Друштвено-политичка актуелност Шекспирове историјске трагедије „Јулије Цезар” очигледна је у тој мери да никакво драстичније осавремењивање у њеном данашњем сценском тумачењу није неопходно. Шекспирова раскринкавања жудње за влашћу, тужне лаковерности народа, одвратности политике у пракси, уништења идеја због људске природе – отровне похлепе, самољубља, сујете, корисна су средства у дубинском разумевању савремене српске историје. Последњих десетак година политичког живота у Србији представљају огледало Шекспировог приказа свевремене друштвено-политичке реалности, била она именована као староримска, елизабетанска или транзиционо-српска.
У представи редитеља Андраша Урбана кључно се наглашава, код Шекспира веома важна, аналогија између стварности и позоришта: друштвени живот се указује као тотални театар. Глумци се често мешају са гледаоцима, седе поред нас, обраћају нам се као да смо активни део представе, римски грађани, публика њихових политичких говора. Такође, радња се дешава на посебно подигнутој позорници која се може схватити као „сцена на сцени”,чиме се наглашава важна идеја театралности историје и политике (сценографија Андраш Урбан). Тако се дискретно намеће идеја да је историја једно велико позориште које се циркуларно, ритуално одвија. Владари, њихови џелати, затим џелати њихових џелата, и даље, у недоглед, делићи су фаталног механизма историје која је овде прави протагониста. Она се бескрајно понавља, а похлепом заслепљени, насилни отимачи власти су само пајаци, унезверени пиони који имају привремену илузију о својој свемоћи. Урбаново читање „Јулија Цезара” тако иде у прилог тези Јана Кота да је овај Шекспиров комад више трагедија историје него историјска трагедија.
Ликови су савремено обучени, углавном у безлична сива одела,чиме се сугерише савременост радње и униформисаност политике (костими Ирена Белојица). Шекспиров текст је приметно скраћен, чиме се постигло ефектно згушњавање радње и динамичност представе (драматург Нинослав Шћепановић). Музика Лајка Феликса ствара сталну, битну тензију, као и јак утисак непрестане претње. Игру глумаца карактерише еруптивна енергичност, усијана страст. У случају појединих глумаца, ту експлозивну изражајност је требало мало обуздати, стишати њихове наелектрисане страсти,јер се оне негативно одражавају на значење ликова, одузимају њихову потенцијалну вишезначност. То је највише случај са Касијем (Милош Станковић), нешто мање са Калпурнијом (Миња Пековић) и Порцијом (Сања Моравчић). Ефекат би био знатно продорнији да они играју са мање грча и толико видљивог напора. Много су изражајнији и убедљивији ликови који су створени са пригушенијим жаром: тихо самопоуздан и ауторитативан, али и поводљив Јулије Цезар (Марко Макивић), или несигуран, растрзан сумњама, Марко Брут (Ференц Петер). Гледаоци седе на сцени, вро близу главног простора игре, што појачава сензуално дејство радње и интензивније их увлачи у ток догађаја, даље утичући на брисање границе између стварности и позоришта.
У Урбановој представи су јаркомаркирани мотиви који су нам данас застрашујуће познати: упадљиво одсуство части, етике, чврстине уверења. Свеједно је да ли се властољупци залажу за империју или републику, такозвану демократску или напредњачку опцију, идеје суштински уопште нису важне, оне су само празне љуштуре, формална покрића за безумно грабљење политичке моћи. Цезаров љубимац Марко Антоније (Арпад Месарош) тако ће у делићу секунде постати близак са његовим џелатима, Цезарови касапини ће сутра бити Брутови и Касијеви кољачи, копаће по њиховој утроби и тријумфално уриниратипо њиховим рашчереченим телима, као да имају амнезију. За властољупце не постоји сећање,ни савест, ни кривица, само неутољива, булимична глад за моћи. Но, убице ће бити убијене, фатални механизам историје ће се опет иронично искезити,јер ће отимачи власти страдати од власти, у прах ће их претворити оно за чиме су једино жудели.
