Stare zgrade imaju svoje tajne. Neke su skrivene s namerom, a neke to duguju zaboravu ili nemaru, kome su ljudi skloni. Zgrada Sokolskog doma, od kada je podignuta služi omladini i svim drugim građanima. Mnoštvo ljudi prolazi kroz nju svakoga dana, pa bi neko pomislio da se o njoj sve zna. Nakon toliko decenija njenog trajanja neke detalje pokrivaju naslage vremena, a neke farba.
Prefarbane slike iznad ulaza u salu
Nestanak zidnih slika iz predvorja bioskopa „Jadran“ možemo pripisati ratnim i posleratnim okolnostima kada se ova kompozicija možda tematikom nije uklapala u novi zvanični istorijski narativ. Da su slike uništene, o tome ne bi imalo puno da se govori. Ali, kako stvari stoje, one su i dalje tu, ispod farbe, i možda mogu biti spašene.
Sava Rajković, slikar, ispod triptiha u holu Sokolskog doma ispred ulaza u salu
Slike u „Jadranu“ je naslikao subotički slikar Sava Rajković 1936. godine. Burni istorijski događaji koji su usledili, nisu ostavili svedoka nestanka Rajkovićevog triptiha, međutim, prilikom renoviranja pedesetih godina, ustanovljeno je da je on tu, ispod farbe. Otkrili su ga majstori i prijavili odgovornim drugovima, ali su tada dobili nalog da sve još jednom prefarbaju.
To pitanje je ponovo bilo aktuelno šezdesetih godina, pa potom i osamdesetih, kada takođe nije učinjeno ništa. U međuvremenu, u institucijama kulture je došlo do smene generacija i cela svar je potonula još dublje u zaborav.
Balkon ispred ulaza
Triptih Save Rajkovića (1903-1977), akademskog slikara školovanog u Parizu, verovatno je još uvek ispod farbe. Ako je prekriven za vreme rata, onda je to bilo prilikom preuređenja sportske sale u bioskop. Sokolski dom je, nakon izgradnje, u svom centralnom i najvećem prostoru imao sportsku dvoranu. Bioskop je došao malo kasnije.
Pored jarbola, 1938. godine
Okupaciona vlast je 1941. godine popravila oštećenja na fasadi koja su nastala prvih dana rata i preduzela neke nove zahvate na zgradi. Zdanje je tih godina dobilo sličnu namenu kao i pre rata. Najpre je to bio „Dom mađarske snage i kulture“ (Szabadka Magyar erő és művelődés háza) a potom „Levente otthon“. Iz tog vremena je ostala fotografija na kojoj se vidi da je tada izgrađena terasa u nivou ulaza u predvorje sale.
Balkon sa jarbolom i spomen tablom u podnožju
Taj balkon sa jarbolom nije potrajao. Umesto njega, zgrada je dobila na tom mestu široko centralno stepenište, koje i danas imamo tu. Od radova koji su završeni unutar objekta, najznačajnije je preuređenje sportske dvorane u veliku bioskopsku salu, posle rata krštenu po Jadranskom moru.
Dva ratna druga
Drugovi sa studija, potom zajedno u vojsci tokom Prvog svetskog rata, inženjeri Konstantin Kosta Petrović i Oton Tomanić, posle rata će se okumiti i raditi u subotičkoj gradskoj Tehnikoj službi na mnogim značajnim projektima. Po zamisli Koste Petrovića i projektu Franje De Negrija izgrađen je Sokolski dom, a u još nedovršenoj zgradi, ing. Oton Tomanić je osnovao lutkarsko pozorište.
Ko zna kada bi deca Subotice dobila svoje pozorište, da 1933. godine inženjer Oton Tomanić nije sasvim ozbiljno shvatio povereni mu zadatak da izvidi mogućnost osnivanja lutkarskog pozorišta.
Sa tom misijom je poslat u Ljubljanu, na tečaj upoznavanja te delatnosti. Po povratku, u akciju je krenuo “o svom ruhu i kruhu”. Jedne sobe svog stana se odrekao zarad radionice, a malo kasnije, njegova supruga je drugu sobu pretvorila u krojačnicu. U to vreme se društvo nije mnogo interesovalo za lutkarsku scenu. „Igranje“ poznatog inžinjera, varoš je različito tumačila. Bilo je i podsmeha. Kada je za potrebe lutkarskog pozorišta oslobođena jedna prostorija u suterenu Sokolskog doma, uloge recitatora i voditelja lutaka, volonterski su preuzeli gimnazijalci i zanatski radnici. Sa nestrpljenjem se čekao prvi nastup. A onda, prvog decembra 1934. godine, otvorila su se vrata gledališta i deca su jurnula da zauzmu mesta. Lutke na pozornici su oživele! Možemo samo da zamislimo kakvo je to uzbuđenje bilo za decu onoga vremena, koje je veoma oskudevalo u takvoj vrsti razonode za najmlađe. Oton je zauvek ostao “Šiljin tata”. Bio je i pisac i scenograf i reditelj.
Nemeček
Kada je nedavno preminuo ugledni subotički arhitekta Ivan Romić, njegovi vršnjaci su se setili jedne davne predstave pozorišta za decu. Te 1960. godine izvedena je prva “živa” predstava – „Dečaci Pavlove ulice“, u kojoj se među glumcima posebno isticao Ivan.
Pisac Boško Krstić zabeležio je o tome: „U ulozi Nemečeka, Ivan Romić je u toj tragičnoj, završnoj sceni bio toliko ubedljiv da su plakali čak i dečaci koji su igrali sa njim. Bila mu je predskazivana sjajna glumačka karijera, kao dečak je dobio angažman u Narodnom pozorištu, obećavane su mu stipendije, ali se on opredelio za arhitekturu.“
Nakon te pedstave, Lutkarsko pozorište je promenilo ime u „Dečje pozorište – Gyermekszínház“.
Lansky
KOMENTARI
OSTAVITE KOMENTAR
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali.
Kultura duha i tela se neguje u društvu, prvenstveno u porodici. Sokolski dom je i danas donekle zadržao tu ulogu. Bioskopa više nema, ali je tu privremeno smešteno Narodno pozorište. Roditelji i danas dovode decu u Dečje
pozorište na predstave i u sportske sale na treninge. Ako uđete iza kulisa, videćete da bi mnogo toga trebalo obnoviti i srediti da bi zgrada zablistala u punom sjaju. Nekada mnoge škole nisu imale fiskulturne sale, ali su nastavnici zimi jednom nedeljno dovodili ovde decu u gimnastičku salu. Organizovano se išlo u Dečje pozorište i bioskop. Aktivnosti u zgradi Sokolskog doma su mnogima ostali u sećanju. Sada smo saznali nešto i o njenoj istoriji.
Sokolski dom je moja mama pocetkom 70-ih jos uvek zvala „Lutkarsko pozoriste“, pa sam i ja koristio taj naziv. Kasnije sam prihvatio naziv „Decje pozoriste“, a jos kasnije „Jadran“ iako bioskopa vec odavno nema, a glupo bi bilo ga zvati „Narodno pozoriste“ koje se tamo „privremeno“ nalazi.
Jednom sam negde vec napisao da niti jedan objekat u Subotici nije ostavio kod mene tako duboki trag kao zgrada „Jadrana“ Sva cetiri razreda nize osnovne skole, redovne posete lutkarskom pozoristu u nedeljno prepodne. Prva poseta bioskopu, i prvi samostalni odlasci na „matine“ u Jadran. Prvo drzanje za ruku sa devojkom u bioskopu. Ples u „Partizanu“ je nesto sto ostavlja dozivotni pecat na secenje jedne mladosti. Taj objekat sam poznavao od podruma do krova, kao i ceelu njegovu blizu okolinu. Kad god se negde spomene ta zgrada ili ugledam njenu fotografiju, navire bezbroj secanja i epizoda iz moje mladosti. Svaki njen deo, svaki njen trakt ,je deo mojih secanja i uspomena i imao je jedan poseban ugodjaj i specifican miris. Kada se islo stepeniama prema gornjem spratu, prvo se je osetio jedna vrlo intenzivan miris mesinga. Od tog metala su bili napravljeni veliki masivni rukohvati sa obe strane stepenica i bezbrojne ruke su taj mesing svakodnevo glancale do njegovog vrhunskog sjaja ali i njegovog specificnog mirisa koji tek dolazi glancanjem do punog izrazaja. Ceo objekat je u stvari bio jedan neopisivi melanz svih mogucih mirisa koji ostaju negde u mladom coveku zapisani u „vecnost“.
Jednog dana u skoli I G Kovacic receno je da ce se odrzati audicija za sve one koji imaju glumackih ambicija. Treba se prijaviti i pripremiti neku recitaciju. Prijavim se ja sa jos nekim drugovima i u svecanoj sali skole, odrecitujem pred Josipom Ormajiem i jos nekom gospodjom svoju recitaciju, vise se ne secam sta sam recitovao, ali Ormaji pribelezi moje ime i rece mi da dodjem na odredjeni termin u Lutkarsko pozoriste. Tako i bi i ja postanem jedan od ucesnika u komadu „Decaci Pavlove ulice“ Ferenca Molnara. Tada sam prvi puta video kako sve to izgleda i sa one druge strane koja se ne vidi iz publike. Igrati na sceni je bilo nesto novo i i vrlo interesantno. Neke od mladih glumaca sam poznavao i od ranije, Boska Krstica kasnijeg knizevnika i Mihajla Kovaca naseg decka iz Kertvarosa, kasnijeg diplomatu. Fluktuacija clanova ansambla je bila prilicno velika, jedni su odlazili iz nekih svojih razloga, drugi su bili novodosli. Ansambl je bio prilicno veliki i probe i pretstave su se odigravale uglavnom u Neköru jer je scena u lutkarskom pozoristu bila prilicno mala za tako veliku postavu. Kasnije sam i dalje radio sa Ormajiem na pripremi raznih prigodnih scenskih postavki. Posle Ormajia je dosao Mika Jancikin i nastavilo se dalje. Jancikin mi je svojevremeno ponudio stalno zaposlenje, ali ja sam tada vec imao u dzepu voznu kartu za Nemacku i od moje dalje scenske karijere nije bilo nista.
Lutkarsko pozoriste je svako nedeljno prepodne bilo skoro potpuno popunjeno. Ulaznice su kostale dvadeset dinara, „dve banke“ – to je otprilike bila +/- cena jednog primerka dnevnih novina. Poneku predstavu smo odgledali i po nekoliko puta. Kada bi zeni koja je kontrolisala ulaz u salu rekli da smo to vec gledali, uvek bi odgovorila – to je dobro, bolje ces razumeti predstavu. Zanimljivo je da su deca u to vreme bila daleko samostalnija i retko ko je dolazio u pratnji roditelja. Mladja deca su jednostavno poverena ono malo starijoj braci ili sestrama i tako se je u to vreme odrastalo. Mozda malo pretenciozno zvuci , ali sva ona deca koju sam tada poznavao i koja su se u detinjstvu formirala na relaciji – skola – Lutkarsko pozoriste – decje odelenje Suboticke biblioteke, ona su i manje ili vise nesto u zivotu i postala. Danas ih uglavnom susrecem u posmrtnicama a one samo potvrdjuju moje misljenje.
Neizmerno hvala za ovaj divan tekst…i u komentarima. Naročito hvala komentaru od osobe pod oznakom „Kertvaroš’.
@Kertvaroš
Aplauz…
Prelepo, prelepo napisano. Hvala Lansky na pricu o nasem Jadranu. Tu su se nizali mnogi sastanci ispred Jadrana….. i uvek ce za mene ostati naziv kod Jadrana.
Svojevremeno, početkom sedamdesetih godina imao sam prilike nastupiti na sceni dečjeg pozorišta i to kao gostojući sa školskom dramskom sekcijom. Tamo sam doživeo nešto što nigde nisam do tad i iznenadilo me je do te mere da sam skoro zaboravio tekst. Tu predstavu smo izveli mnogo puta na raznim mestima, ali uvek ispred publike gde su bili roditelji, penzioneri u glavnom odrasli. Jedino smo imali publiku predškolske dece u Dečjem pozorištu. U predstavi sam imao ulogu malog đavolčića naravno negativca koji je ugrožavao sreću jednom mladom paru pa su po scenariju meni uvalili jednu mladu ulepšanu vešticu. Ako bih nju poljubio propao bih zauvek u pakao zajedno sa vešticom a mladi par bi sretno živeo kao u bajci. Kad je došlo do poljupca iznenada sam bio upozoren sa strane jednog dela gledališta da to ne činim jer mi se loše piše. Pošto sam uvek „propao u pakao“ toliko me je iznenadila ta simpatija prema đavolčiću-meni da sam ostao bez teksta. Ipak na kraju sam se izvukao sa poljupcem i završio moju ulogu. Na kraju, kad smo izašli pred decu da se pozdravimo sa njima čuo sam negodovanje određenog dela publike jer ih nisam poslušao. Lepa stara vremena.
Kertvaroš mi uvek fudbalskim jezikom govoreći „oduzme loptu“, tako da ja moram da lovim u sećanjima. Negde 1946.godine, išao sam u IV razred osnovne škole, izvesna drugarica Vata koja je bila zadužena za rad sa pionirima, odredila je nekolicinu nas da se uklljučimo u rad Lutkarskog pozorišta. U to vreme predstave su bile isključivo sa lutkama i tada sam se upoznao sa načinom kako se lutke vode, kako se pokreću njihove ruke i noge. Sve su to radili glumci koji su bili iznad scene i nisu se videli od strane publike, pokretali lutke pomoću konopaca i govorili njihove uloge.
Uključili smo se i u gimastičku sekciju. tada se zvala „Spartak“. Velika stvar je bila da smo na osnovu potvrde mogli kupiti patike u prodavnici Borovo koje nisu inače bile svima dostupne.
I tako smo dospeli u godine kada nam je bioskop bio najvažnija stvar u životu. Prostrani hol bioskopa Jadran, sa slikamna poznatih glumaca budila je u nama strahopoštovanje dok smo očekivali zvuk zvona koji je označavao ulazak u salu. Utisak koji nam je stvarao bioskop bio je nezaboravan, tiho brujanje kinoprojektora,polumrak, kasnije sa devojkom. Lepa vremena.
Jedno vreme smo odlazili često u suteren gde smo igrali bilijar-karambol, salu je nadzirao izvesni Blaško.
Igranke u sali su nezaboravne, svirao je orkastar Josipa Kovača u kome su svirali poznati muzičari, većinom članovi pozorišnog orkestra, a ja sam ponekad zamenjivao bubnjara koji je te večeri bio na predstavi u pozorištu.
I tako da završim sa muzikom, kada sam se vratio iz armije u sali su svirali gitaristi, to više nije bila moja muzika. A tu je bila i devojka sa kojom sam se kasnije oženio.
Iako sam već jednom pomenuo jedan šlager iz tog vremena, to činim ponovo da se svi setimo svoje mladosti.
„Kapljice su kiše, pričale kroz noć. da madost je kratka mora jednom proć.Upomene blede ostaju tek sve na mladost koja nestaje“.
Za Natašu.
Naziv „Jadran“ je beznacajan u odnosu na znacenje „Sokolski dom“ i sadrzaje koje je isti okupljao.“Jadran“ se zvala samo sala bioskopa (preoteta od Sokola ,kao i komplet zgrada).
„JADRAN “ je bioskopsko platno a „Sokolski dom“ je bio život,zivot u punom smislu reči.
Kultura,obrazovanje,sport(sve discipline),deč pozoriste,sekcije ,manifestacije i plus svaki kvart je imao svoje podružnice.
Sta je naziv i sadrzaj „Jadrana“ naspram Sokolstva???
Vernost za vernost.
@Predsednik
Posle rata se zgrada zvala Dom kulture. Gimnastičko društvo je umesto Sokolsko dobilo ime Partizan. Bioskop je nosio ime Jadran i stojao je veliki natpis iznad ulaza. Zbog svega toga i popularnosti bioskopa svi smo to mesto zvali jadran a to čine mnogi i danas iako Jadrana nema već 30 godina.
Velika šteta što je država od dobrog glumca napravila lošeg građevunara-arhitektu…
@Predsednik
Za mene ce Jadran uvek ostati Jadran jer sam se tu imala prvi sastanak sa svojim muzem.
A puno puta sam vec napisala da ove price sto pise Lansky nisu za prepucavanje nego za divno prisecanje naseg grada, nase mladosti, nase ljubavi. Zao mi je sto uvek neko mora nekog da ispravlja i kritikuje.
@Natasa
Ja vas obožavam. Svaka reč od srca.
I za mene je to bio, i ostao Jadran, mada je moj pokojni otac, koji je bio 1913 -sto godište, uvek govorio Sokolski dom, tako da mi je taj naziv bio poznat. Znamo i volimo ga kakogod se zove.
U Decijem pozoristu krajem sezdestih i pocetkom sedamdesetih prilikom predstave KONSPIRACIJA ugledah i zaljubih se u najlepsu zenu ovo grada