Oni koji odaberu Palić za svoje mesto stanovanja, najčešće dobro promisle koje su to prednosti, a koje su mane života toliko udaljenog od centra grada i radnih mesta, ali u privatnosti prostranih dvorišta i širokih zelenih ulica.
Jedna od subotičkih “mudrosti” glasi: Svako zna svoje, i služi da se diskusija završi. Tako da to neće biti tema.
Prvi graditelji vila na Paliću bili su ljudi slobodnih zanimanja i veleposednici, čiji poslovi nisu u velikoj meri bili vezani za sam grad. Tada se to zovu letnjikovci, što govori da su vlasnici na jezeru provodili tek jedan deo godine.
Kada je ta klasa prestala da postoji, u vreme socijalizma, palićki letnjikovci su nastanjeni za stalno. Nije tada nestala potreba građana za boravkom na nekom parčetu zemlje u prirodi, ali samoupravljači sebi nisu mogli da priušte više od onoga što se zvalo vikendica, a one su zahtevale rad i održavanje. Jeste da su neki i u tome nalazili zadovoljstvo, međutim, bilo je to daleko od letnjikovaca sa francuskim vrtovima, baštovanima i poslugom.
Prolaskom vremena, palićke građevine su postajale sve više predmet interesovanja istoričara i stručnjaka zaduženih za zaštitu arhitektonskog nasleđa, ali i turista i znatiželjnika. Toliko različite od kuća u gradu, kao da posmatrača vode u neku drugu zemlju i drugačiji geografski predeo.
Kao i u drugim banjama, i na Paliću su vlasnici mogli sebi da naprave “kućicu iz bajke”. U gradu bi tako nešto bilo apsolutno neozbiljno i nepristojno, a i građevinski propisi su bili vrlo strogi. Nasuprot tome, Palić je pružao svu slobodu, koju su ljudi obilato koristili.
Jedna od njih se razlikuje od većine onih sa kitnjastim tremovima, koje zovu “švajcarske”. Inspirisana je istorijskim motivima koji još nisu korišćeni na Paliću, pa je stoga teže odrediti vreme njenog nastanka. Da li je to bilo između dva rata, ili čak u vreme socijalističke Jugoslavije?
Palićani je zovu “zamak” iz očiglednih razloga, a sačuvani nacrt u Istorijskom arhivu odaje da je kuća sagrađena 1907. godine za jednu groficu. Od nedavno ima nove vlasnike i renovirana je.
Pojam vila u svom originalnom značenju znači kuća izvan grada, okružena vrtom, raskošan letnjikovac ili samostojna kuća na većem placu. Kod starih Rimljana villa rustica bio je seoski dvorac, dok danas trgovci nekretninama za status vile traže da se ona nalazi u predgrađima i naseljima gde je i susedstvo na istom nivou.
U istoj ulici je i jedna vila sakrivena od pogleda. Na takav položaj ovog i nekih sličnih objekata uticala je ta okolnost što su se nalazili na velikim placevima koji su vremenom isparcelisani i namenjeni novim kućama. Ovu kuću je od ulice delio prostrani park na kojem je u jednom momentu nikao montažni objekat u službi vrtića i tako je zaklonio. I sama vila je jedno vreme bila zabavište, dok je stanari nisu povratili.
Podigao ju je svojevremeno Dušan Manojlović, jedan od članova poznate i uticajne subotičke porodice, koji je umro 6. aprila 1941. godine.
Kada su pitali profesora Mihalja Vermeša da li se nada nečemu u predstojećem procesu restitucije, odnosno povratku nacionalizovane imovine nakon Drugog svetskog rata, Mišika bi odgovorio kako ga je deda oslobodio tih briga. Znameniti Lajoš Vermeš potrošio je svoje imanje ulažući najpre u Palićku olimpijadu a potom u neke neuspele investicije i tako naslednike poštedeo od onog gubitničkog osećaja sa kojim su morali da žive pripadnici njegovog staleža.
Moguće da je i to pomoglo njegovom unuku da se bez tereta prošlosti uključi u nove društvene tokove, da bude član Saveza komunista i tako zauzme pozicije u novoj političkoj strukturi, dok su potomci razvlaštene klase živeli sa osećanjem nepravde i nestajali u tišini.
Vila Vermeš kao Sanatorijum okružnog ureda (Radnički sanatorijum), tridesetih godina
Šezdesetih godina – Ferijalno odmaralište
Napuštena i ruinirana, devedesetih
Vermešov olimpijski kompleks još pre rata je pripadao gradu. Vile Bogojvar, Lujza i između njih pozicionirana vila Vermeš, u socijalističkoj Jugoslaviji su bile u službi omladinskog turizma, tj Ferijalnog saveza, sve dok i tome nije došao kraj.
Od ta tri objekta jedino je Lujza doživela preporod kada je, krajem osamdesetih, preuređena u kockarnicu. Bogojvar služi za ukras kao “hotel promaja”, dok je treća vila, koja se nalazi između njih, ostala sakrivena iza zelenila. Zarasla kao u bajci o Trnovoj Ružici, čekala je svog princa.
Eko-centar, kongresna dvorana
I zaista, polovinom devedesetih godina nešto je počelo da se dešava iza stare ruine. Podignut je amfiteatar u stilu palićkog ambijenta, prepun zanimljivih detalja. Počeli su radovi i na zapuštenoj vili Vermeš. Projekat je predvideo da ona bude deo celine tako što će sa amfiteatrom biti povezana hodnikom – zimskom baštom.
Vila Vermeš je u stvari trebala da bude glavna zgrada tog Eko-centra, u kojoj bi bile laboratorije za ispitivanje vode, vazduha i zemljišta. Investitor, tada moćni Higijenski zavod, završio je deo koji čini kongresna sala–amfiteatar, i gledajući njega, projekat nastavka kompleksa obaćavao je puno. Radovi na oronuloj vili su trajali sve dok, nažalost, nije ponestalo snage i sve je stalo za naredne tri decenije. Vila je ponovo utonula u san i čeka spasioca. Možda…uskoro…
Kao i kada su nastajale palićke vile, ponovo imamo ekonomski snažan sloj ljudi koji kupuju kuće na Paliću, u kojima žele da borave povremeno. Među njima ima ljudi iz prestonice, pa i iz inostranstva. Iz nekih letovališta u bivšoj Jugoslaviji čujemo iskustva kako su stara istorijska jezgra pokupovali bogati ljudi sa strane, dok su meštani sa tim novcem otišli u druge delove grada.
Da li slična sudbina čeka i ovo naše izletište, ili će sve biti kao u stara vremena kada su podignute prve vile? Čerčil bi rekao: „Istorija se ponavlja, ali svaki put više košta“.
Lansky
