U sumrak tog martovskog dana stadion je bio umiven „da izuješ cipele“ pre nego što staneš na tribine. Friške reklame oko terena nisu bile one sa ligaških utakmica nego neke nove. Trava ? Ne što je naša već stvarno… najlepša u zemlji ! Dva dečaka su u tišini sa vrha tribina posmatrala betonsku školjku subotičkog Gradskog stadiona kako tone u mrak. Sutra će ovde doći svih 25 000 ljudi, hučaće i vikati ono: JU–GO–SLAVIJA… Ali tada je vladao apsolutni spokoj. Ni žive duše.
Većina privilegija dolazi sa godinama ali ima par stvari koje možeš bolje da izvedeš kada si klinac. Recimo, možeš da se smucaš svuda, ulaziš i njuškaš a da nikome nisi sumnjiv.
Zato je sledeća destinacija – hotel Patria. Prizemlje hotela puno je igrača fudbalske reprezentacije. Niko nije u svojoj sobi jer sobe tada nisu imale televizore. Godina je 1981. a pred njima je utakmica protiv reprezentacije Bugarske.
Plavi, koje je sastavio savezni kapetan Miljanić Miljanić, nepobedivi su već drugu godinu za redom i sigurno gaze prema završnici Svetskog prvenstva u Španiji leta 1982. Ovaj fantastični niz rezultata poklapa se sa dolaskom golmana Pantelića među stative. Jedino njega nema u hodnicima i salonu hotela. Njegova rezerva Enver Marić ne odgovara na molbu da da autogram. Mrzovoljan je zbog nečeg. Možda zato jer zna da će sutra biti celu utakmicu na klupi. Otkad je Pantelić stao na gol nacionalnog tima, smrklo se svim pretendentima na dres sa brojem 1.
Ali zato su se svi ostali potpisali u svesku. Tu su: Pižon Petrović, Zajec, Kaličanin, Slišković, Edhem Šljivo, Hristić…
…Šestić, Jerolimov, Predrag Pašić iz Sarajeva (debitant), pa još jednom Pižon…
Jezikom sportskih reportera, sutrašnji dan je bio praznik fudbala. Sunčan prolećni dan, vreme – idealno za igru, akteri raspoloženi a tribine pune kao šipak.
Tih godina je bio običaj da se na prijateljskim utakmicama od reprezentacije oproste neki od veterana. Ovaj put su to bili Nenad Bjeković i Danilo Popivoda.
Već u drugom minutu naši su dali Bugarima gol. Vahid Halilhodžić za 1:0 i erupciju oduševljenja!
Vaha
Na kraju – rezultat po meri.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Da tako je bilo,u to po nekima mracno vreme socijalizma i komunizma,a sada u takozvanoj demokratiji,sve propada,pa tako i nas stadion,kad je skoro svako malo vece mesto u Srbiji,mislim nize od save i dunava,koje ima neki stadion,odavno imalo i reflektore i dobro osvetljenje,kod nas se tek nesto radi,a rokovi probijaju vec nebrojeno puta,Subotica je imala i najmoderniju tartan stazu u to vreme,a da ima je i sad,ali postavljenu jos davne 1985 godine,koja je u totalnom raspadanju,ali skoro svi tvrde da je bolje sada,nego u to vreme…
„Većina privilegija dolazi sa godinama ali ima par stvari koje možeš bolje da izvedeš kada si klinac. Recimo, možeš da se smucaš svuda, ulaziš i njuškaš a da nikome nisi sumnjiv.“
Odlicno si ovo rek’o 🙂
@jasso komentar je u celosti u redu, osim sto je tartan staza postavljena jos ranije. Jos za SOSOV 1978. godine.
bio!
ne samo na utakmici vec i na svakom treningu.