Subotičkih devet decenija u Jugoslaviji

Danas se navršava 94 godine od ulaska Subotice u nove državne okvire. Od 94 godine, ta država se preko osamdeset leta zvala Jugoslavija. Za deo građana je to značilo nacionalnu emancipaciju, za neke ne, a danas se većina bavi pitanjem da li je ekonomska situacija mogla biti bolja i grad razvijeniji. U tim raspravama se često zaboravlja da je ovaj grad delio sudbinu jednog šireg regiona pa i celog kontinenta, tokom burnog dvadesetog veka.

 

Ovde se osvrnimo samo na društvene okolnosti u kojima se naš grad nalazio tokom  20. stoleća.

Subotica je najveći prosperitet doživela krajem 19. i početkom 20. veka, u periodu koji Evropa zove Belle epoque – lepa vremena  mira i razvoja.

Dvadesete godine, kao i za celi kontinent, jesu godine oporavka od Velikog rata iz kog je Subotica takođe izašla osiromašena i iscrpljena. Nove granice su ispresecale stare puteve, trgovačke veze, protok ljudi i komunikacije u ovom delu Evrope. Sam položaj na granici nije bio od tolikog značaja za neki grad, pogotovo što je ostao saobraćajni centar, koliko su značajni bili odnosi sa susednom Mađarskom i vojnim savezima kojima je ona pripadala tokom 20. veka.

 

Tih dvadesetih (do formiranja Dunavske banovine 1929.g) tu su smeštene neke od najvažnijih institucija za Vojvodinu (Pravni fakultet, Direkcija državnih željeznica, razna državna nadleštva, vojne institucije …), tu je središte Bačke oblasti a nakon toga je Novi Sad postao administrativni centar.

Tridesete godine su vreme svetske ekonomske krize i to je pogodilo i Suboticu. Tu treba dodati i poresku politiku prema Vojvodini koja je tada nalik kolonijalnoj.

 

Grad je nakon agrarne reforme izgubio zemljišne posede koje je imao i iz kojih je prihodovao.
U Drugom svetskom ratu, naš grad je izgubio 10 odsto populacije i doživeo razaranje. Pred rat su odneti neki proizvodni pogoni zbog blizine granice i opasnosti od napada, mađarska okupaciona vlast je u povlačenju, takođe odvukla neka postrojenja  a nova komunistička vlast je odmah posle rata, premestila iz Subotice u nerazvijene i postradale krajeve nekoliko fabrika i mlinova.

 

Izuzimajući ratno vreme, najteži period za Suboticu, njenu privredu i izgradnju, jeste onaj 1948-1953. godine. Nakon razlaza sa Staljinom i istočnim „lagerom“, rat je visio u vazduhu a ovaj grad se našao na samom frontu. Granica je hermetički zatvorena i naravno da nikakve investicije nisu bile svrsishodne.

 

Najbolja decenija jeste ona kada je nakon donošenja ustavnih zakona 1953. godine, Subotica postala središte sreza u koji su uključeni i Sombor, Senta, Mali Iđoš i Bačka Topola. Tada se u gradsku kasu slilo više novca, a javne građevine (Opština, sud…) i stanovi za činovnike, grade se po meri administrativnog centra za područje „od Dunava do Tise“.

Nakon toga, naš grad manje – više deli sudbinu ostalih vojvođanskih gradova i razvija se srazmerno ekonomskoj moći privrede i snalažljivosti političara.

 

Grad je svoju renesansu doživeo polovinom osamdesetih zahvaljujući preduzimljivosti tadašnjeg predsednika gradskog komiteta Boška Kovačevića i predsednika opštine Jožefa Palenčara. Tih godina je Subotica jedan od najzanimljivijih i najuzbudljivijih gradova u Jugoslaviji.



KOMENTARI

  1. 3B kaže:

    Ja mislim da ovaj grad nije bio u jadnijem stanju u zadnjih 200 godina…

  2. Davil kaže:

    Kad ce vise onaj zatvor da se srusi i izmesti iz centra!!!???

  3. Tomislav Matkovic kaže:

    A od 90te do 2012? 
    Dajte analizu ovog perioda! 

  4. Kirdžijaš kaže:

    Pored zdravi očivi ode čovik nemož da ne vidi da se osti stra kod ljudi da budu do kraja kritični kad divane o uzrocima ovi nevolja koje su snašle Subaticu.Taj osićaj je osto samo ode od svi drugi ex YU prostora.Kandar ni politika ne nalazi rišenja za ovaj problem i da se čeka da štogod padne s neba.I to produžava agoniju ovog kriznog sistema i daljnje isisavanje resursa ove ravnice u koju se svašta dovuklo ko na kaku deponiju đubreta.

  5. dasHHa kaže:

    @ Lansky molim te ispravi podatak: “U Drugom svetskom ratu, naš grad je izgubio 10 odsto populacije i doživeo razaranje.”

    Naime 1941.g. Subotica je imala 101.000 stanovnika a 1948.g. 63.079,to je gotovo 40% manje.

  6. nja kaže:

    Ali ova slika gde se vidi ceo centar….prelepo…ne mogu da zamislim kako bi sad izgledalo iz iste te perspektive…ali, da li mi se cini, ili ja to tamo pored Radnickog vidim kostur koji i danas stoji? A da li možemo da dobijemo sliku tog “tadašnjeg predsednika gradskog komiteta Boška Kovačevića i predsednika opštine Jožefa Palenčara.”  Samo iz znatiželje 🙂

  7. tomislav matkovic kaže:

    Kirdžijaš:

    Pored zdravi očivi ode čovik nemož da ne vidi da se osti stra kod ljudi da budu do kraja kritični kad divane o uzrocima ovi nevolja koje su snašle Subaticu.Taj osićaj je osto samo ode od svi drugi ex YU prostora.Kandar ni politika ne nalazi rišenja za ovaj problem i da se čeka da štogod padne s neba.I to produžava agoniju ovog kriznog sistema i daljnje isisavanje resursa ove ravnice u koju se svašta dovuklo ko na kaku deponiju đubreta.

    zato sto se nekako tacno nazire uzrok svih nevolja…
    a mnogi nece da zavrse kao neki gradovi u ex yu…
     

  8. Mister No kaže:

    Stvarno je 20.vek bio nemiran.Čovek je promenio 5,6 država a da se nije mako od gradske kuće.
     

  9. freelancer kaže:

    Mislim da je tekst vrlo odmeren. Ovo navodim zbog toga što bi se pri svakom detaljnijem razmatranju UZROKA sadašnjeg stanja (a naročito perioda 1990. – 2012., apropos tomislav matković), moralo konkretizovati tj. aludirati (ili ako hoćete i direktno prozvati politika jedne nacije) što je, koliko cenim, autor želeo da izbegne. Poštujem to.

    Medjutim, često se može čuti reč “katarza”, vrhubac, tačka posle koje se može krenuti napred. Mislim da to nedostaje Subotici. Ostavimo po strani ko je kada došao, ko je koga “zatekao”, oslobodio ili zauzeo… Rastužuje me pomisao da je još uvek nemoguće sesti za jedan sto, definisati stvari DO KRAJA (a pri tome se ne posvadjati ili ne daj bože poubijati) i onda reći: “Ok, hajdemo sada ovu našu “kuću”, u kojoj svi živimo zajedno, obnoviti, renovirati, dograditi, ulepšati, pa ako već mi nismo znali uživati u njoj, valjda će naša deca biti pametnija. Ali, hajde prvo da im damo PRIMER!”

  10. Anonimni kaže:

    nja:

    Ali ova slika gde se vidi ceo centar….prelepo…ne mogu da zamislim kako bi sad izgledalo iz iste te perspektive…ali, da li mi se cini, ili ja to tamo pored Radnickog vidim kostur koji i danas stoji? A da li možemo da dobijemo sliku tog „tadašnjeg predsednika gradskog komiteta Boška Kovačevića i predsednika opštine Jožefa Palenčara.“  Samo iz znatiželje :)

    Ovde napišite odgovor…Gospodina Kovačevića možete ponekad videti na K23

    a sa gospodinom Palenčarom ne znam šta se dogodilo.

OSTAVITE KOMENTAR