Red prizemnih kuća, red drvoreda voćnjaka, pa red ostataka Gornjeg Tavankuta iz perioda dok je još važio za živahno selo. Nadomak Subotice i granice sa Mađarskom, ovo selo na severu Bačke predstavlja jedno od onih na koje su, kako se čini, i sami meštani zaboravili.
Gornji Tavankut važi za gostoprimljivo selo u kom će vam, na koga god da naiđete, priskočiti u pomoć i uputiti vas tamo gde mislite da ste krenuli.
Foto: Dnevnik/ L. Radlovački
Uputismo se šorom i uz nekoliko minuta vožnje po severnom kraju Gornjeg Tavankuta, nađosmo žutu kapelicu i ambijent koji odskače od ostatka mesta, po svemu sudeći, vrlo neobičnim za Vojvodinu.
– Selo je ostalo potpuno isto za ovih 30 godina otkako ovde radim kao učiteljica, to mogu da tvrdim – kaže nam Tatjana Nimčević, koja je ovog septembra primila 13 prvaka. – Međutim, nekad su deca dolazila u školu biciklom, sama, još od prvog razreda, a danas većinu njih roditelji dovoze kolima. A i drugačija je situacija ovde u Gornjem Tavankutu, ovde ima dosta azilanata koji noću šetaju u grupama i ljudi se boje, to je ono što ja znam.
Foto: Dnevnik/ L. Radlovački
Dok smo sa našom sagovornicom čekali autobus, kako bi se vratila kući u Suboticu, učiteljica Nimčević je uspela sa nama da podeli i to da svakog dana putuje po sat i po u jednom pravcu, te da joj ta vožnja od kuće do škole (i obrnuto) dođe kao odmor u toku dana.
Foto: Dnevnik/ L. Radlovački
– U poslednje vreme imamo nešto mnogo đaka u školi, do četvrtog ih je oko 50. Ima dosta mladih porodica, ovde je valjda jeftiniji život, a doselili su se kad su se delile kuće preko projekata. Ovde nema sve što je potrebno, dok je u Donjem Tavankutu dosta razvijen seoski turizam, što je nešto što dovlači ljude, ima dosta akcija, priredbi, festivala – napominje učiteljica, dodajući da primećuje i da se roditelji danas sve manje bave decom jer moraju više da rade, ali da su svejedno svi dobri i raspoloženi za saradnju.
Sa učiteljicom Nimčević na stanici je stajala i Maja Rudić (17) koja kaže da joj je lepše u gradu, odnosno Subotici, jer tamo ima više drugara i aktivnosti, a i zbog škole je svakog dana tamo.
Foto: Dnevnik/ L. Radlovački
Mašući ispraćenim putnicama, nalazimo na Zoru Fuks, meštanku koja se u ovo selo doselila pre 43 godine iz njene Male Bosne. Na pitanje zašto nema toliko ljudi na ulicama, baka Zora daje jednostavan odgovor: „Zima je, pa su svi unutri!”
– Imam ovde sve što mi je potrebno, ja sam skromna, tako da, nismo gladni, žedni, nismo u ’ladnom – dodaje, pojašnjavajući da je njeno udato prezime nemačkog porekla i da lozu nastavlja sin koji joj je podario unuka. – S obe strane kuće su nam doseljenici iz Rusije i ni sa kim ne kontaktiraju. Jedni su došli prošle nedelje, pa još ni ne poznaju bilo koga.
Foto: Dnevnik/ L. Radlovački
Suma sumarum, Gornji Tavankut, u kom „ne postoji” ni jedna ulica, jer su sve nazvane po nečijem kraju, šoru ili putu, ma koliko se činio pust i odsutan, zapravo je pitom i dočekuje vas raširenih ruku, samo budite strpljivi.
