Zatvorena pijaca za povrće, voće i ostale prehrambene prozvode, sa uređenim magacinskim prostorom, tezgama i opremljenim lokalima…to je nešto što Subotica čeka stotinu godina.
Takve tržnice koje su u evropskim gradovima podignute pre jednog veka, danas su intertesantno arhitektonsko nasleđe, a ono što se može videti u njima, to su tezge uvek pune raznobojne i ukusno poslagane robe. Voće i povrće je često u tako savršenom poretku, kao da je spremno za izložbu a ne za prodaju, što pomalo zbunjuje našeg čoveka , ali ga uvek iznova oduševljava.
Jedan stari prota, sećajući se mladosti kada je učio bogosloviju u Beogradu, priča kako su na tamošnjim pijacama Slovakinje imale najlepše uređene tezge. Poslažu jaja u savršenu piramidu pa je ljudima žao da je kvare, te je ne diraju nego kupe jajca drugde. Uređenje tezge je nauka, kao što je to i u velikom supermarketu.
Kada je naš grad u pitanju, nekoliko puta su gradski oci na stolu imali plan za izgradnju zatvorene pijace u centru grada. Dok u Malom Bajmoku raste i cveta mamutska tržnica Buvljak, smestiti klasičnu pijacu u centar grada bio je pretežak zadatak.
Podsetimo se ideje iz 1937. godine: Uprava Udruženja trgovaca za grad Suboticu, planirala je podizanje tržnice na površini od 150 metara dužine i 14 metara širine.
Sagradila bi se tako da bi se u slučaju potrebe mogla u svako doba proširiti. Tržnica bi imala suteren, prizemlje i jedan sprat a sagradila bi se u gvozdenom betonu i staklu. Bila bi snabdevena sa najmodernijim mašinama i spravama, nadalje hladnjačom, mašinerijom za fabrikaciju leda, vodovodom kanalizacijom…
Ovaj objekat zamišljen je na mestu današnje mlečne/zelene pijace kod Sinagoge. Ratna pretnja za dugo je odložila je ovu zamisao.
Sedamdesetih godina počela je izgradnja naselja Prozivka. Od Bajnatske ulice u pravcu centra grada nicali su moderni stambeni blokovi čiji se prodor do Štrosmajerove planirao relativno brzo. Godine 1974. nađeno je i mesto za savremenu tržnicu koja bi bila veoma blizu centru. Prostor između ulice Matije Gupca, Bogovićeve, Sonje Marinković i Prvomajske, već je bio proređen bombama iz vazduha tokom Drugog svetskog rata, i tako se preporučio za ovaj projekat.
Nova tržnica bila bi najvećim delom pod krovovima velike hale. Projektanti su predvideli veoma funkcionalnu etapnu gradnju budućeg centra koji kada bude konačno dovršen treba da ima 130 pijačnih tezgi za prodaju voća i povrća, mlečnih proizvoda, jaja, zaklane živine i divljači, proizvoda narodne radinosti i bižuterije, zatim prodavnice mesa, peciva, mešovite robe…
Van tržne hale, uz budući skladišni prostor, planirane su prodavnice sveže ribe, samoposluge, snek bar, zanatske prodavnice… Pored toga su skladišta, hlađena skladišta, plato za prodaju pernate živine, boksovi za prodaju bostana i parking plato.
Projektanti predviđaju izgradnju takve hale čiji bi se spoljni zidovi mogli lako uklanjati. Cilj je da se u ovoj maloprodajnoj hali, zavisno od godišnjeg doba i vremenskih prilika, omogući adekvatan prilaz i funkcija. Tako bi ona zimi bila zatvorena, a leti otvorena sa širokim prilazima.
Od ovog plana ostvareno je malo. Uređen je i izbetoniran plac, donete su tezge sa pijace u ulici Matije Gupca i to je bilo sve. Danas je na tom mestu kvantaška pijaca.
Poslednja velika zamisao je ona iz druge polovine devedesetih: Porušiti blok kuća između zelene/mlečne pijace i Tolstojeve ulice. Celom dužinom – od kafane „Virag“ na početku ulice Žarka Zrenjanina, pa sve do Braće Majera, kod škole za decu sa oštećenim sluhom. Na tom prostoru formirati tri celine: U sredini zatvorenu tržnicu, a sa njenih bokova stambeno poslovne zgrade.
zeleno: današnja mlečna i zelena pijaca
plavo: nova moderna tržnica
Stambeni blok A (pored škole) je izgrađen. I u ulici Žarka Zrenjanina su do danas nikle dve zgrade. Jedino središnji deo namenjen modernoj tržnici nije ni taknut. Rušenje brojnih starih kuća bio je prevelik zalogaj za Opštinu. Znali su to i urbanisti, ali su kao i svi mi, verovali da moraju doći bolja vremena.
Lansky
Odlazak na pijacu je za mene jos od najranijeg detinjstva bio jedan poseban dogadjaj. Mirisi, boje, glasovi, svi moguci ljudi i zene, su bili pravi kontrast obicno dosadnoj i monotonoj svakodnevnici. Jos ako ti kupe i kakvu sitnicu, sreci nije bilo kraja. A onda sam malo porastao, zamomcio se i pijace su bile ono poslednje sto me je interesovalo. To je bilo tako sve dok se nisam ozenio. Ispostavilo se je da je moja sudjena jedan veliki postovaoc i ljubitelj Pariza. Odlazili smo svake godine dva puta, u prolece i jesen , na turisticki vikend autobusom sto je bilo po vrlo pristupacnoj ceni. Ti i takvi vikendi su isli po jednoj ustaljenoj shemi, ali nas je interesovao samo prevoz i hotel. Ostalo je islo u vlastitoj reziji. Poslednjeg dana, u Nedelju bi se napustao hotel i odlazilo u obligatornu posetu Versaju. Nazalost i drugi su hteli u Versaj pa su guzve bile velike, dugacki redovi i beskrajno cekanje. Mi odlucimo da ignorisemo dvorac i krenemo onako bez nekog posebnog cilja u sam grad Versaj , koji je tu negde velicine Subotice. Naidjemo tako na njihovu pijacu i tu sam doziveo iznenadjene par excellence. Takvu pijacu nisam do tada jos video. Marche Notre Dame. Osnovao ju je Luj XIV u baroknom stilu, ima veliki natkriveni deo sa strogo podeljenim resorima i gde se tacno zna sta se prodaje. Gradjevine imaju formu jednog karrea, a unutrasnji atrijum je otvoren i nepokriven. To je bila jedna simfonija arhitekture, lepe i istovremeno svrsishodne, uz to i izobilje svih mogucih zivotnim namirnica, onih obicnih koje sam poznavao, pa sve do egzoticnih, od kojih sam neke video prvi puta u zivotu. Jednom recju bio je to dozivljaj – Stani pa gledaj. Stoga sam misljenja ako se gradi jednog dana u Subotici velika i zatvorena pijaca, da je neophodno ne sam napraviti funkcionalni objakat sa odgovarajucom infrastrukturom, nego i nesto sto ce imati svoj specificni, jedinstveni stil, svoju prepoznatlivost, jednom recju svoju vlastitu dusu.
Steta sto se nije ostvario onaj predratni projekat.
Kada se iseli kvantaš i taj prostor ostane prazan, nikako se ne sme dozvoliti izgradnja stambenih zgrada. To bi bila katastrofa. Gradsko zemljište mora ostati građanima jer se ionako spratnice zidaju svuda okolo na privatnim parcelama.
Ili da bude park, ili sportski objekat (ledena dvorana za hokejaše?) ili neka javna zgrada. Ako ne možemo ništa da stvorimo, onda nek ostane beton i služi kao praking.
De la Croix
U potpuno se slazem sa tobom, ja bi glasao za park jer u getu koji se polako stvara naokolo nema mesta ni za pesacku stazu a kamoli za zelenilo