Pazi tramvaj!

J.D. sa Palića izvršio je samoubistvo bacivši se pod tramvaj. Preciznije, legao je na šine, kočničar ga nije na vreme primetio i čovek je bukvalno ostao bez glave. Da je to bila njegova namera potvrdio je i uviđaj kada su kraj šina pronađene uredno izuvene cipele i flaša rakije.

Nije on bio prvi Subotičanin koji je na ovaj način odustao od života ali je bio jedan od poslednjih pošto se bližilo ukidanje subotičkog tramvaja. Na drugoj strani zidali su se soliteri koji će biti nova solucija onima koji budu razmišljali o samoubistvu.

Ovo nije još jedna priča o suicidu već podsećanje na tragične susrete sa tramvajem. A oni su se dešavali redovno.

Na fotografiji je prizor saobraćajne nesreće koja se desila ispred kafane „Bela lađa“, pored Gradske kuće. Kontakt tramvaja i motocikla završio se kobno po motociklistu.

Sudari sa subotičkim tramvajem nisu uvek bili fatalni kao ovaj, ipak, oni koji bi mu se našli na putu, po pravilu su lošije prolazili. Klizava žuta kocka u centralnim gradskim ulicama i mala mogućnost manevrisanja i brzog kočenja šinskog vozila, bili su nepovoljna okolnost u sve gušćem saobraćaju.

“Subotičke novine” su redovno izveštavale o ovim nesrećama a nije bila retkost da se sudar dogodi baš pod prozorom redakcije u Maksima Gorkog, jer su tuda prolazile šine i ukrštale se sa ulicom Cara Dušana na nepreglednoj krivini. Tada bi objavili i fotografiju pošto su brzo reagovali na dobro poznat tresak i sjurili se dole sa fotoaparatom.

Godine 1957. dugogodišnji prodavac novina Ištvan Torma poginuo je nesrećnim slučajem prilikom uskakanja u tramvaj. Sudari sa automobilima uglavnom su se završavali materijalnom štetom dok su najviše žrtava u susretima sa subotičkim tramvajem imali pešaci ili putnici koji bi se spotakli i završili ispod šina kao nesrećni Torma. Novine beleže i da je jedan kondukter stradao na radnom mestu kada je u toku vožnje nespretno prelazio iz jednih kola u druga.

Nije tramvaj jedini učesnik u saobraćaju koji može da bude smrtonosan. Šta više, u takvim nezgodama gotovo je po pravilu krivica na onom drugom, jer šinska vozila imaju prednost i jasno vidljivu putanju kretanja.

Stvar je u tome što tramvaj ne može tako lako da se zaustavi ako mu se nađemo na putu. Svesni toga, neki od nas imaju nelagodu od šina i prelazaka preko njih.

Sve su ovo bile brige nekih starih Subotičana koji su živeli pre pola veka ili ranije, jer tramvaj je zauvek otišao iz našeg grada.

Lansky



KOMENTARI

  1. Trovach kaže:

    Jako mi je krivo sto vise nemamo tramvaj. Naravno, ovi stari su za muzej, ali bi novi itekako bili korisni. Dosta cesto idemo u Zagreb (ne ove godine) i svugde idemo tramvajem. Secam se slucaja od pre nekoliko godina. Bili smo u ZG za docek Nove Godine i jedan stari tramvaj je bio okicen i vozio na redovnoj liniji pored ovih modernih. Jedna slatka devojcica (oko 3 godine) je sedela u tramvaju i zeljno ocekivala da vidi taj okicen. Stalno je govorila:”Gdje si, gdje si?” i na kraju je rekla:”Kio se.” (sakrio se). Svi smo se slatko nasmejali.

  2. IvanM kaže:

    Na žalost bio sam očevidac te teške saobraćajne nesreće-Narod znatiželjan okupio se i sa nevericom je posmatrao taj strašan prizor.

  3. Dule kaže:

    Sećam se jedne situacije (imao sam 8 godina) kada smo brat i ja sa ocem išli na Palić i trčeći uskakali u tramvaj koji je kretao sa stanice kod današnjeg “024”. Bolje rečeno otac je brata i mene “ubacivao” u tramvaj. Ja sam se okliznuo na prvoj stepenici i završio sav ožuljan po nogama na onom grubom kamenu. Kakva neopreznost moglo se završiti zaista tragično.

  4. Lebara kaže:

    Tramvaji predstavljaju duh tog vremena,ali su stvarno bili nebezbedni kako za putnike u njemu tako i za okolinu.

  5. Kertvaros kaže:

    Sto je saobracaj manjeg intenziteta, time je manja i paznja ucesnika u saobracaju. Tek negde oko 1960 godine u Subotici pocinje sa nesto intenzivnijom pojavom motornih vozila. Nije da ih do tada nije bilo, ali zaprezna kola i tramvaj su bili “Kraljevi” nasih ulica i puteva. Povecanjem gustine saobracaja javila se i veca potreba za sigurnoscu u saobracaju. Prvi semafori, prvi pesacki prelazi, izlozbene postavke sa horor fotografijama saobracajnih nesreca i njihova obavezna kolektivna poseta u cilju edukacije. Milcija povecava broj saobracajaca na putevima i gradskim ulicama. U ulici Papa Pavla se je izgradila posebna zgrada kao sediste saobracajne milicije, sa odgovarajucim voznim parkom, plavim svetlima i jednobrazno plavo obojenim vozilima. Naplacivanje mandatnih kazni na licu mesta onim biciklistima koji su vozili bez svetla, obavezni fenjer za zaprezna kola kao i pokazivanje pravca skretanja koje vazi i za kocijase i za bicikliste. Za sve te stvari koje se danas podrazumevaju same po sebi, trebalo je mnogo rada, vremena, i milicijskog duvanja u pistaljku, dok sve nije leglo na svoje mesto. Mala ilustracija prema nekadasnjem odnosu i ponasanju u saobracaju: Imali smo u Subotici nekoliko motornih samohodnih pila za drva. Ogrevno drvo se kupovalo na kubik i stizalo je kupcu pred kucna vrata u formi cepanica od jedno valjda metar duzine. Takve cepanice su se prvo morale ispilati na komade od jedno 30 cm pre nego sto se poslazu u supu za ogrev. Kupci bi obicno onda angzovali profesionalne pilare da im obave taj posao. Te pile su bile rucne izrade u stilu “sam svoj majstor” imale jednu ravnu gvozdenu povrsinu na cijoj sredini je bila jedna kruzna pila, ugradjen neki stari obicno traktorski motor koji je bio pogon za celu tu skalameriju sa 4 tocka, prednjim sedistima i volanom. O registarskim tablicama ili migavcima nije bilo reci niti je neko pitao za takve stvari. Najvise nesreca sa tramvajem se dogadjalo kod Starog Suda i kod Rudica. Bila su to mesta gde tramvaj odjednom menja stranu ulice i dijagonalno prelazi na drugu stranu. Ljudi koji bi dosli sa strane nisu bili najbolje upoznati sa time pa je dolazilo do saobracajnih incidenata. Stara tramvajska letnja kola, za koja ja mislim da su ostala najverovatnije od Zagrebackog tramvaja na konjsku vucu, su imala sedista, zapravo klupe postavljena popreko u pravcu kretanja i po celoj duzini izvan vozila jednu dugacku papucicu (dasku) za ulaz u relativno visoka kola. Jedini nacin prodaje karata je bio da kondukter u punoj voznji balansira kao cirkuski akrobata, jednom rukom se drzi za stubove nosace krova, a drugom prodaje vozne karte. Kada bi zavrsio sa jednom prikolicom prelazio bi isto tako akrobatski u drugu. Cudo je da zapravo nije doslo do jos vise nesreca. Negde 1959/60 godine je jedan tramvajski kontrolor negde izmedju stanica Centrala i SAND-a prilikom pregleda voznih karata, u pokusaju da u punoj voznji, iz jednih kola predje u druga, okliznuo i pao izmedju tockova. Ja slucaj nisam video ali se pricalo da su tockovi presli preko njegovog stomaka i presekli ga na dva dela. Kasnije su sve letnje prikolice prepravljene i postale potpuno sigurne i za putnike i za personal. Jedan od cestih uzroka povreda je bilo iskakanje iz tramvaja u voznji. Mnogi nisu poznavali elementarne zakone fizike pa su umesto iskakanja u pravcu kretanja vozila, iskakali u nazad sa odgovarajucim posledicama.Zanimljivo da u Subotici nije postojao obicaj “kesanja” na tramvajski pufer kao sto je to bila svakodnevna slika na tramvajima u Beogradu i Sarajevu. Samo par nedelja nakon ukidanja Subotickog tramvaja, dosao sam u posetu i na uglu kod “Zvezde” lepo stao, pogledao levo i desno da li dolazi tramvaj, nije dosao (niti ce ikada vise doci) i ja sam presao preko ulice. Ono sto naucis u najranijoj mladosti, obicno te prati ostatak zivota.

  6. Pajo Vizin kaže:

    @Kertvaros

    Vezano za deo Vaseg teksta, gde spominjete “motorne samohodne pile za drva”.

    Bas sam nedavno trazio informacije vezane za te ljude, ali nazalost nista nisam pronasao.
    Ja ih se secam jos iz doba mog detinjstva, jos kao klinac od 5-6 godina, kada sam ih vidjao u mom kraju oko Buvljaka.
    Za oko mi je zapao njihov nacin oblacenja, koji je bio poseban, veoma interesantan za nas klince tog doba. Imali su sesire, nalik Meksikancima iz Western filmova koje smo mi kao klinci sa uzivanjem gledali, a kasnije se i igrali Kauboja i Indijanaca na tu temu, sto je bilo veoma popularno u to doba.

    Masina, na kojoj se ta ‘ekipa’ vozala, je imala motor verovatno bez auspuha, jer je pravila neverovatnu buku. To je bio ujedno i prepoznatljiv zvuk u nasem kraju da ‘dolaze Kauboji’, kako smo ih mi kao klinci tada zvali.

    Ukoliko neko ima informacije vezane za te ljude, voleo bi cuti sta se desilo sa njima. Jer, samo od jednom su nestali sa ulica naseg grada.

    Jos jedna interesantna stvar iz tog doba ‘kauboja i indijanaca’, cega se secam kao klinac, je bila pored Hipodroma, nekadasnje ciglane i bare ‘Djar’. Na tom mestu su cesto kampovali Romi, sve sa konjima, kocijama, satorima, upaljenom vatrom. Nama kao klincima je to bilo posebno interesantno i cesto smo molili roditelje da dodju sa nama, da prodjemo tuda da vidimo ‘Indijance’. 🙂
    Na tom mestu je kasnije napravljeno jezero AS & Trade.

  7. No name kaže:

    Ima ih još koji pilaju drva na taj način, nedavno sam video jednu ekipu na delu u komšiluku, samo nisu tako živopisni kao nekada kako ih se mi sećamo.

  8. Kertvaros kaže:

    @ Pajo Vizin

    Pilanje drva za ogrev je uglavnom bio jedan sezonski posao. U gradu smo imali nekoliko takvih samokonstruisanih pila. Svaka je bila unikat za sebe. Mislim da je ona sa najglasnijim motorom imala (sudeci po zvuku) motor izvadjen iz starog “Lanz-Buldog” traktora. Motori tih traktora, proizvedenih oko 1920 god. a u prvom redu za poljoprivredne radove su imali vrlo karakteristicni i neponovljivi sound svojih, ja mislim dvotaktnih motora. U vreme kada su nasim gradom kruzile takve motorne pile u Beogradu su taj posao obavljali uglavnom “Testerasi” vecinom ljudi sa Kosova, koji bi isli po kucama i rucno pilali jednu cepanicu za drugom. Obicno bi isli u po dvojica u paru i rucnim testerama zaradjivali svoj hleb. Dakle nasi Suboticki pilari su u to vreme imali “High – Tech” za pripremu ogrevnog drveta za zimu. Ne mogu ni pored najbolje volje da se setim njihovog nacina oblacenja, ali ako je potsecao na Meksikance sa sesirima velikog oboda (Klobuk) onda je rec o tipicnoj odeci kakvu su jos iz davnine nosili tesari kao znak medjusobnog raspoznavanja i ujedno davanja svima do znanja – Ja sam tesar. Kasnije se je ta tipicna tesarska nosnja rasprostranila i kod pripadnika slicnih zanata, krovopokrivaca, ili radnika na pilanima za preradu i obradu drveta. Nekada su pripadnici raznih zanimanja imali i svoju tipicnu nosnju. Kovaci, kolari, bacvari, pekari, mesari, vinogradari, pcelari, saraci itd itd. su bili organizovani u svoje zanatske cehove koji su osim pravila rada i ponasanja, oderdjivali i nacin oblacenja. Danas to mozda zvuci smesno, ali jos u prvoj polovini 20 veka. ljudi su sa ponosom obavljali svoj zanat i strogo su pazili preko svojih udruzenja da niko ne ukalja njihov profesionalni ponos i njihovu zanatsku cast, i strogo vodili racuna o tome. Jos i danas se tu i tamo po centralnoj Evropi moze naci kakva stara radionica gde iznad ulaza pise – Blagoslovi Boze casni rad i zanat.

  9. Trovach kaže:

    @Pajo Vizin…Sve donedavno se mogla videti na subotickim ulicama ta “samohodna pilana” koju je vozila dosta muskobanjasta baka sa sesirom. Ta skalamerija je tandrkala na kilometar i iako nije bila bezbedna za saobracaj, nisam cuo da se desio ijedan incident. Ponavljam, nisam cuo, sto ne znaci da se nije desio.

  10. No name kaže:

    Bila je ta starija žena pokrupnije građe koja se tako oblačila i imala malo čudan šešir, ali to je bilo zbog pilanja, a njeni radnici oblačili su se onako kako se svi oblače za neki uslovno da kažem “prljav” posao. Ipak, bila je to čudna ekipa lotroša, ali vrednih. Slušali su je samo tako. Kada je ona prestala (verovatno već nije ni živa), ta delatnost se ugasila, a bilo je to ne “donedavno” nego baš dosta davno sigurno pre 20 i više godina. Sada kažem iznenadio sam se kada sam video takvu spravu, samo čini mi se malo savremeniju, i ljude u komšijskom dvorištu da pilaju. Nisu izgledali više tako egzotično kao iz 19. veka, nego profesionalno. Komšija je rekao da ima njihov broj ako mi treba…

  11. IvanM kaže:

    @Trovach
    …zvala se “snaš’ “ Marga.Onako narodski.Mislim da je preminula pre par godina.

OSTAVITE KOMENTAR