Većina mlađih Subotičana nipošto ne želi da uzme sebi jednu od onih torbi za pijacu koje imaju na sebi dva točka i mogu da se vuku ili guraju ispred sebe. Tvrde da to izgleda bapski, iako su te torbe izuzetno praktične, posebno za odlazak peške u supermarkete. Čak i kada kolima odete na pijacu, dobro ih je imati dok šetate između tezgi i petljate sa silnim kesama i novcem u rukama. A tek kad počnu lubenice i dinje…
Ikea model
Istina je da su žene u godinama prve shvatile prednost ovakvih torbi pa se one danas uklapaju u stereotip o starijim ljudima, međutim, vreme radi za ove „taške“. Sa zapadnih obala starog kontinenta stižu slike da se tamo proizvode razni modeli, sa muškim, ženskim i mladalačkim dezenima. Pitanje je dana kada će se u modnim časopisima pojaviti manekenke sa cool detaljem zvanim SHOPING BAG ON WHEELS.
Činjenica da sve više robe dovlačimo kući, ide u prilog torbi sa dva točka.
Zaboravljeni model „Fabrike bicikla Partizan“ iz Subotice
Ako prelistamo album sa starim slikama, zapazićemo neka laka transportna sredstva koja su do danas nestala sa ulica. U vreme kada su automobili bili retki, osim konjskih zaprega na subotičkim ulicama mogu da se vide razna „prometala“ koja za pogonsku snagu imaju čoveka.
Služila su za lične potrebe, ali još više za snabdevanje manjih prodavnica ili malih biznisa, poput sodadžija i mlekadžija.
Od svih njih najprimitivnije izgleda TRAGAČ. Uprkos tome, imala ga je gotovo svaka kuća u ono vreme. To govori o njegovoj praktičnosti i nosivosti. Nije bio baš za pijacu, ali je nosio džakove, drva i trista čuda.
Na srpskom se kaže tragač, na mađarskom tragacs, a ako ukucate upit u google image, sve slike pod tim imenom ćete dobiti sa slovačkim, češkim ili poljskim objašnjenjem. Neko detaljno istraživanje zasigurno bi nas odvelo još dalje od našeg kraja i našeg vremena.
Misterija kotač
Blagosloven bio onaj koji je izmislio točak, a zatim i osovinu koja povezuje dva takva, pomoću kojih je olakšan i ubrzan transport robe i ljudi. Kažu da ga nije bilo teško zamisliti, već je trebalo doći do preciznih alata kojima će točak efikasno biti spojen sa osovinom, tako da patent bude sproveden u delo.
Iako se u Evropi i Aziji to desilo nekoliko hiljada godina pre nove ere, u Severnoj i Južnoj Americi točkovi su došli tek sa evropskim osvajačima u 15. i 16. veku. Pošto su južnoamerički narodi, poput Maja i Inka, pre toga razvili impresivnu inženjeriju, i za sobom ostavili gradove i puteve, istraživači prošlosti su se našli pred misterijom. Mora biti da su američki starosedeoci imali znanje da ga naprave, ali im zbog nečega nije bio prioritet. Razvili su neke druge tehnike. Možda zbog brdovitog terena, nedostatka vučnih životinja ili nečeg trećeg, ignorisali su blagodeti jednog od najvećih izuma civilizacije.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Nekada davno, davno, u Novom gradu je živeo jedan bračni par Folksdojčera. Bili su već duboko zašli u godine i bakici je bilo teško da nosi torbu sa svakodnevnom kupovinom. Mi deca bi obično pomogli da joj ponesemo torbu ali to nije bilo ono pravo rešenje. Za shoping bag na točkovima niko jos nije znao, barem ne kod nas.
Jednog dana njen suprug (inače bravar u penziji) konstruiše jednu jedinstvenu napravu za svoju suprugu. Bio je to jedan trougao sa drškom od kišobrana na vrhu, a na donjem delu su bila dva točka sa dečjeg tricikla ili takvog nečeg, postavljena jedan iza drugog. Ispod drške od kišobrana je bila montirana kuka i onda bi bakica okačila svoju tešku torbu i gurala tu skalameriju pored sebe i tako značajno olakšala transport kupljene robe svojoj kući.
Sama reč „Tragač“ dolazi iz nemačkog jezika – (die) Trage = nosiljka. Nastaje negde u srednjem veku iz čisto praktičnih razloga. Nosiljku su morala obavezno nositi dva nosača, jedan napred drugi pozadi. Onda je neko došao na genijalnu ideju i prednjeg nosača zamenio sa točkom, i tako uštedeo jednog čoveka, koji je onda mogao da obavlja neke druge poslove. Drugi čovek je gurajuci tragač mogao, zbog pomeranja težišta tovara prema točku, da sa manje snage prebacuje veću količinu nečega i to na dužu relaciju. Sve u svemu, jedna mala revolucija u transportu. Tragače su po celoj Evropi koristili svi ljudi, poljoprivrednici, trgovci, zanatlije i naravno, veliku ulogu je imao i u gradjevinarstvu. Izradjivali bi ga po pravilu zanatlije – Kolari koji su inače pravili solidna drvena prevozna sredstva i to tako solidna da su se nasledjivala sa jedne generacije na drugu, pa tako i tragači, kao obavezan aksesoar svake domaćinske kuće.
U staroj Subotici su postojali specijalisti za transport pomoću tragača, ali to su već bili malo profesionalniji tragači na dva točka sa strane i prilično velikom nosećom površinom. Bili su strateški rasporedjeni, jedna grupa ispred željeznicke stanice, i druga grupa ispred statue Svetog Trojstva gde bi čekali na mušterije.
Tricikli su već bili nešto savremenije i modernije i svaka firma koja je bar malo držala do sebe imala je jedan takav a vožnja tricikla je bila ekskluzivno pravo i obaveza šegrta, jer zamislite molim vas, kakav bi to skandal bio da jedan majstor vozi tricikl sa materijalom i alatom kroz grad.
Prvi puta sam vozio tricikl kao učenik četvrtog razreda OŠ u Jadranu. Tog dana nije bilo našeg školskog poslužitelja koji je izmedju ostalog bio zadužen da triciklom dovozi djačku užinu iz školske kuhinje, koja je u to vreme bila smeštena u jednom pomoćnom objektu, u porti pravoslavne crkve, pa smo moj drugar Ratko (sada već pokojni) i ja kao dobrovoljci pošli triciklom po užinu u Zmaj Jovinu ulicu. Rečeno nam je da obavezno tricikl guramo svaki sa jedne strane, i ni slucajno da ne vozimo. Stigli mi na odredište, lepo nam spakovali sendviče i mleko u kante, rekli da budemo pažljivi da se vratimo nazad na vreme, kako bi užina bila podeljena na velikom odmoru.
Kao vrlo bistra deca, dosetimo se da ja sednem pozadi na gepek i okrećem pedale, a Ratko da sedi gore na sicu i upravlja. To je odlično funkcionisalo sve do prve krivine, odnosno uličnog ćoska. Ja sam okretao pedale iz sve snage a Ratko je malo sportskije ušao u krivinu i mi se tu prevrnemo i nadjemo se zajedno sa celom užinom u prašini. Ispravimo tricikl i lepo je, kao sto nam je i rečeno, doguramo u školsko dvorište. Toga dana nije bilo užine, a nas dvojica smo bili najslavnije ličnosti dana u celoj školi i svi su nas sa interesovanjem gledali i pokazivali – to su ona dvojica što su prevrnula užinu.
Tragač je bio nezgodan za prevoz pošto je točak bio napred, tako da je ceo teret tovara padao na ručke pa tim i na ruke. Savremeni tragač je – građevinska kolica. Oblik isti, gabarit malo manji, ali sa pravilno postavljenim točkom teret se ne prenosi na ruke. Ostaje samo da se gura. Vremena se menjaju a stare stvari nestaju, tako i mi polako sa njima.
Ja nažalost imam jako loše uspomene na taj tragač, pošto sam bio prinuđen da ga dva puta mesečno guram sa jednog kraja grada na drugi. Naime, otac mi je bio pekar, a peći su se ložile drvima od kojih je sagorevanjem nastajao ćumur, pa sam tako ja svaki put nosio kući na tragaču tri džaka ćumura – od pekare, pa ispred Jadrana, Lisinskijevom do Gubo gyara, usput moleći Boga da se ne nađem sa nekom poznatom devojkom. Tragač jeste bila prava stvar u ta vrimena, ali se vrimenja menjaje, sve se manje koristu starovinske stvari.
@Aleksa
Kompletno vas razumem, i moja familija je koristila tragach u prevozu robe, pa znam o kakvim strahotama su mi pricali roditelji.
Ušao sam na pola časa pa možda nešto nisam čuo ili video iz ove rasprave ali ne mari, dodajem jednu ideju: u etimološkoj i semantičkoj analizi odakle dolazi naš tragač i šta nosi trebalo bi da razmislimo o racionalnosti kao jednoj od karakteristika nemačkog duha. Naši težaci bi kad treba nešto odneti, doneti, preneti, nositi . . . uprtili na leđa, na krkače pa dokle izdrže kičma, kolena i drugi zglobovi. Nemci su malo racionalniji pa su smislili TARGE, na prmer. Targe traže rad u paru a to nije uvek lako obezbediti. Postoji zamena za onog drugog: TOČAK. Uzmeš targe, na jednu stranu staviš točak, drugu stranu metneš u šake i – teraj bajo. Tu spravu mi zovemo TRAGAČ i služi da prevoz, prenos, nošenje . . . Nemci bi, čini mi se, rekli za nošenje : TRAGEN. Nemači mi nije baš maternji ali sve mi se nešto javlja da nam je sprava koju mi zovemo TRAGAČ stigla odande odakle i Dunav dolazi pa tamo treba tragati i za poreklom i za značenjem reči TRAGAČ. Nije ni čudo što nas Google vodi na tu stranu i šeta nas po Slovačkoj, Poljskoj i Češkoj kako svedoči Lanski, baš tamo gde su Nemci malo-malo pa voleli da „svrate“. Uzgred, kad smo kod nošenja moram da vam ispričam i ovo. Jednom u kafani čujem razgovor, jedan dugajlija priča nekom poznaniku šta radi i kako mu je. Nisu se izgleda, odavno sreli pa dugajlija uz pivo objašnjava onom drugom da radi u Fidelinkinom mlinu. Pa šta radiš tamo – pita onaj drugi. Nosim džakove. Neke budale mi tovare, ja samo nosim ! Često se setim tog razgovora i objašnjenja: Neke budale mi tovare, ja samo nosim ! i evo sad mi opet dođe to napamet dok sam gurao ovaj TRAGAČ da bih dao doprinos raspravi o njenom poreklu. To mi je otvorilo drugo pitanje: da li je teže nositi ili tovariti. Ajd sad !? P.S. Bacio sam oko u međuvremenu na tekst @Prohujalo sa vremenom i vidim da je sve već objašnjeno ali šta fali da okrenemo i drugu turu.
Izraz „tragač“ koji mi koristimo ima bez sumnje svoj etimološki koren u nemačkom jeziku. To medjutim ne znači da su Nemci prvi izmislili ručna kolica za prenos tereta. Postoje indicije, ali ne i materijalni dokazi, da je tragač, ili nešto njemu vrlo slično, bilo poznato i u antičkoj Grčkoj.
U drevnoj Kini su takodje poznavali nešto nalik na tragač. Tragač, ovakav kakav mi poznajemo, nastao je u tzv. visokom srednjem veku, najpre u gradjevinarstvu i rudarstvu, kasnije i u poljoprivredi, kao i kasnije u ostalim segmentima svakodnevnog života. Najverovatnije prvo u Engleskoj, Francuskoj i Holandiji, i kasnije se pojavljuje i u Nemačkoj.
Sa stanovišta fizike tragač nije ništa drugo nego jedna poluga sa točkom kao tačkom oslonca. Odatle i dolaze razne forme tragača, sa dužim ili kraćim drškama, većim ili manjim prednjim točkom, većom ili manjom površinom za teret, a već u zavisnosti od toga koji i kakav teret se transportuje. Seljak koji transportuje seno sa livade ima sasvim drugačije zahteve i potrebe od onoga koji vozi kamen ili pesak po gradjevini. Osim dobro izbalansiranog tragača potrebno je poznavati i tehniku, ne samo voženja (guranja), nego i tovarenja odnosno plasiranja tereta i nalaženja optimalnog težista za taj teret koji se transportuje. Samo onome koji vlada tom tehnikom tragač pretstavlja olakšanje za prenos tereta.
Danas imamo često priliku da vidimo, pogotovu mladji svet, koji rado nosi rančeve, i meni kao isluženom starom soldatu se diže kosa na glavi kada vidim kako ih nose potpuno pogrešno. Samo onaj ranac koji je optimalno pakovan i jos optimalnije smešten na ledjima, tako da je težiste tereta i težiste nosača potpuno medjusobno sukladno i samo onda može biti od koristi na težim i dužim marševima. Sve drugo je samo mučenje i nepotrebno štrapaciranje i besmisleno rasipanje telesnih resursa čoveka, i to važi kako za tragač tako i za ranac.
Izgleda da je ovo „recikliran“ prilog (mozda malo dopunjen), ali svejedno interesantan. Meni je nesto uvek bilo nelogicno kod onih tricikala. Naime, upravljalo se prednjim, tovarnim delom. Zar ne bi bilo lakse da je tovarni deo nazad, a da se upravlja jednim tockom. Takodje sam svojevremeno razmisljao da bi u ovom slucaju pogon mogao biti u vidu duze poluge, ili dve, (slicno kao kod nekadasnjih invalidskih kolica gde je ona stajala vertikalno). Duzina poluge bi omogucavala laksi pogon, vecu nosivost, a uz dobar prenos i solidnu brzinu. Za takva laka dostavna vozila bi samo trebalo smisliti kako bi se kategorisala i registrovala.
Ne mogi ni zamisliti kakva je sramota danas u Subotici ici sa kolicima za kupovinu kroz grad. Nesto tako lepo i korisno predstavlja predmet ismejavanja a deset puta je prakticnije, lepse i bolje nego vucenje kesa. Bilo bi lepo napraviti prilog i o onim kompletima spojenih serpi za nosenje hrane iz Restorana, to je nekada u Subotici bila svakodnevica a vec negde 2005 jako retko. Najbolje je kad nasi seljoberi koji se presele u nemacku a nista kasvetno nisu videli u svom selu, prvi put dodju u susret sa omiljenim nemackim prevoznim sredstvom za Decu i shopping – Bollerwagen, to je iscudjavanje do daske a sasvim je normalna i korisna stvar u civilizaciji.
Imali smo isto takva fbp kolica ali bez kutije, nisam znao da je bila fabricka