Koliko voli Suboticu pokazao je Jugoslav Ivić hiljadama fotografija koje snima i prikazuje na svom fejsbuk profilu. Detalji koje zapazi, uglovi iz kojih nam pokazuje grad nebrojeno puta su nas oduševili, a ponekad ukazali i na ono što može i treba bolje. Zbog toga mu nekad zameraju, a on samo želi da njegov rodni grad sačuva sve lepo što ima; jer čemu služi lažni sjaj kad možemo stvarno da sijamo. Razumeju ga uglavnom rođeni 60-tih, 70-tih, osamdeset i neke…jer bila su to lepa vremena za život u Subotici.
„Možda zbog sticaja okolnosti da se taj period poklapa sa mojim odrastanjem i da su te neke mlade godine, prvih tridesetak gotovo svima najlepše, ali ne mogu drugačije da opišem svoj osećaj i doživljaj, nego kao da sam jedan život živeo do devedesetih i drugi je ovaj nakon toga – kaže Jugoslav Ivić, prisećajući se vremena subotičkog Omladinskog festivala, čiji je i sam učesnik bio 1987.
„Taj festival je bio odskočna daska za muzičare i čekao sam ga kao najveći praznik jer sam znao da ću tamo videti one koji će stvarati muziku budućnosti ovih prostora. Bio je ovo grad kulture i sporta, imao dugu pozorišnu i muzičku tradiciju, dao brojne olimpijce. I još te najlepše dekade osamdesetih, centar je potpuno rekonstruisan, od Gradske kuće, Trga, Zelene fontane, Doma vojske, Robne kuće Beograd, ulice Đure Đakovića, Marksovog puta…Subotica je doživela pravi procvat, uradilo se toliko toga , sve je izgledalo moguće…A onda je usledilo teško vreme, ali čak i u ratnim periodima devedesetih nije nestajao život, osećao se više nego danas. A video se i po punim kafićima kojih je od nekadašnje Engelsove do nekadašnjeg „Borova“ bilo preko četrdeset. Danas su tu uglavnom banke.“
Vremena se menjaju, svaka generacija ima nešto svoje i možda mladi danas vide nešto drugo lepo u Subotici. Bilo bi dobro da je tako.
„Verovatno mlađi ljudi i ne mogu da dožive ovu moju žal; na drugi način odrastaju. Nama je bilo dostupno sve što je od opšteg društvenog interesa; ako smo želeli da sviramo mogli smo da se okupljamo u prostorijama mesne zajednice, ako smo hteli nešto da treniramo dovoljno je bilo samo da se upišemo u klub. Danas ništa od toga nije moguće bez novca, čoveka kao da i nema. Sve je samo interes. Ipak, dobili smo neke nove prostore i mogućnosti pa nam je danas dostupno ono o čemu ranije generacije nisu mogle ni da sanjaju. Možemo, na primer, sami da snimimo pesmu, spot i prikažemo je celom svetu.“
Jugoslav pokušava da ukaže na to da nema sreće ako su oko nas većinom nesrećni, da nam ne može biti lepo ako oko nas to nije, da je Subotica imala veliki značaj, da još ima puno potencijala i da bi bilo dobro u tom pravcu nastaviti. „Na sreću nisam u tome usamljen i upravo zahvaljujući Internetu pre nešto više od deset godina napravili smo portal „Sva ta muzika“ i tu fotografijama i zapisima objedinili kompletnu muzičku scenu od 60-tih, a izdata je i knjiga Tihomira Mišića „Pola veka subotičke popularne muzike“. Želeli smo da sačuvamo i pokažemo koliko je Subotica bila jaka u muzici. Ali vidim da nam sve to izmiče i da više nismo mi ti koji možemo da utičemo na nešto.“
Zato trenutno malo pauzira, čini mu se da je sve već viđeno. Ima par hiljada fotografija iz svih uglova Subotice i Palića. Posebno je zadovoljan setom fotografija Sinagoge pre i nakon restauracije. Prebacio se malo u prirodu. Oprema je stalno spremna i čeka neki novi pravi momenat.
„Oduvek sam voleo izlete, putovanja, prirodu. I muzika me sve više sebi vuče. Ovo su godine kada mislim da ću se više truditi da uživam, a manje da stvaram. Prednost današnjeg vremena je što sve što radimo za sebe iz uživanja možemo da prezentujemo celom svetu. I nije retkost da to upravo bude ono najvrednije.“
ANTRFILE
Jugoslav Ivić je televizijski snimatelj i kamerman, a muzikom se bavi od rane mladosti. Tokom deset godina rada u novinarstvu, zagrebao ispod površine našeg grada i upoznao mu dušu.
„Najviše sam naučio radeći istraživačke emisije sa novinarem Smiljanom Njagulom. Tu počinje i moja inspiracija subotičkim građevinama. Iako je sve krenulo od kamere, u momentu kada sam zbog potreba posla kupio fotoaparat shvatio sam da me fotografija više zanima. Pri tom, njome se brže percipira, a danas se brzo živi i ljudi nemaju ni vremena ni strpljenja što dokazuju brojniji lajkovi najava video reportaža od ukupnog broja njihovih pregleda. Tako sam snimateljsko iskustvo primenio na fotografiju i tokom protekle decenije sve snimljene građevine ovekovečio fotoaparatom, želeći da pokažem kako grad izgleda iz mog ugla. Tako je u jednom satu dokolice, jednog martovskog dana sa zakasnelim snegom 2013. nastao set od pedesetak fotografija subotičkih balkona od kovanog gvožđa. Postavio sam ih na Fejsbuk i uskoro je stigao iznenadni poziv iz subotičkog Muzeja od Olge Kovačev Ninkov za moju prvu samostalnu izložbu koja je u Galeriji pod tornjem.
Učestvovao je Jugoslav potom i na mnogim kolektivnim izložbama, kolonijama, a njegove fotografije našle su se i u Katalogu u sklopu prekograničnog IPA projekta rađenog na temu secesije regije.
