke, a ranije mala sala restorana Spartak.Jedan od tocioca je bio Josip Stantic-Bunjevac,medju mladima poznat kao pevac zabavnih melodija na mnogim igrankama
@ Aleksa
Na platou izmedju krcme "Mali mir" i Sv. Florijana je takodje bila nekakva benzinska pumpa, i cini mi se i taxi – stanica. Duz trotoara pored krcme su cekali fijakeri. Meni je sve to nekako maglovito u secanju. Mozda se Vi secate tog dela grada nesto detaljnije i konkretnije?
Ta pumpa je na poslednje dve slike. Sada je na tom prostoru igralište za decu.
@Kertvaroš
Lansky Vam je odgovorio u vezi pumpe, međutim ta pumpa ima interesantnu istoriju. Pre rata, a i neko vreme posle rata je radila kao benzinska pumpa. Nakon toga je ukinuta, da bi sredinom pedesetih godina bila obnovljena,ali je služila samo za potrebe preduzeća Dinamo. Tek nakon toga se stavlja u funkciju za potrebe građana,kako je vidite na pomenutim slikama.Iz detinjstva se sećam i jedne benzinske pumpe koja se nalazila na jugozapadnom uglu parka u kome se nalazi Plava fontana. Ova pumpa je bila na ručni pogon, a funkcionisala je tako da se u staklenu posudu,na kojoj su bili iznačeni litri, ručnom pumpom ubacivao benzin.Kada je upumpana odgovarajuća količina, benzin se gumenim crevom točio u automobil.
Što se tiče fijakera,njihovo je,da nazovemo parkiralište,bilo u ulici,nasuprot bifea Mali mir. Ova ulica je sa desne strane činila ivicu parka u kome je bila postavljena skulptura Svetog Florijana, zaštitnika vatrogasaca. Zadnje stajalište fijakera je bilo ispred Željezničke stanice, a poslednji fijakeristi su bili braća Gencel (Göncöl),koji su stanovali u VIII kvartu, a Sveti Florijan je zajedno sa Svetim Trojstvom dospeo u park iza Velike crkve.
Hvala Aleksa na objasnjenju. Za mene je ovo malo putovnje u buducnost. U onoj "mojoj" Subotici jos uvek voze fijakeri. Vi sigurno jos poznajete zvuk laganog kasa fijakerskog konja po asfaltu ili zutoj kocki. Meni je jos u secanju iz detinjstva karakteristican miris koji se osetio kada se zamakne kod Nicin palate prema Malom miru, poseban vonj benzina/nafte i konjskog urina i sve to pomesano sa mirisom iz mlekare. Mene su slike benzinske pumpe iritirale jer sam znao da je ona van funkcije i nije mi bilo jasno da je to ista pumpa pred kojom se odjednom iskupila gomila naroda. Valjda je bila kakva nestasica goriva. Inace tuda je vodio moj put iz Kertvarosa u Fekete-kupatilo na bazen. Pored Sv. Floriana pa preko rusevina i eto mene na bazenu. Moji me nisu pustali samog na Palic jer je to valjda bilo opasno. Poslati 8-9 godisnje dete samo kroz pola grada je bilo sasvim normalno i niko se nije oko toga uzbudjivao. Hocu da kazem da smo nekad bili vrlo siguran i miran grad.
!@Kertvaroš
Malo smo prolutali starom Suboticom, pa smo kraj benzinske pumpe.fijakera i Sv.Florijana stigli do kupatila Fekete. Znao sam da negde imam neke stare fotografije,ali ih nisam našao,pa sam morao da angažujem suprugu.koja zna gde šta stoji u kući – i evo, škola plivanja u bazenu Fekete,godina 1969.izvor list Magyar Szó,1969,januar 12. Među decom je i moj sin koji je tada imao 9 godina.
@ Aleksa,
Odlicne i lepe slike. Drago mi je da su se tako dobro sacuvale iako je rec o novinskom papiru. Finiji foto-raster koji je koristila tadasnja stamparija, daje im kvalitet i ostrinu. Fotograf je takodje profesionalno odradio svoj deo posla da bi vizuelno potcrtao reportazu ili vec ono sto se zelelo reci. U svakom slucaju fotografije predstavljaju bazen u skoro celoj njegovoj velicini, njegov originalni izgled kao i njegovu svrhu i upotrebu. Verujem da su slike interijera Fekete-kupatila uglavnom retke i najverovatnije se, ako ih uopste ima, cuvaju po porodicnim albumima i arhivama.
Zadnji i to najzadnji fijakerist bio je iz petog kvarta ZŐDI ISTVÁN, Mokranjcheva tj.
PÉNZES utca – imam i fotografiju, kao i napis iz Magyar Szo.
Ne znam da li to jos nekoga interesuje, ali ja bih jako voleo saznati nesto o zalasku fijakerskog saobracaja u Subotici i njegove dugogodisnje i bogate tradicije. U svakom slucaju clanak i fotografija koji doticu ovu temu sigurno imaju svoje mesto u rubrici Stari grad. Voznja fijakerom je za mene kao dete bila poseban dogadjaj i dozivljaj. Necu nikada zaboraviti voznju kada smo otac i ja fijakerom otisli u porodiliste da povezemo kuci majku i novorodjenu sestru. Meni je bilo dozvoljeno da sedim napred kod kocijasa ( pardon, fijakeriste) i to je jedan poseban dogadjaj koji je za pamcenje. Valja se prisetiti da je pre pojave automobila fijaker bio jedina taxi-sluzba, a i kasnije je jos dugo odolevao automobilskoj konkurenciji.
Fijaker u Subotici bila je zadnja liga, a nivoa Evrope to je bilo u Somboru.
Sasvim moguce, posto u Somburu skoro da i nije bilo automobila, a i ono malo sto su imali nosilo je Suboticku registraciju.