Subotičko sirotište – Kolevka, od početka do kraja XX veka

Sama institucija je osnovana 1900. godine. I pre je grad brinuo o napuštenoj deci, obezbeđujući im usvajanje. Stari običaj je bio da se neželjene bebe ostave nekom na prag u nadi da će se naći dobri ljudi. I našli su se, nekad dobri, nekad manje. Za ostavljenu decu, usvajanje je često bila srećna okolnost, jer su usvojitelji svu ljubav namenjenu deci koju nisu imali, posvetili siročetu. S druge strane, uobičajen je bio i postupak, da ta dečica postanu sluge i ceo život služeći zaslužuju milost porodice koja ih je prihvatila. Bilo je to drugo vreme, kada to i nije bila tako loša sudbina.

Na Palićkom putu, izgrađena 1903. g.

U osvit dvadesetog veka osnovano je sirotište za decu od 0 – 7 godina. To je otprilike Kolevka i danas, s tim da je 1920. godine, ona dobila to ime.  Kolevka, nazvana tako po ideji Dr Tihomira Ostojića, da ta nesrećna deca ne bi nosila stigmu mesta u kome borave, bar u govoru.
Između dva rata, za rad sa decom angažovane su časne sestre sa Korčule a neke su tu radile i do pedesetih godina.

Sestra Blaženka

Kako je Kolevka izgledala tada, možemo samo da zamišljamo. Nije bilo govora o pojmovima kao što su psihologija, pedagogija i sl. Osnovni je zadatak bio da su deca nahranjena, na toplom i zdrava. Ali uobičajene su bile i metode koje danas nisu zamislive, npr vezivanje. Deca nisu nikad napuštala zgradu i njihova saznanja o spoljnjem svetu su bila ravna nuli. Kakve posledice je to ostavljalo po njihovo mentalno zdravlje, možemo samo da nagađamo. Ipak, treba shvatiti da je to bilo takvo vreme i da ni drugde nije bilo drugačije. Spas je bio usvajanje.

Kada su pedesetih godina stigle prve dve vaspitačice, ustanova je izgledala hladno, kao bolnica, sa tek pokojom igračkom. Strogo se vodilo računa o zdravlju i ishrani, dok je mentalno zdravlje bilo u drugom planu. Trebalo je napraviti prostoriju za igru, odgovarajuće opremljenu. Deca su spoljni svet do tada gledala samo kroz ogradu. Kada su prvi put odvedeni u grad, ponašali su se potpuno neartikulisano. Trčala su preko ulica ne hajući za saobraćaj. Kada su ih pohvatali i strpali u neki autobus, vrištali su od oduševljenja a posle nisu hteli da izađu iz njega. Ta deca nisu imala priliku da vide ni životinje. Kad su im prvi put doveli Deda Mraza – razbežali su se.

„Sva deca su želela kući, želela su mamu i tatu. Oni znaju da to ima negde, i da će mama i tata doći po njih“

Danica Drndarski 1950. godine

Ulaz od strane parka

Kako je vreme odmicalo, stvari su se poboljšavale, dobili su i novu, funkcionalnu zgradu 1981. godine, ali svaka porodica je bolja i od najboljeg sirotišta. Deca u takvim ustanovama zaostaju za njihovim vršnjacima.

Teška vremena poslednje decenije XX veka, nisu se direktno odrazila na uslove u toj ustanovi. Donatorima je uvek prvo na umu Kolevka. Ali posredni uticaji su bili neminovni. Većina dece je imala roditelje koji nisu mogli da se staraju o njima a koji se nisu odrekli roditeljstva. To je značilo da ona ne mogu biti usvojena već samo data na staranje. Hraniteljske porodice, koje bi uzimale tu decu, dobijaju solidnu mesečnu naknadu, pa je bivalo sumnje u iskrene nakane ponekog od njih, ako se znalo da su nezaposleni i da su to njihova jedina primanja.

Danas je to moderna ustanova koja ne oskudeva ni u čemu. Ni u čemu što je materijalno. Ono što zaposleni nisu u mogućnosti da pruže u dovoljnoj meri, to je nošenje u krilu, maženje… u dve reči, ljudski kontakt, čega nikad nije dosta ni jednom malom detetu na ovom svetu. To je možda zadatak onih koji žele da čine dobra dela svojim radom bez nadoknade, odnosno volontiranjem. Posao je jednostavan ali ga ima puno i svaki dan.