Suboticu volim zbog svega što je bila i što može biti

Koliko voli Suboticu pokazao je Jugoslav Ivić hiljadama fotografija koje snima i prikazuje na svom fejsbuk profilu. Detalji koje zapazi, uglovi iz kojih nam pokazuje grad nebrojeno puta su nas oduševili, a ponekad ukazali i na ono što može i treba bolje. Zbog toga mu nekad zameraju, a on samo želi da njegov rodni grad sačuva sve lepo što ima; jer čemu služi lažni sjaj kad možemo stvarno da sijamo. Razumeju ga uglavnom rođeni 60-tih, 70-tih, osamdeset i neke…jer bila su to lepa vremena za život u Subotici.

“Možda zbog sticaja okolnosti da se taj period poklapa sa mojim odrastanjem i da su te neke mlade godine, prvih tridesetak gotovo svima najlepše, ali ne mogu drugačije da opišem svoj osećaj i doživljaj, nego kao da sam jedan život živeo do devedesetih i drugi je ovaj nakon toga – kaže Jugoslav Ivić, prisećajući se vremena subotičkog Omladinskog festivala, čiji je i sam učesnik  bio 1987.

“Taj festival je bio odskočna daska za muzičare i čekao sam ga kao najveći praznik jer sam znao da ću tamo videti one koji će stvarati muziku budućnosti ovih prostora. Bio je ovo grad kulture i sporta, imao dugu pozorišnu i muzičku tradiciju, dao brojne olimpijce. I još te najlepše dekade osamdesetih, centar je potpuno rekonstruisan, od Gradske kuće, Trga, Zelene fontane, Doma vojske, Robne kuće Beograd, ulice Đure Đakovića, Marksovog puta…Subotica je doživela pravi procvat, uradilo se toliko toga , sve je izgledalo moguće…A onda je usledilo teško vreme, ali čak i u ratnim periodima devedesetih nije nestajao život, osećao se više nego danas. A video se i po punim kafićima kojih je od nekadašnje Engelsove do nekadašnjeg „Borova“ bilo preko četrdeset. Danas su tu uglavnom banke.”

Vremena se menjaju, svaka generacija ima nešto svoje i možda mladi danas vide nešto drugo lepo u Subotici. Bilo bi dobro da je tako.

“Verovatno mlađi ljudi i ne mogu da dožive ovu moju žal; na drugi način odrastaju. Nama je bilo dostupno sve što je od opšteg društvenog interesa; ako smo želeli da sviramo mogli smo da se okupljamo u prostorijama mesne zajednice, ako smo hteli nešto da treniramo dovoljno je bilo samo da se upišemo u klub. Danas ništa od toga nije moguće bez novca, čoveka kao da i nema. Sve je samo interes. Ipak, dobili smo neke nove prostore i mogućnosti pa nam je danas dostupno ono o čemu ranije generacije nisu mogle ni da sanjaju. Možemo, na primer, sami da snimimo pesmu, spot i prikažemo je celom svetu.”

Jugoslav  pokušava da ukaže na to da nema sreće ako su oko nas većinom nesrećni, da nam ne može biti lepo ako oko nas to nije, da je Subotica imala veliki značaj, da još ima puno potencijala i da bi bilo dobro u tom pravcu nastaviti. “Na sreću nisam u tome usamljen i upravo zahvaljujući  Internetu pre nešto više od deset godina napravili smo portal „Sva ta muzika“ i tu fotografijama i zapisima objedinili kompletnu muzičku scenu od 60-tih, a izdata je i knjiga Tihomira Mišića „Pola veka subotičke popularne muzike“. Želeli smo da sačuvamo i pokažemo koliko je Subotica bila jaka u muzici. Ali vidim da nam sve to izmiče i da više nismo mi ti koji možemo da utičemo na nešto.”

Zato trenutno malo pauzira, čini mu se da je sve već viđeno. Ima par hiljada fotografija iz svih uglova Subotice i Palića. Posebno je zadovoljan setom fotografija Sinagoge pre i nakon restauracije. Prebacio se malo u prirodu. Oprema je stalno spremna i čeka neki novi pravi momenat.

“Oduvek sam voleo izlete, putovanja, prirodu. I muzika me sve više sebi vuče. Ovo su godine kada mislim da ću se više truditi da uživam, a manje da stvaram. Prednost današnjeg vremena je što sve što radimo za sebe iz uživanja možemo da prezentujemo celom svetu. I nije retkost da to upravo bude ono najvrednije.”

ANTRFILE

Jugoslav Ivić je televizijski snimatelj i kamerman, a muzikom se bavi od rane mladosti. Tokom deset godina rada u novinarstvu, zagrebao ispod površine našeg grada i upoznao mu dušu.

“Najviše sam naučio radeći istraživačke emisije sa novinarem Smiljanom Njagulom. Tu počinje i moja inspiracija subotičkim građevinama. Iako je sve krenulo od kamere, u momentu kada sam zbog potreba posla kupio fotoaparat shvatio sam da me fotografija više zanima. Pri tom, njome se brže percipira, a danas se brzo živi i ljudi nemaju ni vremena ni strpljenja što dokazuju brojniji lajkovi najava video reportaža od ukupnog broja njihovih pregleda. Tako sam snimateljsko iskustvo primenio na fotografiju i tokom protekle decenije sve snimljene građevine ovekovečio fotoaparatom, želeći da pokažem kako grad izgleda iz mog ugla. Tako je u jednom satu dokolice, jednog martovskog dana sa zakasnelim snegom 2013. nastao set od pedesetak fotografija subotičkih balkona od kovanog gvožđa. Postavio sam ih na Fejsbuk i uskoro je stigao iznenadni poziv iz subotičkog Muzeja od Olge Kovačev Ninkov za moju prvu samostalnu izložbu koja je u Galeriji pod tornjem.

Učestvovao je Jugoslav potom i na mnogim kolektivnim izložbama, kolonijama, a njegove fotografije našle su se i u Katalogu u sklopu prekograničnog IPA projekta rađenog na temu secesije regije.

Dve fotografije sa izložbe “Subotički balkoni od gvožđa
Posebno pohvaljena fotografija
Četiri fotografije koje se nalaze u Katalogu



KOMENTARI

  1. Petar G. kaže:

    Lepe slike.
    Svaka čast !

  2. Djuka kaže:

    Bravo Guma!
    Hvala Ti za fotografije i za sve sto cinis za najlepsi grad na svetu.

  3. S&S kaže:

    Bravo majstore.

  4. Lux kaže:

    Au ruke Madusica Vuka bice svaka puska ubojita.
    PP Njegos

    Kada bismo ovom coveku dali i najlosiju kameru od 5$ on bi igurno opet napravio perfektne snimke iz jedne posebne perspektive za koju on osim vise od elementarnog znanja fotografije, poseduje i prirodni talenat. Mene kao starog Suboticana su ove fotografije jako obrdovale jer one prikazuju grad onakvim kakvim ga prolaznici ne vide, pa cak ni turisti u svojoj zurbi da vide sto vise, pa na kraju nisu videli nista. Meni je ovo zaista prvi puta da vidim snimke grada u detaljima i perspektivi koji podsecaju na detinjstvo i vreme kada smo bili mali i bezbrizni, ali za to sa smo primecivali svaki detalj oko sebe. Moje postovanje i moje iskrene cestitke sa zeljom da jos mnogo ovakvih foto zapisa o gradu ali i njegovoj uzoj okolini, bude napravljeno. Fotografisati – to znaci pisati svetloscu.

  5. Anonimni kaže:

    Guma jer to seka potpisala tekst 😀 …

  6. laki kaže:

    @Anonimni
    I da je seka potpisala ovaj tekst, nije ništa pogrešno rečeno. Poznajem “gumu” (kako kažeš) kao komšiju još iz dečijih dana. Oduvek je bio svestran, talentovan i, iznad svega, pristojan.

    Između ostalog ne piše se “jer”, nego “je li” ili “je l’ “. Ne škodi malo učiti se pravopisu kako ne bi ispao nepismen umesto prepametan.

  7. Zoka kaže:

    Shaka vast

  8. Faraonka kaže:

    Predivan tekst i prelepe fotografije.Svaka cast..

  9. Josip Berger kaže:

    Volim Suboticu jer ovde sam rođjen. Subotica je lep grad

  10. Rza kaže:

    Subotica moj grad!

  11. Ljubica Milašin kaže:

    Predivne fotografije,bravo

  12. Sivi Subotičanin kaže:

    Zdravo su lipe slike, koliko se samo zgrada gradi naša Subotica se vraća tamo di je bila, a bila je najveći grad u Kraljevini Jugoslaviji..a sada je peti grad po veličini u Srbiji.

  13. Toranj kaže:

    Lepe slike, a Jugoslav je oličenje kulturnog, umetnički nadarenog sugradjana.Subotica je najlepši grad u regionu. Miran, tih, a opet pun kulturnih dešavanja. Ljudi se medjusobno pomažu, što je prednost male sredine, poštuju se različitosti, učimo jedni od drugih. Samo još da se izgradi jedan fakultet, da se završi pozorište, da se Palić očisti za kupanje, neće nam niko biti ravan.

  14. Snežana Saulić kaže:

    Čestitam..hvala

OSTAVITE KOMENTAR