Priče iz rata prepričavale su se još dugo nakon njegovog završetka. Neke pripovedače nije imao ko da sluša a neki od učesnika ratnih drama nisu želeli da pričaju. Odlaskom sa životne scene onih koji su čuvali usmeno predanje, izbledele su male epizode velikog svetskog sukoba koje su dopunjavale sliku o tom burnom vremenu u kome su učestvovali naši ljudi, a poprište je bio i naš grad. Ponešto je ostalo zapisano, mada ta literatura danas hvata prašinu na policama i retko ko je prelistava. Subotički partizan Geza Tikvicki ostavio je svedočanstvo o pokretu otpora u Vojvodini za vreme Drugog svetskog rata u knjizi “Slike iz ustanka u Bačkoj” koja je izdata 1989. godine.
Njegov ratni put odveo ga je iz Subotice 1941. godine, u koju se vratio u leto 1944. sa zadatkom da poveže antifašiste i pripremi ih za borbu. Osim toga, imao je i jednu misiju koja je prevazilazila ulogu pripadnika partizanskog pokreta kakav je bio Geza. Poput komandosa iz filmova, subotički partizan je trebao da na slobodnu teritoriju prebaci mađarskog nobelovca Sent Đerđija, odakle bi ovu važnu osobu Saveznici avionom prevezli u London.
Mihalj Prokeš
Ovo je priča o jednom događaju leta 1944. godine u Subotici, u vreme kada Velika Britanija nastoji da formira liberalno-demokratsku vladu Mađarske u Londonu i tako stvori alternativu Hortijevom režimu u Budimpešti. Za predsednika vlade je predviđen čuveni mađarski naučnik, nobelovac, pronalazač vitamina C, profesor doktor Albert Sent Đerđi iz Segedina.
Britanci traže pomoć od Vrhovnog štaba partizanske vojske. Tako iz samog vrha, u velikoj tajnosti, stiže zadatak za subotičkog partizana Gezu Tikvickog. Prebaciti profesora u Srem, odakle bi ga engleskim avionom mogli izvući u London. Posrednik je trebao da bude Sent Đerđijev prijatelj, jedan od najbogatijih Subotičana, veleposednik Mihalj Prokeš, simpatizer Narodnooslobodilačkog pokreta.
Mihalj Prokeš pre rata
Sa Fruške gore, poljskim putevima, u Suboticu stiže kod svojih jataka Geza Tikvicki. Najpre ga je trebalo uljuditi. Posle nekoliko godina šumskog života, trebao se pripremiti za susret sa ovim uglednim osobama, tako da može steći njihovo poverenje.
Prokešovo imanje se nalazilo u blizini birtije „Makova sedmica“. Jedan od puteva nepravilne četvorokrake raskrsnice, vodio je duboko u šumu, gde se blizu strelišta, nalazio Prokešov kastel. Poveća prizemna zgrada, okružena stoletnim hrastovima i parkom, bila je Prokešov dvorac, kako su ga seljaci zvali.
Geza je bio seljačko dete i poznavao je taj kastel iz detinjstva, iz perspektive jednog od klinaca kome je to mesto raspirivalo maštu. Nekada se provlačio ispod ograde i dražio rasne pse, a sada dolazi na glavna vrata, po tajnom zadatku Forin ofisa.
Dr Prokeš ga je primio u salonu, elegantno odeven a Geza je razmišljao kako je dobro što se i on upristojio, jer se u suprotnom ne bi razlikovao od veleposednikovih govedara.
Geza Tikvicki u oslobođenoj Subotici
Govorili su mađarski. Tikvicki je znao jezik mađarskih predgrađa, kojim je govorio običan puk, za razliku od Prokešovog urbanog, intelektualnog i aristokratskog jezika. Zbog velike razlike između ta dva govora, dolazilo je do smešnih situacija, poštapanja srpskim rečima i smeha, što je doprinelo ležernoj situaciji i neposrednosti, uz kajsijevaču. Partizan Geza je izneo da zna za domaćinovo antifašističko opredeljenje a Prokeš je obelodanio da je obavešten od britanske obaveštajne službe, da će neko doći. Bio je spreman da ode kod svog prijatelja i političkog istomišljenika Sent Đerđija i da ih sve prebaci do Dunava svojim automobilom, što je bio rizičan i hrabar poduhvat. Bio je to zadatak međunarodnih dimenzija. Povereno im je da preko zaposednute Bačke i Dunava, prevedu budućeg predsednika vlade zemlje okupatora.
Ponovo su se sastali nakon 5-6 dana kada je Prokeš doneo vesti iz Segedina. Profesor Sent Đerđi je odustao od akcije, nije želeo da se meša u politiku i u političke igre koje su se vodile u vezi te vlade u inostranstvu. Ostao je veran nauci.
Misija se završila bez planiranog cilja ali je dovela do povezivanja Mihalja Prokeša sa pokretom otpora. Ubrzo će prihvatiti da bude potpredsednik ilegalnog Sreskog Narodnooslobodilačkog odbora Subotice, čiji je predsednik bio pop Blaško Rajić.
Albert Sent Đerđi daje intervju u hotelu „Mažestik“, u Beogradu
Dr Prokeš Mihalj umro je u Subotici, u 92. godini života. Palatu na početku korzoa, koja mu je nekada pripadala, Subotičani i danas zovu njegovim imenom. Profesor Albert Sent Đerđi je posle rata otišao u Ameriku gde je živeo do svoje 90-te godine. Bili su akteri ove priče koja govori o jednoj političkoj dimenziji rata i delovanju obaveštajnih službi u ovom kraju.
Lansky
zna li neko gde se tačno nalazio prokešov kaštel na makovoj?
Veoma interesantna priča. Mislim da bi bilo zanimljivo saznati malo više podataka o Gezi Tikvickom, u periodu posle rata, jer sigurno to zaslužuje, a vecini sugrađana je nepoznat.
Geza Tikvicki (Wikipedia):
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%B5%D0%B7%D0%B0_%D0%A2%D0%B8%D0%BA%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%BA%D0%B8
Uuh,kako me hrane ove price. Molim vas da se pojaca frekvencija pisanja ovakvih tekstova.Hristos Vaskrese.
Lanskog obavezno kandidovati za gradonacelnika !
U iščekivanju Gosp. Kertvaroša…
Moja generacija se još seća priča svojih roditelja. Na pitanje odakle knjige plavih korica sa zlatotiskom od kojih je nedostajao neki deo, odgovor je bio neočekivan. Ruski vojnici su se grejali knjigama. Deda je iz svoje radionice izneo drvene otpatke, menjao ih za knjige i tako sačuvao. Pili su kolonjsku vodu jer nije bilo rakije. Dve komšinice su znale put kroz Radanovačku šumu i prevodile ljude preko granice. Možda će se još neko setiti priče svojih predaka i podeliti sa nama.
Zatajio nam je nesto gospodin Kertvaros. Nadamo se da je dobro…
Prokesov kastel se nalazi izmedju Makova sedmice i Radanovca, bio sam u njemu pre dve godine, nije ostalo maltene ništa od nameštaja i ostalih stvari, imanje je zaista veliko (preko 10ha.) kažu da je tamo nekada bio veliki vinograd, ostao je vinski podrum ispod kaštela, ako vam treba tačna lokacija obratite se Lanskom.
Military intelligence, section 6 – cuveni Britanski MI 6 je u svojih 114 godina postojanja imao precizan i detaljan uvid u sve ratove koji su se planetarno vodili ili se jos uvek vode. Sve to bez obzira da li je Britanija bila manje ili vise u sukobu lil na neki drugi nacin involvirana. Za vreme WW2 imali su po Balkanu svoje ljude ubacene u sve stabove svih zaracenih strana i nije nikakvo cudo da su dosli i do validnih podataka naseg Tikvicki Geze koji im je ocito potpuno odgovarao za njihove planove po svim njihovim parametrima. Prelazak Geze Tikvickog na okupiranu teritoriju nije pretstavljao neki preveliki problem. Odmah da napomenem da Partizani nisu bili nikakva stalna i cvrsto stacionirana vojska, nego gerilske formacije koje su u prvom redu ometale Nemacke komunikacije ili se oruzano sukobljavale sa svojim ideoloskim i politickim protivnicima. Po potrebi bi se lako razisle i utopile medju stanovnistvom i onda cim zatreba, ponovo formirale i obavljale svoje zadatke. Nakon rata Tikvicki postaje deo vladajuce nomenklature na vaznim polozajima u vlasti, uglavnom na pokrajinskom nivou i u sustini on nikada nije bio politicki ono sto zovemo „Prva liga“ I pored toga on je bio jedna markantna licnost kako za pokrajinu tako i za Suboticu. Mene veoma cudi da je vec nakon jednu ili dve generacije pao u zaborav. Njegov problem sa Prokesom i Madjarskom konverzacijom mogu vrlo dobro da razumem. Kod mene nije nista bolji slucaj. Madjarski jezik sam „naucio“ tako sto sam ga pokupio po ulici, u krcmama medju kocijasima i slicnim stalezima. Kada progovorim na madjarskom, pristojan Madjar me samo pogleda i malo podigne obrve i valjda pomisli – Istenem, iz koje pecine je ovaj izasao. To je glavni razlog sto retko koristim madjarski jezik odnosno ono malo jezika sto znam.
Price o Ruskim vojnicima koji idu okolo i piju kolonjsku vodu i cepaju par listova iz knjiga da se ugreju imaju uglavnom prilicno dugu bradu i poticu iz kuhinje za psiholosko vodjenje rata jos iz vremena WW1 kada su se prvi puta masovno pojavile. Tu spadaju i cuvene price o pijanim Rusima koji su upadali u skole i zdravstvene ustanove da bi se docepali staklenih tegli u kojima su bili preparati, razne zabe, zmije , ljudski organi i delovi tela i sve to konzervisano u spiritusu i onda bi povadili preparate i pobacali ih a spiritus popili uzdravlje – valjda Josifa Visarionovica. Stvar je jedino u tome da rat nije Luna-park i svako napustanje jedinice i opijanje je dezerterstvo i kaznjava se metkom u celo. Pijani vojnik nicemu ne sluzi i nikome nije potreban. Za red i disciplinu su bili odgovorni politicki komesari sa ogromnim ovlastenjima i oni su bili u prvom redu nadlezni za moral trupe i nisu bili potcinjeni trupnim oficirima ili generalima. Jedan od tih komesara je bio i izvesni pukovnik po imenu Leonid Breznjev. Osim toga Crvena armija je po formaciji imala i nekoliko sekira a medju borcima je bilo i Sibirskih drvoseca koji su u stanju da obore neko stablo i da se malo ugreju. Sa nekoliko istrgnutih stranica iz neke knjige tesko da bi to uspeli.
Ne secam se vise koji Francuski pisac je to svojevremeno rekao – njegova misao otprilike glasi: Dobro bi bilo kada bi se moglo svakih 100 ili 150 godina izaci iz groba, popiti kafu i procitati dnevne novine. Tada bi tek saznali sta buduce jos ne rodjene generacije, znaju i misle o nama i nasem vremenu.
Po dostupnim podacima, Tikvicki je bio ministar u saveznoj vladi a sem toga bio je i ambasador u Budimpešti. Bio je svrstavam i među liberale, u svakom slučaju jedna bogata politička karijera, verovatno Subotičanin iz tog perioda na najvišem političkom položaju u onoj velikoj državi.Mene čudi što mu se više pažnje nije posvećivalo nakon penzionisanja, nisam čuo da neko recimo prepričava razgovor sa njim. Možda je bio povučen a opet Subotica nije veliki grad , verovatno je imao porodicu, prijatelje ( da ne kažem drugove).
„ako vam treba tačna lokacija obratite se Lanskom“
gospon lansky može da se smatra obraćenim
@Kertvaroš
Ozna sve dozna ..
@amacak
svojevremeno mi je pokazano to mesto, međutim, malo toga je bilo što bi odgovaralo opisu. Nisam siguran da bih opet mogao da odem tamo sam.
Inače, Tikvicki je živeo u Novom Sadu.
Može neko da postavi slike tog kaštela na radanvovcu-makovoj ?
@ Dobrilo.
Rodjeni brat Geze Tikvickog Blaško je radio neke poslove u ambasadi Jugoslavije u Budimpešti u vreme kad je Geza bio ambasador. Po povratku u Jugoslaviju zaposlio se u Elektroremontu i odatle otišao u penziju sredinom devedesetih godina.
Taj dvorac na Makovoj sedmici je tamo i danas, ali preuređen više puta… „Dvorac“ je zapravo bila samo velika zgrada neobićna za ono vreme.
Postojao je još jedan dvorac sličnog izgleda u naselju „Doline lopova“ na početku nekadašnje livade, ali sada se utopila u novu-postoječu urbanizaciju tog kraja, te današnjom izgledom više ne izdvaja se kao neka posebna građevinska-ili arhitektonska celna u nekadašnjoj pejsažnom izgledu tog prostora.Slično se dogodilo i sa dvorcem i na Makovoj sedmici nadomak Subotice. Pre cca trideset i više godina u vetrozaštitnom pojasu u šumi prema severu postalalo je sličan dvorac nepoznatog porekla. Polako se razgradili zbog građ ,materijala. Zadnji put još se moglo videti temelj zgrade i obloga nekih podova od ,Žolnai keramike ,čak i stilske kaljeve peći bili ostavljene dok su metalne delove neko demontirao i verovatno zatim završio od nekih od Subotičkih otpada.
Mene cudi da u Subotici nema ulice Geze Tikvickog. Negde u Baloj Bosni postoji ulica Milana Martinovica – Metalca, predratnog komuniste, borca NOB i nosioca spomenice ´41 i politickog funkcionera u posleratnoj Subotici casnog i uglednog coveka. Stanovao je u Kertvarosu u ulici V Majakovskog. Ako imenovanjem ulice odajemo cast Martinovicu , mogli bi to isto tako i Gezi Tikvickom, pa makar to bilo i negde na Bikovu. Zivoti i Martinovica i Tikvckog nisu prohujali samo tako besmisleno i bez ikakvog traga i spomena.
@ Kertvaros , Milan Martinović -Metalac je stanovao na početku ulice Vladimira Majakovskog. Tamo je imao društvenu zgrada koju mu je grad dodelio nakon drugog svetskog rata. Po mom sećanju bio je vrlo skroman i pristojan čovek. Znam i za inženjera Gorana Martinovića ,ali ne znam da li postoji porodična veza između njih ?
Nedostaje priča o tome da je Sentđerđi ipak Mađarsku granicu prešao kod Makove Sedmice. Učestvovala je ista ekipa, s tim da je veza u Mađarskoj bio najuspešniji gradonačelnik Banje, veleposednik Vojnić. On je zajedno sa Sentđerđijem prešao granicu i posle emigrirao u Ameriku. Ovaj Bunjevac poreklom, promenio je svoje prezime pošto je voleo kvalitetno vino i imao svoj vinograd, u Borbiro, što u prevodu znači sudija za vino. Tako su 2 Bunjevca, Tikvicki i Vojnić pomogli Sentđerđiju.
@ Angeli
Porodicna kuca u kojoj su stanovali Martinovici je bila jednostavna prizemnica i pripadala je drustvenom stambenom fondu. Sa aspekta stanovanja danasnjih funkcionera i politicara vrlo skromna, da bas ne kazem sirotinjska. Supruga Milana Martinovica koja je nazalost vrlo rano preminula, je bila ranih 50-tih godina direktorica Gradskog Muzeja u Subotici. Iz tog braka je rodjen Arhitekta i slikar Goran Martinovic.
@ Kertvaros , Tako sam i mislio ali nisam bio siguran. Hvala.
Kertvaros – Veoma cenim vaše pisanje, ali ovoga puta sa nekim stavovima se ne bih složio. Najpre, to što o loženju knjiga i drugim nepodopštinama od strane Crvene armije govorite o „Rusima“ kao počiniocima, a dobro vam je poznato, ili bi trebalo da bude poznato da su to bili Sovjeti – znači ne samo Rusi i ne, barem u našem slučaju, prevashodno Rusi. Bilo je tu među Crvenoarmejcima mnogo Azijata, a ne bih da ulazim u detalje kako su u stvari Ukrajinci oslobađali Beograd i činili baš oni masovna silovanja, tako da je čak i Broz zamolio lično Staljina da po tom pitanju nešto učini. Poznat je Staljinov odgovor: „Nemoj druže Stari da se nerviraš, neka se momci malo opuste!“. E, pa da se ne bi „opuštali“ na Hrvaticama, usledio je dogovor da partizani sami oslobode Hrvatsku i Zagreb, ali u novembru 1944. još nisu bili spremni ni vojno sposobni za to, pa su ustanovili Sremski front – besmislenu klanicu do tada preostale i preživele srpske omladine, jer pošto je Beč pao, Sremski front nije imao nikakvog smisla ni strateškog značaja, jedino što su Nemci hteli da se izvuku i predaju zapadnim saveznicima – Englezima i Amerikancima, a ne da ih partizani masakriraju. Da ga (front) nisu Sovjeti probili s ove strane kaćušama, dodatnih 6 meseci klanja u Jasenovcu još bi se nastavilo, da je bilo po Brozu. Što se tiče SOVJETSKIH zločina nad civilima oni su dobro poznati u Nemačkoj, pre svega masovna silovanja Nemica, mada su se „iskazali“ u tome uveliko i Amerikanci, Englezi, Francuzi i ostali. Kod nas mogu iz svedočenja starijih koja sam čuo da vam potvrdim da Sovjeti nisu spaljivali samo stranice knjiga nego masovno knjige, stilski nameštaj i svašta drugo da bi se grejali, a ako se raspitate u današnjoj ulici Nikole Tesle možda će se naći neko stariji koji će vam pokazati kuću koju su bukvalno napunili toplom vodom da bi se kupali! Meni su je pokazivali. Veći divljaci i razularene bande od Crvenoarmejaca nisu stupili na ovo tlo, još verovatno od Atile Biča Božjeg. Sa svoje strane mogu da vam pružim svedočenje koje sam dobio od svoje majke, a njoj verujem da je bilo tako, koja je tada bila devojka u Banatu, da su pijani SOVJETI oslobodivši selo išli od kuće do kuće i tražili „votku i djevuške“ i masovno i nekažnjeno silovali. Moja majka se krila u dvorištu u stogu slame zatrpana, da je „oslobodioci“ ne bi pronašli. Razumem vaše simpatije i želju da to budu „priče s bradom“ i „rekla-kazala“, a ono što ću vam dodati neka spada među takve. Reč je o Milanu Martinoviću-Metalcu i Vladimiru Đaniću, pogotovo Metalcu koji je možda imao skromnu kuću ali je „drmao“ Suboticom uveliko sve do pada Rankovića. Stariji Subotičani koje sam znao, a koji to nažalost više ne mogu da potvrde, u pola glasa su govorili da je Đanić bio do „kooptiranja“ u partizane pripadnik ustaške mladeži, a da je Martinović bio ustaša iz Nove Gradiške, pa su ga nakon promene unfirome komunisti doveli u Suboticu i postavili na funkciju. Ništa čudno ako se zna da je drug Stane Dolanc bio pripadnik „hitlerjugenda“ a drug Kiro Gligorov fašističkog VMRO, i da ne ređam. Čak je Kurt Valdhajm, kao bivši SS-ovac, postao generalni sekretar UN! Možda je „drug Metalac“ bio uzor skromnosti i čestitosti, možda je bio i ubačeni komunistički obaveštajac među ustaše, sve je moguće, ali ljudi kojima sam verovao pričali su iz prve ruke kako su se „drugovi“ svako veče kartali bridž u Privrednoj komori (tadašnja Engelsova). Drug Metalac bi rekao „hand“ i spustio karte na naličje, a niko od njegovih „podguznih muva“ nije se usuđivao da proveri da li je to tačno. A to nešto govori o karakteru. Do te mere je išla njegova „skromnost“. Ovo sve je moguće da je „rekla-kazala“ što se tiče Đanića i Metalca i samo iznosim i drugo što se decenijama o njima pričalo među Subotičanima, ne stojim iza toga, ne tvrdim i nemam nameru da bacam nikakvu ljagu na njihova imena, ali za prethodno navedeno, što se tiče svedočenja moje majke i što imam snimljene audio-izjave nekoliko žrtava koje su preživele takva sovjetsko-partizanska zverstva, sa punim imenima i prezimenima, tu nemam dileme. Pozdrav Vama Kertvarošu, a što se tiče pijenja kolonjske vode, još 1987. kada sam bio u Moskvi, za flašu kolonjske vode koju su Rusi i tada još pili umesto alkohola kada ga nisu imali, moglo se jaaaakooo dobro zaraditi! Lično sam doživeo.
+++ Da bili su to Crvenoarmejci i stvarno su palili knjige da se ugreju. A baka je govorila da su u susedovom dvorištu često bili vezani konji oficira. Tu su živele dve devojke koje su se posle rata odselile.
@+++
pratim diskusiju i vidim da nije Kertvaroš tvrdio da su sovjeti ložili knjige već je to rekao jedan drugi učesnik diskusije.
Lično u tome ne vidim nikakvo varvarstvo jer su rušeni čitavi gradovi , ubijani milioni ljudi tako da plakanje za materijalnim dobrima kada se gine , to je svojstveno babama.Neko je išao da da svoj život a neko i danas plače jer su mu maznuli kokošku ili izložili drva.Sve zavisi i od toga da li su crvenoarmejce dočekali kao oslobodioce ili okupatore.
Što se tiče komunista optuženih da su pripadali pre toga nekim kvislinškim organizacijama to ne bi iznosio bez sigurnih dokaza jer oni ne mogu da se brane više.
S druge strane poznata je amnestija iz 1944. kada su u partizane pozvani domobrani i četnici koji nisu okrvavili ruke.Mnogi su to i iskoristili. Ne znam da je to neko posle navodio u biografiji.
Da li je nekome poznata epizoda pri povratku kraljevih oficira iz zarobljeništva kojima su partizani navlačili nemačke vojne uniforme da bi ih posle streljali kao vojnike Vermahta ?
Što se tiče promene uniforme, jedan je u Prvom svetskom ratu jurišao na Beograd, tada srećom neuspešno da bi od 44-te sve to višestruko naplatio…
@ +++
Crvenu armiju nazivati jednostavno „Rusi“ je politicki nekorektno i istorijski pogresno. O dogadjajima iz WW2 svi mi znamo samo iz druge ili trece ruke, print medija, raznih filmova , istorijskih knjiga i slicnog. Svako od njih je imao neku svoju istinu i neku svoju „istorijsku“ poruku i svoje vidjenje stvari. Ja sigurno nisam niti pozvan niti kvalifikovan da dajem konacni ili neprikosnoveni sud o vremenu u kojem ne da nisam prisustvovao nego jos nisam ni bio rodjen. Sto se knjiga tice, ja sigurno ne bolujem od „kulta knjige“ i „kulta stampanog slova“ Velike i znacajne Evropske biblioteke povremeno se oslobadjaju balasta suvisnih knjiga i prodaju ih zainteresovanima po simbolicnim cenama 1€ i 1 cent) pa ako nikome ne trebaju zavrsavaju u kontejnerima za reciklazu starog papira. Zanimalo bi me koliko su knjiga na svom ratnom putu vojnici Crvene armije nalazili (narocito po selima Istocne i Juzne Evrope) da su se mogli na njima grejati. Kao stari isluzeni vojnik JNA koji zna nesto o funkcionisanju vojske , pokusavam da zamislim sledecu scenu – Sovjetski vojnici, dobro ogladneli sa praznim manjerkama u ruci stoje u koloni ispred poljske kuhinje, oko koje se trude kuvari da cepajuci listove knjiga skuvaju barem nekavu corbu za boracku trupu koja nestrpljivo cupka i ceka da kuvari nacepkaju dovoljno papira za lozenje. Kolonjska voda sadrzi i jedan od njenih glavnih sastojaka je etanol . To je ustvari alkohol koji moze dovesti do pijanstva, u vecoj kolicini izaziva slepilo i smrt. Pa ko voli…
Sto se tice nacina zivota nekadasnjih politicara i funkcionera i uporediti ih sa ovim danasnjim, razlika je kao nebo i zemlja. Moje pitanje je bilo zasto geza Tikvicki nema ulicu u Subotici. Martinovica sam uzeo kao referencu. O Martinovicu mogu samo ono reci sto licno znam i to sigurno nije nista lose. Lavrentije Berija – desna ruka Staljina prilikom cistki i glavni tuzioc kod montiranih sudjenja je navodno rekao – „Pokazi mi coveka i ja cu mu naci zlocin“
@Kertvaros…Mala ispravka. Metanol, a ne etanol izaziva slepilo i smrt, mada nisu retki ni smrtni slucajevi od etanola (trovanje alkoholom), samo je potrebna veca kolicina.
Za vreme rata je deda moje supruge imao omanju farmu angora kunica (za proizvodnju cenjene vune), ali su ih sovjetski oslobodioci pojeli kao da su obicni kunici, iako su ovi bili mnogo skuplji i prava greota je upotrebiti ih u ishrani.
Takodje, u to vreme su sovjetski vojnici dosli i na rodni salas mog tate (na Klisi). On je tada imao 5 godina i ne seca se dogadjaja, ali su ga prepricavali moji stricevi koji su bili stariji. Naime, tetka, koja je tada bila devojka, je posle odlaska vojnika jos bila uplasena i brzopleto je napravila lapsus:“Najviše sam se uplašila kada je uperio pišku u mene!“ Naravno, mislila je na pušku, ali je stricevima to bilo toliko smesno da su prepricavali i mnogo godina kasnije.
Taodje, slazem se sa gospodinom Kertvarosem da nema logike grejati se na knjige kada ipak ima dosta drveta za tu namenu. Ako su prezivele tada vec dosta stare gelegunje po gradu, onda su sigurno knjige prosle jos bolje. Kada se pomene unistavanje knjiga uvek mi padnu na pamet dve istorijske tragedije u vezi sa njima. Prvi je pozar u Aleksandrijskoj biblioteci, a drugi posle Mongolske opsade Bagdada. Posle pokolja je Eufrat prvo bio crven od krvi zrtava, a posle plav od mastila knjiga bacenih u njega.
@ Dobrilo
da poznato je. Pun je Zednik takvih koje je srpska vojska 1914 i 1915 zarobila u Sremu i Macvi i kasnije su postali „dobrovoljci“ kod Generala Hadzica!
„Sremski front nije imao nikakvog smisla“
„Da ga (front) nisu Sovjeti probili s ove strane kaćušama, dodatnih 6 meseci klanja u Jasenovcu još bi se nastavilo“
svađaš se sa samim sobom. sremski front nije imao smisla ali jasenovac (još) ne bi pao da ga rusi, pardon sovjeti, nisu probili jednom kada su se umorili od silovanja, pljačkanja, paljenja knjiga i ostalih nestašluka.
kec iz logike.
Po mnogim autorima komentara stiče se utisak da su veće probleme lokalnom stanovništvu zadavali sovjetski vojnici prilikom oslobođenja nego Hortijeva vojska tokom okupacije.
Inače , među sovjetskim vojnicima bilo je mnogih zarobljenika iz brojnih vojski koje su jurišale na SSSR pa je tako bila i jedinica sastavljena od pripadnika ustaške crne legije. Poznata su zverstva pripadnika ustaške vojske tokom čitavog rata kao i posle promene uniformi. Tako imamo slučaj da brutalnosti na Golom otoku počinju dolaskom bivših ustaša među rukovodeći kadar ovog logora.
@Kertvaroš – Što se tiče loženja knjiga i nameštaja, ono je imalo i „revolucionarni“ a ne samo upotrebni karakter, jer su se Sovjeti i preko toga obračunavali sa „buržoaskim nasleđem“. Ložili su knjige itekako, lakše je bilo biblioteku spaliti nego seći drvo na ulici i sirovo ga ložiti (sic!), a o tome da su se ložile knjige i u novije vreme, možete pročitati i svedočanstva našeg pisca Nebojše Jevrića koji je u poslednjem ratu proveo više godina na prvoj liniji fronta i o tome takođe govori, masovnom paljenju knjiga radi loženja, cepanju radi zavijanja duvana i drugih potreba. Ništa novo, osim vama (ne mislim vama lično samo). Slažem se da je politički nekorektno i istorijski pogrešno sovjetsku armiju nazivati jednostavno „Rusima“, baš zbog zločina koje je činila i koji su zaista prevazilazili vrlo često okupatorske, ali vi ste to tako napisali, mislim Rusi, pa ste se ispravili. Nema opravdanja za zlodela oslobodilaca, a s obzirom šta su komunisti sve učinili samo da bi došli na vlast i šta su počinili kada su se te vlasti dokopali, moje je jeretičko mišljenje da nam nisu potrebni spomenici na njih, ni Metalca, ni Matka Vukovića, ni Lazara Nešića ni ostalih, pa ni Geze Tikvickog.
Jevrić nije nikakakav izvor. Kao pisac nema ugled sem kod čitalačke publike Trećeg oka.Ratni propagandista i samopromoter.
Lično sam video rat na delu fronta na kom sam bio 1991.
Otišli smo da ljude oslobodimo od Tuđmanovog fašizma a bili smo svedoci i nečeg što nije trebelo da se radi.Sve u svemu, svaki rat je SRANJE.Nemojte od bilo koje vojske da očekujete da budu fini i da vole knjige.Sada sami zapadni izvori navode da su trećinu silovanja Nemica napravili zapadni saveznici.Posebna priča je ogromna smrtnost u zarobljeničkim logorima zapadnih saveznika gde su držali Nemce posle rata.(Opet zapadni izvori).
komunisti su posle rata vršili povremeno teror ali su za vreme rata bili disciplinovana vojska.
@Veteran – ako Jevrić kao pisac nema ugled osim kod čitalačke publike Trećeg oka (a ne vidim kakve to veze ima sa Trećim okom i da su ga tamo uopšte nekada pominjali!?), po čemu misliš da „nije nikakav izvor“? To što ti misliš da je ratni propagandista i samopromoter (?) to je tvoj problem, ja sam čitajući njegove tekstove sa fronta stekao da je rat, kao u svakom slučaju SRANJE, opisivao realno. Ni po babu ni po stričevima. Nijedne nije ulepšavao niti poružnjivao. Ogorčen čovek koji je u svakom slučaju video veći deo fronta nego što si ga ti video ili sam ja imao priliku da ga vidim. U ostalom se slažemo, uglavnom, osim kvalifikacije „disciplinovana vojska“ – što se tiče komunista za vreme rata, šta to znači? Da li je ona jedinica partizana u Bosni koja je bila poslata da pobije čitavu porodicu jednog četničkog vojvode (neću sada da tražim imena i o kom slučaju je reč, ali imam ga negde u arhivi), jer nisu mogli da ga uhvate a previše je bio poštovan u narodu, bila „disciplinovana“? Jeste. Bacili su bombe kroz prozor dok je čitava porodica (bez oca) bila za večerom i poubijali mu decu, ženu, roditelje, sve u kući. Lepa disciplina, svaka čast, a takvih je „herojstava“ sa njihove strane bilo koliko hoćeš. Na primer, Kragujevac, masovno streljanje. Nemačka intendantska jedinica išla je nenaoružana u selo da od seljaka kupuje hranu, za razliku od partizana koji su je jednostavno „rekvirirali“. Partizani su ih uhvatili i 21 Nemca masakrirali, tako da su im sekli polne organe i stavljali im u usta. Jedan je preživeo ranjen. Onda su Nemci po odmazdi 100 za jednog mrtvog i 50 za ranjenog doneli odluku da streljaju 2150 talaca-civila. Borci, nema šta, ta partizanska vojska. Disciplinovani. Prvo su bili u savezu sa Hitlerom (do napada na SSSR), a pre i posle toga šurovali sa ustašama i NDH.
Postoji jedna istorijska fotografijana kojem se vidi da jedan ruski-Sovjetski vojnik na Brandemburškoj kapiji u Berlinu podiže crvenu Rusku-komunističku zastavu. Fografiju načinio jedan vojni fotograf o tom herojskom činu. Podizanjem zastave je rukovao i prisustvovao jedan od vojnih komandanta drug general Hruščov. On je primetio da na desnoj ruci taj vojnik ime 6 satova. Vojnik je morao da ponovo pozira ali sada bez satova.,koju su kasnije javno prikzali u ondašnjim vestima. Prethodna fotografija sa više sata na desnoj ruci tog istog vojnika navodno i danas se čuva u vojnom arhivu oslobodilaca. Inače znakovito je da i danas mnog ruski političari nose ručni sat na desnoj ruci…
@ Sale
Pre svega jedna takva „istorijska“ fotografija ne postoji. Fotografija na koju verovatno mislis je snimak Sovjetskog izvestaca i fotografa Jevgenija Haldaja koju je on inscenirao 2 Maja 1945 sa trojicom Crvenoarmejaca jos za vreme borbi u Berlinu. Fotograf je snimio scenu na ukupno 36 fotografija (ceo film) iz razlicitih uglova odnosno perspektiva. Postavljanje zastave je bilo na zgradi Rajhstaga, a ne Bradenburske kapije, sto se sasvim jasno vidi na fotografiji. General – lajtnant Nikita Hruscov se nije tamo uopste nalazio (niti je bio u blizini) a niti na bilo koji nacin cenzurisao nareceni snimak jer ga nije ni video. Nerazvijeni film je poslat u Moskvu u redakciju magazina „Ogonjok“ gde je primeceno da vojnik na krovu Rajhstaga koji podize zastavu ima na svakoj ruci po jedan casovnik i redakcija je tada sat na desnoj ruci retusirala iz razumljivih razloga. Fotografija (jedna od 36 snimljenih) je tako retusirana i prilagodjena za objavljivanje postavljena na naslovnu stranu „Ogonjoka“ 13 Maja 1945 godine i usla u istoriju covecanstva. Inace prva Sovjetska zastava je istaknuta 30 Aprila 1945 godine iznad glavnog ulaza u Rajhstag od strane jednog od vojnika 150 Pesadijske divizije Crvene Armije, bez fotografa, jer su tada jos uvek vodjene borbe okolo Rajhstaga kao i u samom Rajhstagu.
Forumas koji je dao minus na moj poslednji komentar u vezi zastave na Rajhstagu, ocito zna mnogo vise i bolje o tom dogadjaju i bilo bi jako lepo da svoje znanje podeli sa ostalima. Covek se uci dok je ziv.
Lansky, da li postoji mogucnost da se napise ponesto o tim „kastelima“ ili gazdackim salasima iza Makove Sedmice? Pored ovog pomenutog, Prokesovog, koji bi stvarno voleo da znam gde se nalazi (a vidim i drugi ovde isto to zele), postoji jos par zanimljivih gradjevina. Jedna u tom kraju se nedavno prodala, u ulici desno iz ulice Ane Frank, malo pre strelista.
Za ovu kuću na Makovoj sedmici ja ne znam. To mi je terra incognita.