Szekelj Tibor – 100 godina širom globusa

Svet o espe­ran­ti­sti Ti­bo­ru Se­ke­lju – Obe­le­ža­va se vek od ro­đe­nja ove sve­stra­ne lič­no­sti, Su­bo­ti­ca u ma­ju or­ga­ni­zu­je struč­ni skup.
.
Pre jed­nog ve­ka, 14. fe­bru­a­ra ro­đen je Ti­bor Se­kelj, espe­ran­ti­sta,svet­ski put­nik, pi­sac, no­vi­nar, ge­o­graf i mu­ze­o­log, a obe­le­ža­va­nje ovog ju­bi­le­ja za­po­če­lo je već ši­rom glo­bu­sa. Da ne­će za­o­sta­ti za ko­le­ga­ma ši­rom ze­mlji­nog ša­ra na­ja­vi­li su i espe­ran­ti­sti i grad Su­bo­ti­ca na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re upri­li­če­noj u su­sret ro­đen­da­nu čo­ve­ka koji je naj­ve­ći deo svog ži­vo­ta pro­veo upra­vo ov­de.
.
– Od­lu­či­li smo se da, po­što je 18. maj dan mu­ze­ja, na taj dan za­poč­ne tro­dnev­ni struč­ni skup i dru­že­nje lju­di ko­ji se ba­ve ži­vo­tom i ra­dom sve­stra­nog Ti­bo­ra Se­ke­lja – kaže Đor­đe Dra­goj­lo­vić, espe­ran­ti­sta, pred­sed­nik Organizacionog od­bo­ra za obe­le­ža­va­nje ju­bi­le­ja.
.
Dra­goj­lo­vić na­vo­di da su espe­ran­ti­sti ši­rom sve­ta već po­če­li da obe­le­ža­va­ju ovaj za njih va­žan da­tum, ta­ko je ok­to­bra pro­šle go­di­ne iz štam­pe iza­šla op­se­žna stu­di­ja o Seke­lju iz pe­ra Fran­cu­za Aro­na La­gran­ža. Se­ke­lje­va pri­ja­te­lji­ca Spo­men­ka Šti­mec je 26. no­vem­bra u Ro­ter­da­mu odr­ža­la pre­da­va­nje o nje­mu, u „Šomo­đi“ bi­bli­o­te­ci u Sege­di­nu udo­vi­ca Ti­bo­ra Se­ke­lja Er­že­bet 14. ja­nu­a­ra ove go­di­ne otvo­ri­la je iz­lo­žbu knji­ga iz nje­go­ve za­o­stav­šti­ne, de­set da­na ka­sni­je u Či­ka­gu je go­vo­re­no o ovom velikom avan­tu­ri­sti i na­uč­ni­ku, a u pla­nu je obe­le­ža­va­nje nje­go­vog ju­bi­le­ja i u Ar­gen­ti­ni. Evrop­ska uni­ja espe­ran­ti­sta 2012. godinu pro­gla­si­la je go­di­nom Ti­bo­ra Se­ke­lja.
.
Pu­to­va­nja Ti­bo­ra Se­ke­lja po­če­la su još od nje­go­vog de­tinj­stva, ka­ko to pi­še Zlat­ko Ti­šljar, di­rek­tor Me­đu­na­rod­nog cen­tra za uslu­ge u kul­tu­ri u Za­gre­bu, esperan­ti­sta i sa­rad­nik Se­ke­lja, jer je na­kon ro­đe­nja, u Spi­škoj So­bo­ti u Slo­vač­koj, sa ro­di­te­lji­ma ži­veo u Ru­mu­ni­ji, Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. Sa stu­di­ja u Za­gre­bu, gde se ba­vi i no­vi­nar­stvom, upu­ću­ju ga kao do­pi­sni­ka u Ar­gen­ti­nu i tu za­po­či­nje nje­go­vo du­go­go­di­šnje lu­ta­nje po ze­mlja­ma Ju­žne Ame­ri­ke i Afri­ke. O to­me je napisao na de­se­ti­ne knji­ga, od ko­jih je naj­po­zna­ti­ja „Ku­me­va­va, sin džun­gle”, pi­sao za me­di­je, sa­ra­đi­vao sa lo­kal­nim li­sto­vi­ma u Ju­žnoj Ame­ri­ci, ali Se­kelj ne osta­je na po­vr­ši­ni no­vi­nar­skog be­le­že­nja, već po­sta­je pa­si­o­ni­ra­ni sa­ku­pljač uro­đe­nič­kih ma­ski, ka­pa i in­stru­me­na­ta, kao i usme­ne po­e­zi­je uro­đe­ni­ka. Zbog to­ga nje­gov rad ima i et­no­lo­šku di­men­zi­ju. Sa­vla­dao je tri­de­se­tak je­zi­ka, ali je uvek pi­sao na srp­sko­hr­vat­skom, špan­skom i espe­ran­tu, i sma­tra se da je osim Za­men­ho­fa, kao osni­va­ča ovog uni­ver­zal­nog je­zi­ka, naj­zna­čaj­ni­ji espe­ran­ti­sta za ko­ga je čuo ceo svet.
.
U Su­bo­ti­cu do­la­zi da bi bio di­rek­tor Grad­skog mu­ze­ja, i za to je ve­za­na i jed­na od ne ta­ko sjaj­nih pri­ča o za­o­stav­šti­ni Ti­bo­ra Se­ke­lja. Na­i­me, nje­go­va udo­vi­ca Er­že­bet tvrdi da je Se­kelj bio za­pre­pa­šćen ka­da je u po­dru­mu Mu­ze­ja ot­krio za­o­stav­šti­nu su­bo­tič­kog avan­tu­ri­ste i lov­ca Oska­ra Voj­ni­ća ko­ji je pu­to­vao po Afri­ci, i da je zbog to­ga od­lu­čio da svoj le­gat ne pre­da Mu­ze­ju, već gra­du Su­bo­ti­ci. Er­že­bet je, po nje­go­voj smr­ti 1988, ta­ko i uči­ni­la i 1991. go­di­ne pot­pi­san je spo­ra­zum po ko­jem je grad tre­ba­lo u na­red­nih pet go­di­na da u po­seb­nom pro­sto­ru iz­lo­ži nje­go­vu zbir­ku. To se, me­đu­tim, ni­ka­da ni­je do­go­di­lo, i raz­o­ča­ra­na Er­že­bet je zbir­ku po­klo­ni­la su­sed­nom mu­ze­ju u Sen­ti. Ipak, na­kon pro­mo­tiv­ne iz­lo­žbe, zbir­ka ni tu ni­je iz­lo­že­na.
.
Đor­đe Dra­goj­lo­vić ka­že da i da­lje po­sto­ji ide­ja da se Su­bo­ti­ca na pri­go­dan na­čin odu­ži čo­ve­ku či­ji bo­gat ži­vot te­ško mo­že da se de­fi­ni­še sa tek ne­ko­li­ko od­red­ni­ca. Ne mo­že se re­ći da li će to bi­ti u okvi­ru po­seb­ne spo­men-so­be, ili pa­vi­ljo­na u zoo-vr­tu, što je bi­la po­čet­na ide­ja, ali je bit­no da se sa­ču­va i se­ća­nje na nje­ga, kao i da iz­van­red­ni pred­me­ti da­le­kih kul­tu­ra ko­je je do­no­sio bu­du do­stup­ni jav­no­sti.
.

Alek­san­dra Isa­kov
Izvor: Politika Online