Nakon Drugog svetskog rata, imena iz prošlosti koja u sebi nose uspomenu na doba kraljeva i feudalaca, ili „nenarodnih režima“, izbrisana su iz imenika ulica i toponima. Ličnosti kao Karađorđe, ili na primer Košut, imali su prolaz, jer su posedovali izvestan revolucionarni karakter.
Ipak, neki nazivi kao da su promakli novim kriterijumima. Recimo, selo Nakovo u Banatu i dalje nosi ime po vlastelinskoj porodici Nákó, u čijem je posedu nekada bilo selo.
Nekad Nemes Militics, danas Miletić
Toponim Naumovićevo kod Subotice takođe spada u ovu grupu imena. Iako je postojala inicijativa, potekla iz Novog Žednika, da se naziv grupe salaša i železničke stanice Naumovićevo promeni zbog konkretnih argumenata, to nije bilo moguće zbog isto tako neumoljivih razloga. Šta su Žedničani zamerali ovom imenu?
Da neko od subotičkih Naumovića kupi salaš blizu male železničke stanice nadomak grada, na pruzi za Beograd, obezbedio bi sebi spomenik, jer se danas malo ko seća po kome je mesto dobilo ime. Pretpostavimo da bi se ime novog vlasnika salaša vremenom povezalo sa natpisom na staničnoj zgradi, što bi neke znatiželjnike odvelo „na pogrešan kolosek“. Uostalom, prethodni naziv Šomšićevo, takođe je prezime posednika tamošnjeg imanja.
Ipak, jedan stari dokument datiran na 1935. godinu, a sačuvan u subotičkom Istorijskom arhivu, otkriva ko je bio Naumović. Početkom te godine tadašnja Agrarna zajednica u Gornjem Verušiću, uputila je preko Gradskog veća u Subotici, predlog Ministarstvu unutrašnjih dela da se ime stanice Šomšićevo promeni u Naumovićevo, po komandantu Potiske divizije u Subotici, generalu Jovanu Naumoviću. Ubrzo je stigao pozitivan odgovor i ova stanica je prekrštena na svim železničkim kartama.
Za putnike nedođija, a za železnicu važna tačka, dobila je tako ime po živom čoveku.
Ko je bio Jovan Naumović?
Heroj Prvog svetskog rata, nosilac najviših odlikovanja, najpre penzionisan zbog pripadnosti organizaciji „Crna ruka“, a potom aktiviran. Kao armijski general obavljao je razne visoke dužnosti. U ratu 1941. zarobljen i odveden u Nemačku.
U njegovoj biografiji ima nešto što nije tipično za karijere kraljevskih oficira koji su se tokom Drugog svetskog rata opredelili za jednu od dve strane. Mnogi visoki oficiri kod nas, ali i u okupiranoj Evropi, stupili su u kolaboraciju s Nemcima. Kao mladi, bili su heroji Velikog rata, dok ih je naredni svetski sukob zatekao sredovečne i uljuljkane u privilegije i stoga manje spremne na nove podvige – a to je u našem slučaju bio gerilski rat u kome nema komfora generalštaba i oficirskih klubova na koji su navikli.
Subotica, između dva rata
General Naumović je svakako bio čovek režima kada je postavljen za komandanta kraljevske žandarmerije, krajem tridesetih godina. To je ona žandarmerija koja se brutalno obračunavala sa mladim demonstrantima toga vremena. Nakon jedne takve intervencije, život je izgubila studentkinja iz Novog Žednika, Bosa Milićević. To je bio razlog zbog čega su posle rata Žedničani tražili promenu naziva stanice Naumovićevo.
Ko bi tada pomislio da će se uskoro naći na istoj strani, napredna omladina i stari general? Iako je 1941. dopao u zarobljenički logor, odbio je ponudu i poziv Milana Nedića da bude oslobođen i da se stavi na raspolaganje kvislinškoj vladi. I oni koji mu nisu bili naklonjeni, priznali su da je Naumović prišao grupi mlađih oficira koja je otvoreno podržavala partizanski pokret i zbog toga pao u nemilost logorskih vlasti. Zatvoren i maltretiran, na kraju fizičkih snaga, 1944. godine je vraćen u Beograd gde je umro naredne godine.
Rat je svima doneo lične i porodične drame, pa tako i Jovanu Naumoviću, kome je sin bio na suprotnoj strani u građanskom ratu.
Njegovo držanje nije bilo dovoljno da se iskupi pred onima koji su posle rata tražili uklanjanje njegovog imena sa karte i stanične zgrade. Zašto je onda ono ipak ostalo?
Kao važna tačka na tom železničkom pravcu, upisana je u međunarodni red vožnje i zbog toga bi nekakva naknadna promena samo dovodila do nedoumica. Da je reč o nekome ko je kompromitovan, verovatno bi to bilo učinjeno odmah nakon rata. Ovako je to odloženo, a potom i zaboravljeno.
Lansky
