U porodičnoj kući u selu Tornjoš nadomak Subotice, Erika Gajdoš jednu od soba porodične kuće pretvorila je u radionicu. Veliki sto prekriven je komadima garderobe na kojoj radi, tu su i pegle, tri radna stola, na svakom različite generacije „Bagatovih” šivaćih mašina. „Najbolje su”, kaže dok stavlja ruku na glavu mašine na kojoj upravo radi.
Pred njom na stolu su duge trake zlatnožute boje od pomalo skliskog sjajnog materijala. Pedantno ih savija po dužini i pričvršćuje pribadačama. Ovako formirane sjajne uzane trake u stvari su buduće kragne ukrasnog gornjeg dela koji preko ramena stavljaju mladi đakoni u rimokatoličkoj crkvi. Upravo šije 16 kompleta odežde za đakone i žuri da ih završi pre božićnih praznika. Na stolu u trpezariji već su uredno složene njihove bele odežde besprekorno sašivene.
Erika Gajdoš (Foto N. Tumbas)
Erika Gajdoš je ekonomski tehničar, radila je u mnogim preduzećima jer devedesetih godina posao se lako gubio. Ipak, kaže, ono što nikada nije prestajala da radi jeste njen hobi – šivenje.
„Prvo sam šila pored mame, uz nju. A onda i sama. Imam tri sina, uvek je bilo šta da se sašije, popravi, skrati, i nama i drugima”, priča Erika. Njena spretnost i umeće poslednjih godina odveli su je u nenadnom smeru.
Pre nekoliko godina, iz lokalne crkve, u kojoj je aktivna na administrativnim poslovima, doneli su joj jednu staru svešteničku odeždu da je popravi. „Prvo sam radila na tkaninama koje se koriste u crkvi, prekrivačima za oltar, popravljala ih na mestima gde su bili iskrzani. Onda su mi doneli svešteničku odeždu koju je trebalo restaurirati i rekli: znaćeš ti to”, priča Erika.
U tom periodu i epidemija korone je uticala na Erikin posao. Do tada veliki deo novih odeždi i delova garderobe katoličkog sveštenstva nabavljan je u Poljskoj. Zbog raznih transportnih i trgovinskih ograničenja, počela su da se traže nova rešenja.
Erika Gajdoš počela je, oprezno, da na mašini za vez popravlja stare odežde. Pojedine je, da bi spasila tkanine, morala potpuno da rastavi i tada bi precrtavala šemu po kojoj su šiveni. To je bila polazna tačka za krojenje i šivenje novih odeždi.
„Sveštenici vole stare odežde, one i jesu vrednost koju treba sačuvati. Delove starih odeždi vezle su opatice, ili devojke i žene iz viših slojeva koje su mogle tome da posvete vreme. Za taj ručni rad potrebno je strpljenje”, kaže Erika. Pokazuje nam nekoliko starih odeždi, plaštova koji su nekada verovatno bili purpurno crveni, sa središnjim delom u zlatno tkanim nitima sa jasnim verskim simbolima. Boje su izbledele, tkanje se ponegde pohabalo. „Središnji deo sa zlatnom trakom i simbolima biće sačuvan, gde je potrebno vez ću popraviti, a ispod ću sašiti novu odeždu”, objašnjava Erika i razmotava plaštove koje je već spasila. Tek kada ona pokaže mesta na odeždi moguće je uočiti trag njene igle kojom je spasila, ponekad i sto godina, star vez.
Nove odežde šije od materijala koje kupuje u dobro snabdevenim privatnim prodavnicama u Beogradu. Sledi zahtevan posao krojenja za koji nema dovoljno mesta u svojoj kući. Inače, u trpezariji porodice Gajdoš za stolom ima mesta za 16 ukućana, toliko ih je kada se okupe njena tri sina sa porodicama, suprugama i sedmoro unučadi. Ipak, ni ovaj dugi sto nije dovoljan za krojački tabak kakav zahteva nova odežda, pa ga kroji u društvenim prostorijama župe gde sastavi stolove i nesmetano radi.
Erika Gajdoš do sada je šila i restaurirala crkvene odežde sveštenicima iz Subotičke biskupije, onima iz Novog Sada, Mađarske, Nemačke… Godišnje kroz njene ruke prođe oko 50 odeždi koje ili treba spasiti da potraju i novoj generaciji sveštenika, ili sašije potpuno nove. Svakodnevno nagnuta nad mašinom provode najmanje četiri i više sati, pa iako je već nekoliko godina u penziji, za nju nema odmora. Priča kako su dvorište, okućnica i negovanje cveća briga njenog muža i da to nju ne interesuje.
Svaki vernik verovatno ima svoj način na koji ispoljavanja religiozna osećanja. Erika Gajdoš kaže da je ona to pronašla u strpljivom radu na odeždama.
„Ovo je moj hobi, dobro se osećam kada šijem i volim to da radim. Ništa mi nije teško i nekako osećam, dok to radim, dok spasavam stari vez ili plašt, da sam povezana sa svojom verom, da sam tada bliža Bogu.”
